„Историјско решење косовског конфликта“

Председник Тадић у последњих неколико месеци константно истиче да је Србима и Албанцима потребно, али да је оно и могуће, коначно и праведно историјско решење њиховог конфликта, односно да је такав епилог сасвим реалан. Вероватно себе и свој тим сматра компетентним и стручним за реализацију таквог подухвата. Но, овај амбициозан наум игнорише комплексност и оптерећеност србско-албанских односа, пренебрегава сложеност конфликта, потцењује напоре србских политичара током последњих сто година који су се хватали у коштац са поменутим проблемом, те самим тим својом нереалном амбициозношћу ставља под знак питања искреност његовог протагонисте (про)србског председника (поготово у светлости најновијих догађаја на Косову и тренду њиховог решавања које води заокруживању независности српске покрајине).
 
Историјска позадина србско-албанског конфликта
 
Но, да видимо колико је могуће, истовремено, брзо и праведно решење многим стварима оптерећених односа два народа. У том циљу осмотрићемо проблем из историјске перспективе, односно да би схватили његову сложеност подсетићемо се његовог настанка и генезе.
 
Проблем са Албанцима србска држава има од 1912. г., када је србска војска у I Балканском рату ослободила просторе Старе Србије – Рашку (Санџак) и Косово и Метохију. Но, проблем албанског и србског народа датира од неколико векова раније. Наиме још после сеобе Арсенија III Чарнојевића 1690. г., Срби су, услед активног учешћа на страни Аустрије у рату који је Хабзбуршка монархија водила против Турске, били принуђени услед страха од турске освете да великом већином напусте просторе србскога југа. Тада се појављује албански етнички елемент који насељава исте просторе као, већ тада, турској империји најлојалнија етничка скупина.
 
Косово и Метохија, који су до тада били доминантно србски, после промењене етничке мапе постају стециште две подједнако заступљене етничке заједнице – Срба и Албанаца. Наредни период је донео померање етничког баланса у корист Албанаца. Разлог томе је кореспондирање албанских националних циљева са турском политиком сузбијања „реметилачког“ србског елемента. Када овоме додамо виђење читаве ситуације у англосаксонском (нарочито од XIX века) геополитичком кључу где се подржавала ослабљена Турска на уштрб све више претеће Русије, чије присуство на Балкану би омогућила стабилна србска држава, онда је јасно да су Албанци за своју политику прогона Срба већ тада, баш као и данас, имали благослов, осим Турске и британског фактора.

 
Колико су Албанци били инфилтрирани у систем турске царевине и колико су саму Турску осећали као своју државу види се из почетних покушаја дефинисања албанског националног програма. У Призрену 1878. г., дакле у време када су готово све европске нације дефинисале своје националне програме, и Албанци су се латили тог посла. Но, Албанска лига која је радила на изради стратегије албанске нације поделила се по питању начина остваривања циљева албанског народа. Обе групе албанских првака су биле за реализацију уједињења свих Албанаца (које је узгред буди речено било на штету осталих балканских народа, поготово србског), али значајан број главешина је сматрао да остваривање националних циљева треба да се реализује у оквиру турске царевине. Дакле, њихова национална свест се још увек добрим делом везивала за Турску (као данас за Америку и запад) која им је омогућила афирмацију на уштрб Срба који су систематски, често и најбруталнијим методама, прогањани са простора Косова и Метохије.
 
Албански захтеви су увек били максималистички
 
После протеривања Турске са Балкана и стварања 1912. г. од стране Аустро-Угарске са благословом Британије, а са циљем да се онемогући излаз србској држави на море, Албанске националне државе, Албанци су били принуђени да раскрсте са покушајем остваривања националних аспирација уз помоћ Турске. У новим геополитичким околностима они су своје снаге усмерили на западне силе. Оних којима је било у интересу да ослабе србски национални корпус (за који се неправедно  мислило на западу да се претерано размахао после стварања југословенске државе) било је много. У различитим временима су притискале Србе и покушавале да ослабе њихов утицај на Балкану и Југославији: прво Аустро-Угарска, затим Италија, Немачка, док је сво то константно и латентно подржавала Британија, као доминатни креатор држања српске етничке заједнице расуте у неколико држава под контролом, системом распиривања сваковрсних анимозитета и подела (најчешће по верској и идеолошкој линији).
 
У једној таквој атмосфери, пресије разних кључних европских чинилаца на Србе и сузбијања српске идеје, природно је да услед сталне подршке (некад, као данас потпуно отворене, а некад прикривене) албански национални корпус не одустане од своје прокламоване националне стратегије стварања велике албанске државе. Штавише логично је да истрајно ради на својим максималистичким захтевима истовремено игноришући било какве компромисне предлоге и решења. У читавој србско-албанској историји са албанске стране је до наводних компромиса (који су у суштини били само једна врста прикривеног деловања у корист старих великоалбанских аспирација) долазило из тактичких разлога, када је у одређеном тренутку било немогуће да се на реализацији планова о великој албанској држави ради неприкривено. То је период две Југославије у којем су Албанци, иако (поготово у Титовој творевини) били кооптирани у структуре савезне власти испод жита сви радили да у погодном тренутку актуелизују њихово национално питање са јасним, вековним, циљем одвајања Косова и Метохије ( по могућству када дође време и југа Србије) од Србије, као припремном фазом за обједињење свих, са њиховог аспекта албанских територија, у јединствену државу. Ово су и урадили са променом међународних околности које су уследиле пропашћу Совјетског Савеза и социјалистичког лагера, када је и Југославија као тампон зона изгубила значај. Тада су западне силе на челу са Америком почеле радикалније да притискају Србе и кроје мапу Балкана на српску штету, а у корист свих србских непријатеља који су по природи ствари увек и антируски настројени.
 
„Европски рај“ захтева ратосиљање од Косова
 
Можемо да закључимо да брзо решење србско-албанског проблема услед његове сложености, коју пре свега проузрокује албанска вековна агресивност, није могуће. Чак и када би проблем брзо решили предајом Косова и Метохије конфликт не би био окончан. Тиме би показали слабост што би подстакло Албанце да прошире своје аспирације, за почетак би се усмерили на југ Србије. Но, поставља се питање зашто председник Тадић последњих неколико месеци често алудира (некад отворено, а некад прикривено) на нацију да своја размишљања усмери у том правцу.
                                       
Очито је то условљено природом овог прозападног режима који је продужена рука глобалних креатора света. Јер водеће државе ЕУ су признале Косово и заједно са Америком и НАТО-м раде на реализацији независности јужне српске покрајине. У пакету са радом на терену - што подразумева рунду преговора па рунду једностраних акција Тачија (уз помоћ КФОР-а који је спреман у циљу, за њих пожељног решења, и да пуца на Србе и да их истовремено оптужи за виновнике инцидента) које се после преговорима легализују - потребно је и припремати србско јавно мњење на неизбежност решавања косовског проблема на наводно једино могући начин – етапно признање које већ сада (од прошлогодишње септембарске резолуције у УН) има облик прихватања наводне реалности. Власт, вероватно неочекивано притиснута много више него што је очекивала од стране својих бриселских и вашингтонских газда, ради на припремању јавног мњења за прихватање „чињенице“ да су једини бенефити које можемо добити некаква виртуелне аутономије коју би уживала србска заједница у Тачијевој држави. Можда се Тадић надао да ће му његови пријатељи оставити већи маневарски простор нуђењем каквог таквог уступка који би могао да експлоатише у домаћем јавном мњењу али се преварио.
 
После доласка Ангеле Меркел све је пало у воду. Да се подсетимо она је јасно рекла да уколико хоћемо статус кандидата морамо распустити наводне паралелне институције на Косову. Став ЕУ, или њених водећих земаља, који је изнела канцеларка, је, како сада видимо не терену, и правац у коме делује србска влада (истина она то јавно не говори али делују у том правцу скретањем пажње са драматичне борбе за голи опстанак Срба на Косову, али и активним онемогућавање помоћи коју би многе српске организације упутиле угроженим Србима). Стратегија ове власти у новонасталим околностима је да њихова делатност у србској јавности буде представљена као једино исправна а резултати које буде остварила као једино могуће што се може добити. Медији би после одрађеног посла ставили акцент на заслуге Тадића и његове екипе, те би ово решење представили као историјско и најбоље у датим околностима. Тиме би после заокружене независности Косова власт опрала руке и покушала да настави свој еврофаталистички ход.
 
Брзо, коначно и „историјски праведно“ решење, србско-албанског конфликта је једино могуће, као што видимо, на овај начин –безусловном капитулацијом, односно применом давно одбаченог Ахтисаријевог плана. Сви знамо, а Срби са севера Косова најбоље, у шта би се извргла аутономија у Тачијевој држави. Личила би на обесправљеност Срба на тим просторима у време Турске о којој су писали и обавештавали свет србски конзули међу којима је био и Нушић. Генерално ситуација је јако слична стању из турске окупације. Албанци уподобљени страном окупатору онда, као и данас, довршавају свој пројекат етничког чишћења територија које су историјски српске. У таквој ситуацији перспектива Срба на Косову после потпуног повлачење српске државе је јасна и извесна – игнорисање аутономије, потом притисци и отворена насиља да би се све завршило егзодусом какaв смо већ виђали на овим просторима у последњих двадесет година. Тога су Срби свесни и зато стоје на дан и ноћ на барикадама, спремни као што смо видели у последњим немилим догађајима и животе да дају, пркосећи Тачијевим специјалцима ЕУЛЕКС-у КФОР-у, али и србском режиму који има немали допринос у њиховој пацификацији и насилном заокружењу независности историјске српске територије.
 
Брзо („историјско“) решење или замрзнути конфликт
 
Пошто брзо, наводно историјски праведно решење, може да се оствари само потпуном капитулацијом српске државе на простору своје јужне покрајине, остаје да размотримо шта би у овој, сада јако тешкој ситуацији, нека друга одговорна власт (пошто је ова неупотребљива) требала да предузме. Прво читав проблем треба да се врати у СБ, где би Србија имала подршку Русије, затим инсистирати на доследној примени резолуције 1244, и на крају одбаци политика „ЕУ нема алтернативу“. Будућа политика мора бити србоцентрична, односно у фокусу њених приоритета треба да се нађу Срби и одбрана њихових угрожених права и државе. Ово политика се мора спроводити па шта кошта да кошта јер све друго је скупље.
Косовски конфликт у овом тренутку није могуће решавати брзим методама. Уколико желимо повољно решење морамо бити спремни на дугачак процес који захтева стрпљив рад. Треба радити уз помоћ савезника, првенствено Русије, али и Кине. По могућности постепено враћати српске институције у покрајину и чекати повољну промену међународних околности. Оне су могуће с обзиром да запад није ни изблиза снажан као што је био деведесетих година, те да сад игра на карту виртуелних страхова којима у циљу остваривања својих стратешких интереса вешто манипулише. Ако успемо да их разбијемо и да се супротставимо, уз подршку савезника у међународним институцијама, видећемо да је реализација плана заустављања пузећег признања могућа.
 
Са друге стране замрзнути конфликт чини нацију духовно напетом, даје јој шансу да сагледа своје пропусте које су је довели у овај ћорсокак, те да једном свеобухватном националном стратегијом изврши својеврсну националну мобилизацију у свим сегментима друштва, која би резултирала нашом спремношћу да одговоримо изазовима, а који би уследили после промене односа снага не светској сцени. Тада би се стекли услови да ми преузмемо иницијативу са реалним шансама да почнемо значајније да се институционално враћамо у нашу покрајину.
 
Ово није могуће док на власти имамо оне који теже ка спектакуларним решењима косовског проблема (која понављамо могу бити остварена само потпуном капитулацијом) искључиво због уласка у виртуелни европски рај. Уколико се сагласимо са политиком актуелне власти и прихватимо решења која она нуди, као народ ћемо бити морално урушени, неспособни да егзистирамо сами између себе, а камоли у окружењу европских, већином ненаклољених народа, који ће нас са правом потцењивати и ниподоштавати као оне који су зарад странаца пустили низ воду сопствену браћу. Будући избори, али и уопштени друштвени рад, који би подразумевао ангажованост ка националној мобилизацији свих релевантних патриотских организација, су нам прилика да макар зауставимо политику капитулације, те после тога дефинишемо шта хоћемо, и самим тим одговоримо амбасадору Конузину, али и самима себи, да ли хоћемо да будемо Срби или европско робље.
 
Извор: Фонд стратешке културе, Москва
Преузето са www.vidovdan.org