Будућност у боју на Мишару

Језди турска ратна коњица Мишарским пољем. Први дан августа 1806. Коњи су ударали копитама о земљу; нервозни су. Јахачи су им затезали узде. Кротили су их и дозвољавали само умерен кас. Сулејман-паша Скопљак је сигуран да ће угушити српски устанак против турског цара и да ће Србијом управљати паше из Београда. Он се помолио Алаху и усхићено узвикнуо својим официрима да ће данас, или најдаље сутра, бити у Београду.

У првим борбеним редовима, Турци су господствени. Руха скупоценог. То су великодостојници Босне. Из свих градова. Опрезност се није ни подразумевала. Силна турска војска из Босне је прекрила Мишарско поље. Није имала чега да се плаши. Охолост је превладала. Заповедник Сулејман-паша Скопљак је уверавао старешине и војнике да ће побуњени рајетини у Србији бити прегажани и исечени, а да преживелима неће мањкати кочева испод кичме. Понављао је: „Срби ће умирати и с једне и с друге стрне пута - од Шапца до Биограда“. Говорио је икавски, како то чини и народ тамо где он има велика имања – на Купресу и око Бугојна. „А на највишој кули Биограда, роптаће крупни Карађорђе“, кликтао је паша, потомак српске племићке лозе Јаблановића, чија је грана Котроманића владала Босном до кобне 1463.

Сеча и гажење Срба је најављено турском артиљеријом. Ђулад су упућивана према српском шанцу, али нико од ових коњаника није бринуо да ли она разарају српски шанац, или не. Охоли Турци нису рачунали с тим да ће ишта друго да се деси осим лаког упада међу Србе и сече.

У српским редовима, све је било друкчије. На миру, и уз будно око Карађорђа, чека хиљаде момака. Уздају се у своје топове и пушке - на чије ће цеви, у то су били сигурни, Турци неопрезно налетети. Колико су турски команданти занемарили тако једноставну, а за себе опасну, слику бојишта, показала је чињеница да нису придали никакав значај ни својој извидници. Један храбри турски ухода је успео да се попне, неопажен, на стабло у непосредној близини српског шанца. Кад је погинуо, турски команданти томе нису придавали неки значај. Срећа за Србе, што турске тобџије не схватише шта им је ухода с дрвета поручио. Погодио га је млади српски борац - посред срца, док је давао знаке турским артиљерцима. Србин је уочио Турчина с белом марамом у крошњи дрвета. Пуцао је не тражећи дозволу од својих старешина и умало што га Карађорђе не казни смрћу. Прекршио је наредбу да се не сме чути пуцањ пре Вождовог. Но, Карађорђе је, у трену, схватио силан значај овог првог поготка и, поред узречице: ''Које куде, по души те'', опростио је добром нишанџији.

Командант турски, Сулејман-паша Скопљак заостајао је иза чела и слао је момке до првих редова да пренесу неку заповест нестрпљивим пашама и беговима. Задржао је приличну меру опрезности само за себе. То му је било у природи, без обзира што је остале соколио да се што пре докопају српских ровова. Није зазирао од неизвесности. Радовао се победи и утиску који ће она оставити на султана и Диван у Цариграду. Уживао је гледајући мноштво лепршавих турских ратних застава. Многе од њих су Турци пронели кроз бојишта на свим крајевима Царства, од Молдавије, преко Кавказа, па до Египта и Персије.

Сулејман-паша је био без детаљнијег плана предстојеће битке. Нижи команданти нису издали посебна упутства својим потчињеним војницима. Зато битка и поче ненадно. Један млади Турчин ободе коња и појури према српском шанцу. Турци погледаше за одважним јуришником. На многим бојиштима су видели како се, почесто, незнанац појави и својом одважношћу наговести победу Алаха и Султана. У већини случајева, овакав јунак је то плаћао својом главом. Овог пута им се учини да не треба заостајати за њим и да ничија глава, пред слабим противником, неће бити у опасности. Многи, такође, ободоше коње, па нададоше за њим, без претходног наређења Сулејман-паше Скопљака. Најбржи коњи брзо донесоше Турке на одстојање које је Карађорђе обележио за линију преко које непријатељ није смео прећи. Опали први са свог високопостављеног наслона. Уследише пушчана зрна из српског шанца. Као кишне капи на ветру, засуше прса несмотреног младића и главу његовог коња. Силни парип се изви на задње ноге и паде побочно. Јахач не дочека земљу жив. Иза њега се прореди турски коњички буљук. Зањишташе коњи, као да су искрсли пред утваре воденичке, па сви, и рањени и неокрњени куршумима српским, с јахчима и без њих, с повређеним и читавим господарима; по команди или без ње, засукаше на бочну страну, или окренуше назад. Српски топови заораше травнату површину, на којој се вртео буљук Турака на коњима. Турци се збунише; многима сабље испадоше из руку. Тренутна запрепашћеност им одузе наду да ће погазити ушанчене рајине бунтовнике. Не нађоше снаге да зауставе помахнитале коње и да помогну рођацима, пријатељима и комшијама - јечевшим на ливади. Оставише и њих и овај део опасног бојног поља, па нададоше назад.

Синан-паша се мољаше Богу и Светом Сави. Широко се осмехну унезвереним турским коњаницима испред себе. Према њему, проређена коњица граби, бежи, а иза ње се ковитла прашина. Снажне копите ухрањених турских коња, као варнице из камена, изгоне земљани прах испод мишарске траве.

У српским рововима радост. Момци се грле. Турци су измакли испод пушкомета. Карађорђе осећа да је цело Мишарско поље његово. Као њива освојена плугом. Сигуран је да му је судбина подарила победу. Не онакве какве је постизао у српским бунама и аустријско-турском рату од 1786. до 1790. Ова данашња, на пољу Мишару, је судбина Србије. Исковаће српску круну за обновљено царство Немањића, предосећао је. У мислима, није било места за неке друге наговештаје.

''Које куде, по души вас'', рекао је себи најближима, ''ово ће бити турско Косово поље''.

Више није мислио ни шта ће Турци урадити, ни шта он треба да заповеда. Усхићење га је обузело. Никад није био радоснији. Ужурбаним корацима, обишао је шанац, с једног на други крај. Стезао је руке познаницима, остале је тапшао и махао им руком. Кад су видели тако веселог и самоувереног команданта, повећа им се самопоуздање. Многи предложише да изиђу и да јуришају у Турке. Карађорђе их је умиривао и то га охлади. Схвати да предстоји и тежи окршај с Турцима. Пресабра се. Погледа низ поље. Турци су далеко. Примети да се групишу и да окрећу коње према шанцу.

У турској војсци се, слично Карађорђу, радовао Синан-паша Сирчић, господар Фоче. Страховит узмак турских коњаника пред првим плотунима српских пушака и запрепашћење у њиховим очима одавали су страх. Страх који не ишчезава. Наговештавао је турски пораз. Тај кобни осећај код војника, знао је, неће излечити ни пословична вештина у командовању Сулејман-паше Скопљака. Турски пораз је неизбежан.

Док су се Фочаци тискали око њега и склањали испред лавине коња с јахачима и без њих, што су грабили из правца српског шанца према зачељу турске ордије, Синан-паша Сирчић се савлађивао да му чело и лице не обасја радост - што су Срби овако успешно разбили више него одважан турски коњички јуриш. Ноћас се молио Богу и православним свецима да се нешто овако деси на Мишару. Слике српских светаца су му сада титрале испред очију и, неуобичајено за њихов светачки изглед, лица су им била преливена радошћу. Међу њима су и свети Немањићи, тако често сликани у црквама око Фоче - за чију градњу је, нештедимице, давао новац.

Да није из једне од најугледнијих породица и да није био на гласу као јунак и честит човек, давно би га сплетке у Травнику, Сарајеву и Цариграду одвеле под султанов свилени гајтан. Његова доброта према српској раји и труд да у сваком већем селу подигне православни храм, јесу с подозрењем посматрани у круговима турских великодостојника у Босни, али се на подозрењу све и завршавало. По који турски скоројевић је беснео и претио паши, али не на важним местима и ратним састанцима. Међу њима је био и Кулин-капетан, данас командант коњице на Мишару. На јучерашњем саветовању је горео од жеље да пребаци паши Сирчићу да се, током овог војног похода, не труди - као што је то чинио на другим ратиштима, али се није усудио. Једино је сиктао на Србе, претио им, а тиме се додворавао Сулејман-паши Скопљаку и, увијено, пребацивао Синан-паши Сирчићу на његовом благом ставу према Србима.

Око паше Сирчића се ускомешала турска коњица. У једној гомили је јахао и Кулин-капетан. Био је обучен у најскупоценију одећу. С исуканом сабљом, урлао је да се стане, да се не бежи, да се покупе рањеници... Они који су бежали то нису чули. Сирчић је дао знак руком својим момцима да крену за разбијеном Кулиновом групом. Нису сви Турци учествовали у јуришу на српски шанац. До многих нису ни добацили српски куршуми, ни српски топови. Командна група, са Сулејман-пашом Скопљаком, је освестила избезуљене коњанике. На знак командатове руке, први редови бегунаца су умирили коње и стали. Паника их је полако напустала. Пред пашом и другим великодостојницима су се посрамили, па су почели да се окрећу и да умирују оне који су тек пристизали; скакали су с коња помагали рањеницима и хватали коње без јахача.

Сулејман-паша Скопљак је био миран. Обухватио је погледом Мишарско поље и бројну турску војску. Схватио је да су губици мањи, него што то показује присутна избезумљеност војника. Као да су од шејтена бежали, и они и коњи.

Заповедио је да коњаници сјашу и да му приђу сви команданти.

Изложио је прилике на бојишту онако како је то учинио и претходног дана. Опет је нагласио да су Срби малобројни и да неће дати дужи отпор, без обзира како су се учврстили у шанцу. Заповедио је да окршај почне пажљивије – да се нападне с три стране, одмах после топовских плотуна по шанцу. Распоред у центру и на крилима није мењао, само ја заповедио да удар на шанац изврше истовремено. Не, као малопре, кад је центар, без договора с крилима, самоубилачки налетео на напуњене српске пушке и топове.

Турска коњица се построји. Крила и центар кренуше договореним правцима. Коњи се више нису отимали јахачима као у првом јуришу. И они су научили лекцију. Синан-паша Сирчић се благо осмехну. На кратком саветовању је уочио страховит пропуст Сулејман-паше Скопљака. Неопростив ни јаничарском полазнику у цариградској војној школи. Скопљак је имао податке о бројној српској коњици, али с њом уопште није рачунао. Да ли је Скопљак био понесен закључком да ће брзо и лако сломити Карађорђев отпор, па је закључио да је без значаја присуство српске коњице на бојишту, или је у свему била само Божија воља, Сирчић није знао. Али, није желео да га подсети на овај пропуст. А кад је схватио да Сулејман-паша Скопљак није предвидео ни турску резерву, био је сигуран да ће Срби победити. Томе се радовао, али га је обузела и брига за рођаке, пријатеље и познанике у турској војсци, које ће, данас, сметени Скопљак и брзоплети Кулин-капетан послати на кланицу. Све ово га, као често пута досада, носило у неко неодређено време у будућности, кад ће васкрснути српска држава у Шумадији, Мачви, на Косову и у Босни и кад ће Срби, и православни и муслимани, бити један народ, као што су били пре турске пошасти на Балкану. Врата за васкрс државе Немањића била су на Мишару. Ради оваквог циља, одбацио је сваку помисао да би требало желети неки други исход на бојишту. Помолио се Богу у себи – да му рођаци, пријатељи и познаници опросте за своје могуће страдање, на овом турском Косову.

Карађорђе је осмотрио Мишарско поље и видео да се Турци враћају. Поступио је мудрије од свог противнике Сулејман-паше. Седам хиљада својих војника је ставио под команду четири војводе, а сваки од њих је обезбедио сопствену резерву. Карађорђе је задржао део војске под својом командом и она је чинила заједничку резерву. Рачунао је с тим да на сваком делу бојишта неће бити истоветан притисак на шанац и да ће негде Турци поклекнути, а негде имати више храбрости и више ратне среће. Зато је договорио с војводама брзу помоћ тамо где буде шанац најугроженији.

Две хиљаде коњаника је чекало у шуми и био је сигуран да их Турци нису открили. Команданти су Лука Лазаревић и прота Матија Ненадовић. Рачунао је с њиховим изненадним ударом у бок турске коњице и био је уверен да то четрдесет хиљада турских војника неће издржати. Посебно зато што ће уследити јуриш српске пешадије из шанца.

Мада је то планирао, Карађорђе, при другом повлачењу Турака од шанца, није наредио пешадијски јуриш на Турке. Видео је да турски губици нису, ни овог пута, велики и да би било сулудо улетети међу толико бројнијег непријатеља. Срећа, српски коњаници су претрпели безначајне губитке и успели су да се одлепе од Турака. Опет не рачунајући озбиљно с опасношћу од српске коњице, Турци нападају шанац, трећи пут. При најновијем јуришу, гине много Турака. Српска коњица се опет умешала у бој и поново напала турско десно крило. Турски губици се повећавају. Срби у шанцу већ знају сваки турски корак. Прошао их је страх и нишане мирно. Турке већ хвата паника, а коњи им постају непослушни и пропињу се.

Коњи лакше схватају узалудност јуриша на шанац, него људи на њима. Карађорђе уочава да је време за општи обрачун. Наређује да се шанац напусти и да сви јуришају на Турке. Уз громогласно ''ура'', Срби улећу међу турске коњанике. Грме пушке и кубуре; сабље и јатагани звече и севају. Турске заставе падају, коњи их газе, српски устаници купе. Као по команди, мада је није било, сви Турци окрећу коње и беже. Свако својим правцем, углавном насумице. Једни према Сави, други према Дрини.
При трећем јуришу, Синан-паша је био сасвим близу шанца и видео је почетак турског узмицања. Војници су му падали с коња и јаукали. Пакао. Није било прилике да се рањени збрину. Избезумљени Кулин-капетан је пројурио близу њега и бесно га погледао. Изгледало је да ће Кулин-капетан враћати поколебане Турке назад на шанац, као после прва два неуспела јуриша, али је, у трену, снажно мамузнуо коња и почео да бежи. За њиме многи. Лево и десно и остали Турци почеше да узмичу. Синан-паша даде знак и својим преживелим Фочацима да се повлаче. При бежању, гинули су. Испред њих искрсну и српска коњица. Застадоше. Но, већ су их сустизали и Карађорђеви пешадинци. Синан погледа низ поље и виде да преживели Турци измичу с видика. Застаде. Обриса зној с чела. Не зна шта да предузме. У њега гладају Фочаци. Али, то потраја кратко. Српски коњаници се помешаше с њима и поче размена зрна из кубура, сабље се сударише. Синан држи своју позлаћену сабљу и нема снаге ни воље да је користи. Баци је у траву. Покуша да саопшти предају, али га зрно погоди у прса. Паде с коња и поче да губи свест. Поред њега прођоше и коњи и пешаци. Пуцњи и одјек сабаља се удаљише од њега. Прибра се, крв му је облила прса. Бол га стиже. Сети се стихова Мухамеда Хевајија. Написани су давне 1750. године. Упућени су Србима све три вере. Мухамед Хеваји је подучавао да је српски народ опасно верски подељен, па ће све припаднике молити да схвате да су један род. Синан-паша Сирчић их је често читао пред најповерљивијим пријатељима у Фочи:
 
            ...Отац један, једна мати,
            Прво би нам ваља знати,
            Јер ћемо се паски клати...

Сад види колико је песник Хеваји био у праву, јер се Срби овако паски кољу на својој земљи, на свом Мишарском пољу. А да би то чинили, ови (којима и сам припада) зову се Турцима – не послушаше Хевајија да је једна мати и један отац и онима у шанцу и онима што јуришају на шанац.

Можда неће бити ови други Турци у неком неодређеном будућем времену. А можда и у блиском, јер Карађорђе је данас ударио темеље српској држави. Томе се радују и свети Немањићи, које су насликали најбољи мајстори у цркви Светог Ђорђа, недалеко од Фоче, по наредби Синан-паше и за његов новац. Осмех му победи бол у грудима и бригу за ближњима.

Свеци и осмех су били последње што је Синан-паша Сирчић осетио у земаљском животу.

Остало је записано да је изгинуо цвет босанских муслимана на Мишару 1806. године, а међу њима и Синан-паша Сирчић, Фочак - пореклом од угледне српске племићке породице из српске средњевековне Босне.

Групу бегунаца с Кулин-капетаном, пресрели су Стојан Чупић и млади војвода поцерски Милош Стојићевић. Само су два Турчина преживела (два црна гаврана), а одело и скупоцену сабљу Кулин-капетана, запленио је Милош Стојићевић.

С мало војника и бегова, преживео је овај страшни бој и Сулејман-паша Скопљак. Његов син Миралем и још три члана пашине породице су оставили кости на Мишару.

Шездесетчетири године после боја на Мишару, родио се потомак Сулејман-паше Скопљака – Омер-бег Сулејманпашић. Кад је одрастао, додао је свом муслиманском презимену и оно српско – племићко: Деспотовић. Попут Синан-паше Сирчића, Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић ће позивати муслимане свог босанског завичаја да се освесте и да схвате да су Срби. Књижевник Јово Бајић ће овако описати родољубиво прегалаштво овог потомка паше Скопљака:

У поимању Српства, Омер-бег је отишао даље и од Његоша, дајући му, у неку руку, чак и космичке размере. Српство је за њега нешто велико и свето, као небо под којим се клања. У том појму садржи се и целокупна прошлост српског народа, његова историја, његови јунаци. На историјској позорници испод небеске капа, марширају ратници са сјајним калпацима, на којима се вију перјанице, а барјактаре по плећима бију златне ките. Та будућност, изазива гануће које прати суза „љубави и крви“. Можда би се цео његов песнички завет могао назначити у једној строфи његове најпознатије песме Српству:
 
Ти си небо пред којијем падам
И чијем се Величанству дивим;
Теби срце, крв, мисли и душа
Отимљу се усхићењем живим.