Оријентација на исток и кинеска империја

Нестабилност Кавказа, од Каспијског до Црног мора, кћи је англоамеричког империјализма који је продро у та подручја после распада совјетске империје. „Тексако“, „Шеврон“ и „Бритиш петролеум“ спремни су да раскомадају остатке совјетског костура у Чеченији, Грузији, Азербејџану. Европа   de facto   на коленима гледа како се уз државне преврате граде километри и километри нафтовода који води до Сејхана, сигурног лучког терминала на јужним обалама у савезничкој Турској.
 
Европа није седела скрштених руку, пар година касније, када је, десетак година после првог великог јуриша на још топле рушевине совјетске тврђаве, група фондација са америчком матрикулом изградила – помоћу звецкања долара – лик новог демократског председника Украјине, Виктора Јушченка, који је био актер олигархијског успона на великом банкету Међународног монетарног фонда у Кијеву. Укроћена Европа, проширена на исток у свето име НАТО пакта, стаје на страну „наранџасте револуције“, обојеног државног удара једнаког као што је био онај у Грузији. Међу првима који су славили биле су баш оне чланице које су за улазак у Европску Унију добиле америчку подршку пре саме европске сагласности: Пољска и Мађарска. Посебно Варшава игра улогу „демократског“ посредника између американофилске и русофилске опције.

Пре годину дана, ехо хладног рата, који су на брзину архивирали Горбачов (отварањем првог „Мек Доналдса“ у Москви) и Јељцин (док је отпијао гутљај „кока-коле“ између два гутљаја вотке), почео је да се претвара у блиски звук никада завршене битке.
Европи, убеђеној да се налази на неповратном путу ка јединственом либералистичком тржишту под вођством САД, отвара видике Русија са Путином, повремено проглашаваним „царем“, „империјалистом“, зависно од тога да ли су акције које је предузимао усмерене на сузбијање америчке агресивности, на консолидацију Руске Федерације или на одбрану националних интереса.
Пошто се не може напасти Кремљ до краја, нападају се његови највернији савезници, са Белорусијом на челу. Битка постаје смешна када се, да би се показало у каквој диктатури живе Белоруси, износи као пример недавни закон о имиграцији који одриче право белоруским манекенкама да се крећу по целој америчкој територији.
 
Протекционизам лоше звучи на уснама непријатеља, али нико се не скандализује када САД доказују – интелигентним бомбама, осиромашеним уранијумом и белим фосфором – да су спремне да бране оно што сматрају „окућницом“, односно остатак света.
Путин је донео победу далеко значајнију од самог споразума који су потписали његова десна рука Медведов и Украјинци из „Нафтогаза“.
Улог је био двострук: са једне стране, доказивање међународној заједници да је Русија у стању да диктира темпо на комерцијалном плану; са друге, да се по хиљадити пут опомену европски суседи о потреби да на време преиспитају своју слепу „атлантску љубав“.
 
Само пар месеци раније, као задње чин свог седмогодишњег канцеларског мандата, бивши немачки премијер Шредер прихватио је Путинов изазов стављајући немачки потпис на пројекат балтичког гасовода, који представља алтернативу (у будућности) за атлантску свемоћ у погледу енергетског снабдевања.
Савезници из Европске Уније су га оптуживали за издају, пошто су потпуно заслепљени у свом подаништву Вашингтону.
Време је да се Европа ослободи великог америчког товара. Европа је на истоку, на копну, а не на Атлантском океану.
 
Сведоци рађања империје
 
Већ годину дана Кина је највећи светски извозник технологије. То произилази из задњег извештаја Организације за економску сарадњу и развој. Ова организација је евидентирала значајан суфицит Кине у односу на САД. То је још један примат, сигурно не и задњи, који је досегла кинеска сила.
 
Најгоре ноћне море индустријализованог света, а пре свега америчке привреде, остварују се. Кинеска трговачка пандемија захвата нове области и поприма размере које су биле незамисливе до пре неку годину. Ранији светски рекордери, Северноамериканци, заостају за кинеским колосом за читавих 30 милијарди долара само у сектору „high-tech“ који се односи на мобилне телефоне, лап-топове, дигиталне фотоапарате, итд. Кина је у 2004. години остварила обим извоза у овом сектору од 180 милијарди долара, а САД „тек“ 149 милијарди. А само годину дана раније, у 2003. години, Кина је била на другом месту са 123 милијарде, односно за целих 14 милијарди иза САД, које су имале извоз од 137 милијарди долара.
 
Ово представља рекордни раст у само једној години и улива страх најиндустријализованијим земљама света. Кинеска квота у глобалним трговачким размерама (увоз и извоз) у исто време достигла је бројку од 329 милијарди долара, што представља годишњи раст од 95 милијарди долара (претходна квота је износила 234 милијарди). Поређења ради, у 1996.години, та бројка је износила, укупно, само 35 милијарди долара. САД су, пак, имале 375 милијарди долара у у2004.години, што је пораст у односу на 301 милијарду из 2003. и на 230 милијарди 1996. године. Комерцијални салдо Кине у овом сектору само у односу на САД износи 34 милијарди дилара, према 27 милијарди долара Европске Уније.
 
У извештају Организације за економску сарадњу и развој стоји да је НР Кина значајно појачала трговинску размену на свом континенту, и то у више него замршеној мрежи односа са западом. У супротном смеру иде увоз Кине из Европске Уније и из САД, али се задржава и растући ниво извоза.
 
Да бисмо илустровали кинеску комерцијалну структуру и механизме, узмимо у обзир податке који се односе на производњу мобилних телефона и лап-топ компјутера. Полуобрађене компоненте долазе из ЈАпана (18 одсто), из Тајпеја (16 одсто), из Јужне Кореје (13 одсто), из Малезије (8 одсти), а ништа не стиже из САД и Европске Уније. Али, када се та потрошна добра произведу, извозе се у Евроопу и још више у САД. Чак 27 одсто технолошког увоза у САД носи ознаку „Мејд ин Кина“, а у 2000.години он је износио мање од 10 одсто. Кина је сада незаустављива. Више је не може зауставити ни технолошка иновација. Већ двадесет година тенденција економског, комерцијалног и технолошког раста је без премца. Међутим, од 2001. године, када је Кина званично ушла у Светску трговинску асоцијацију (СТО), жути колос доживљава вероватно највећи економски бум свих времена. Ту се Кина исказује као савршена машина која на најбољи начин следи правила глобалне трговине и либерализма.
 
Лопту глобализације Кинези су захватили на „дроп-кик“ волеј и свом силином је шутнули у гол оних што су мислили да ће Кина бити будућа мета колонизације. Процес је управо обрнут. Захваљујући комерцијалном отварању, кинески гигант постаје, на неоспоран начин, светски доминантан у планетарној трговини. Захваљујући далеко најконкурентнијим ценама, Кина осваја не само богате земље, већ и сиромашне земље Африке. Индустријализоване земље су мислиле да могу да искористе Кину. Данас морају потпуно да промене мишљење. Делокализација производње, банкротства, незапосленост, осиромашење и многе друге болести које погађају најиндустријализоване земље света настале су због Кине.
 
И док је Запад у пат позицији, Кина расте уз све оно што Запад губи дуж тог пута. То је напредак који ће довести до тога да жути гигант у свим секторима превазиђе Европску Унију и САД пре 2050. године.
Оно што је некада била Народна Република Кина ускоро би могло бити дефинисано као либерална кинеска империја, односно као нова велика светска сила.