„Непоучне приче“ Архимандрита Тихона

 Оца Тихона стално зову. Професорка Нарочницкаја говори, да целу ноћ није спавала, заокупљена читањем. Како ја њу разумем! Три пута сам се смејала – до суза. Два пута плакала, загњуривши се у јастук. Од срећног бола. Од трезвене среће. Моје вере. Први «полен» прикупљених значења – то је апсолутно тачно. Без најмањих украшавања. 

Код текстова о Цркви је често доминирала традиција претпрошлог века – о свему говорити углађено, уопштено, пристојно, без проблема, очишћено од свих недостатака.Па, у 19. веку је улогу упросечујућег ри-рајта, изгледа играла цензура, а данас на жалост, затварајући књигу, са страхом размишљамо да ће таква традиција постати модел…

Али, на нашу општу срећу, појавила се, не подлежући никаквој «улепшавајућој» редактури и апсолутно ауторски написана, књига оца Тихона. Све у њој одише личним искуством и истанчаним ауторским стилом, при чему стил не заостаје за најбољим приповедачима столећа, почев од Чехова па до Коњецког и Довлатова.

И када читам, како диван монах, који ће погинути (то још не знам, али имам неки неодређени осећај) у несрећи, говори девојци, која не носи мараму: « Ја ћу вам отирач чиодом причврстити на главу», схватам, да је преда мном још једна парадоксална фраза.

Нико у тој књизи – ни аутор, ни јунаци се не представљају нарочито «у бољем светлу» (мада ће неки, видимо, бити канонизовани у Руској Цркви као свети), и то ствара осећај изузетне снаге и правде.

Црквено искуство аутора је започело послушањима у манастиру. Интелигентни московски дечак, студент Државног универзитета кинематографије ( ВГИК), је прао клозете и чистио кравље балеге. Неуморно до суза. Тужно до суза. Аутор не истиче посебно, али је по свему видљиво, колико грубости, трња, бодљи, рана од ексера је донело у себи искуство манастирског општежитија. Али на неки необичан и исцељујући начин, то се није прелило у рањивост и самосажаљење, нити у уобичајено индивидуалистичко чајлд-харолдство, него у тако непознато, и тако чудно спознато смирење и послушање.

И када у оквиру таквог искуства, у којем се «све плаћа», човек почне да говори о «свету невидљивом» као о самом по себи очигледном, он сам по себи постаје разумљив и за читаоце. Свако противљење и неповерење се скоро аутоматски претварају у глупост. Ви грешите, не у односу на, од горе вам наметнуту истину, него у односу на укус. Укус истине.

Али права тајна књиге није у мноштву чудеса и појаве директног дејства Божијег на људске судбине, него у томе, што су у њој представљене невероватне личности. Веома висока «персоналност» како јунака, тако и ауторског виђења, чини причање њихових прича незаборавним приповеткама.

Јунаци ових прича су, осим великих стараца, благајника и старешина, постали и Булат Окуџава, Сергеј Бондарчук, Андреј Битов, ташта маршала Жукова, јучерашњи високопостављени начелник и његова кћерка, аутор сада свима познатих песама јеромонах Роман, државни тужилац , ситан лопов, који је претварајући се да је монах, посетио Печорски манастир, током посете председника Јељцина… И тако се схвата, да у вери и Цркви сигурно нема ничега анахроног и маргиналног – да је то језгро људског живота. При томе, цело време је ту трезвена нота истине, и «текстови акатиста нису савршени», и «карактер (намесника) се не лечи»…

Мислим, да баш такве књиге, разоружавају противнике вере чија позиција се пре свега одржава на предубеђењу, да Црква манипулише људима, («замрачује ум», како воли да каже један мој познаник интелектуалац). Искуство живота, пуно пожуде, упитаности, патње, тражења, и уз то обичних слабих људских трзаја душе, стремљења и жеља, а некад и очигледних и великих недостатака, приказаних без осуде – можда је то, најбољи начин сведочења вере?

У књизи има много афористички-тачних израза, сличним духовним формулацијама «Господ не воли стидљиве», «То је заслужено, али није корисно», «Судити о делима настојатеља – није мој ниво», «Тамо, где је неправда, не вичи «ура» ».

Неки од светих су, каже светитељ Игњатије Брјанчанинов, писали, да би се у одсуству духовних учитеља, могло учити из књига. Отац Тихон одсечно одбија да веже те речи за своју књигу: «Светитељ Игњатије је говорио о светоотачкој литератури». Али када вам испричане приче, указују на ваше сопствене мане, отварају болне проблеме, развезују унутрашње чворове, предупређују, оне вас воде. Отварају пут. То је једини Пут. Који значи Истину и Живот.

Интервју: Проповед с листа

Руска газета: Можда је наупечатљивија ствар у овој књизи, одлука да отворено говорите о «свету невидљивом» и његовом утицају на видљиви свет. Чини ми се, да то још увек није део савремене – интелектуалне и културне – традиције. Квалитетни часописи, на пример, не пуштају на своје стране мистичке садржаје било ког типа, било да је то спор у вези вере, или писмо читалаца на тему «комшиница ме је урекла».

Архимандрит Тихон: Правилно и раде. Ни ја сам не волим мистику. А што се тиче књиге, сетите се Шекспировог: «Има много ствари под капом небеском, мој Хорације, о којима твоја учена мудрост и не сања». Приче у књизи се некоме могу учинити чудним, фантастичним, необичним за црквени живот, али су оне сасвим обичне. И личности у њима су најчешће свима познате.

РГ: Ако није реч о чудима, онда је о директном делу Божијем…

Архимандрит Тихон: Од тога се не може побећи, ма колико узвишено деловале те речи. У књизи се докуменарно говори о свету, који је ту око нас. Сасвим близу нашег обичног и познатог. Само што ми, од важних и сујетних послова, тај свет не примећујемо. Док се не испостави, да живимо живот, не примећујући главно.

РГ: Ваши јунаци, псковско-печорски старци отац Јован Крестјанкин, отац Серафим, ће можда бити прослављени као светитељи.

Архимандрит Тихон: Како је један монах говорио, критички се осврћући на себе: «Ја нисам монах, али сам видео праве монахе». Могао бих то поновити.

РГ: У књизи има много и веселих, забавних прича о «несветим» светима…

Архимандрит Тихон: То није због тога што сам пожелео да насмејем читаоце, него због тога, што је у том «свету поред» веома много радости. Чак се ни трагедије у њему не завршавају очајањем, напротив, оне су – велики део живота и сазнања, увек воде задивљујућим открићима.