Харлекинска ујдурма

У лакрдију са расписивањем награде за помоћ у хапшењу Ратка Младића и Радована Караџића, односно пружању информације о боравишту Стојану Жупљанину и Горану Хаџићу, најмање верују управо они који су те награде расписали. Савез за националну безбедност, на чијем је челу државни и војни врх Србије, громогласно је у свим медијима објавио одлуку о наградама , мада је сваком члану тог тела више него јасно да је то “пуцање из празне пушке”. Јасно им је да то неће дати никакве резултате, али је на тај начин требало обезбедити брзо потписивање споразума о стабилизацији и придруживању  са Европском унијом. Највећи проблем, при томе, није био да се убеди Карла дел Понте како би изрекла позитивну оцену о сарадњи Србије са Хашким трибуналом, већ пре свега народ Србије који је готово листом против изручења наведених личности омраженом политичком суду у Хагу.

Како би на неки начин ублажили оправдани гнев и, истовремено, подсмехе људи не само у Србији већ и ван ње, истог дана заседоше на електронске медије  министри Душан Петровић и Расим Љајић и тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић. Задатак је био да  убеде пук у оправданост одлуке о наградама од два ипо милиона евра, којих нема нигде у буџету Србије. И објаснише, бога ми, на начин да телевизијски гледаоци нису знали да ли да се смеју или да се чуде. Министри , мртви озбиљни,  рекоше како расписивање награда  није наш изум, већ пракса која се примењује у цивилизованом свету. Пошто и ми припадамо том делу “цивилизације”, нормално је да поштено, без предрасуда, признамо злочине које су починили наши сународници, па нам нема друге него да обезбедимо њихову испоруку у Шевенинген. Испустише, медјутим, да кажу да тај “цивилизовани свет” расписује награде за државне непријатеље, масовне сулуде убице, атентаторе и другу људску гамад којој је заиста место доживотно у затворским самицама. Заборавише да истакну како тај исти свет, када су њихови војници, официри , генерали и државници у питању, не признају никаве судове ван сопствене земље. Чак и доказани злочинци из редова наведених професија, који не презају од посредних и непосредних убистава нејачи и рушилачких аката у другим земљама, не називају се злочинцима, нити је процесуирање њихових недела могуће не само у земљама које су завили у црно, већ и у медјународним судовима, попут оног званичног у Хагу.

Назови цивилизовани свет, добро се зна под чијом диригентском палицом, сатанизује Србе приписујући им чак и оне злочине који су почињени над Србима. Тих примера је 1999. године било сијасет, али свет од тога пере руке, глумећи и лудост и глувоћу. А само због злочина почињених над Србима, на доживотне робије би требало да буду осудјени многи челници западних земаља, САД пре свега, који су бестидно, без икаквих разлога и непоштовања одлука ОУН, немилосрдно кидисали на “неукротиву” Србију. Уместо тога, ти људи се данас у Србији снисходљиво дочекују, али се зато они који су им се, бранећи своју земљу и држећи се војничке заклетве, витешки супротставили, проглашавају злочинцима и на њихове главе срамно расписују награде.

Наравно, харлекинска ујдурма са расписивање награда за откривање боравишта Младића, Караџића, Жупљанина и Хаџића, била је мамац за Карлу дел Понте. Нешто због сопствене сујете, али више због испуњавања жеља својих налогодаваца, господја Карла је позитивну оцену пролонгирала све дотле док су њени поклисари у Србији спремни да богораде. Свесна је она да послушници у Србији, који вапе за чланством у ЕУ, никада неће престати да клече, моле и заклињу се у све и свашта да ће им сарадња са Хашким трибуналом бити дужност најсветија. Не боји се она да ће им једног дана “пући филм” због сталних одлагања оцене која води у Европу. Карла, посебно европски чиновници који свакодневно читају лекције српским властодршцима, ускоро ће, вероватно, омогућити потписивање тог папира, јер се оправдано боје да ће народу ”филм пући” на скорим изборима и да ће на власт доћи људи који неће гледати благонаклоно на свакодневне уцене. То, поред осталог, потврдјује и Карла дел Понте која, и поред непрелазне оцене у извештају о сарадњи Србије са Хашким трибуналом, тврди да одлука о расписивању награде , представља “јасан израз политичке воље Србије за хапшењем и лоцирањем хашких бегунаца”.

Вратимо се, медјутим, харлекинским ујдурмама. Поред оног што рекоше и обећаше министри Петровић и Лајић и тужилац Вукчевић, уследише бројне изјаве и коментари и других учесника комедије која још увек привлачи пажњу и осуду готово целокупне српске и објективне европске и светске јавности. У Скупштини Србије, наиме, најпре се огласи министрар финансија Мирко Цветковић који на питање посланика из којих ће се средстава финансирати евентуалне исплате награда, лаконски, уз нешто што је требало да личи на осмех, одговори да је то сића која није вредна помена. Речју обичан – да не употребим уобичајен народни израз - дим који није вредан пажње. За тај “обичан дим” могло би се изградити на стотине станове за људе који живе у избегличким камповима где један мокри чвор долази на више десетина људи. Неки челници из врха српске власти, медјутим, не крију разочарење што фарса са расписивањем награда није уродила плодом, због чега отворено замерају тужиоцу Карли дел Понте на негативном извештају, али не изостављају да љутњу пребаце и на поједине европске чиновнике. Чудно, као да им није јасно ко стоји иза те одлуке.

О ујдурми, наравно, нису изостали ни коментари опозиционих парламентарних и непарламентарних странака које које у блажој или ошријј форми не пдобравају провидан потез Савета за националну безбедност. Најоштрији су, као и обично када треба критиковати сличне потезе, представници Српске радикалне странке који тврде да расписивање награда представља бруку за земљу спремну да своје људе, осведочене патриоте и браноце отаџбине, прода нелегалном суду у Хагу зарад што дужег опстанка на власти. Очигледно је, наиме, да ниједна земља у свету не расписује награде да би своје суградјане који су бранили земљу ухапсила и предала да им суде они који су у тој земљи, као НАТО у Србији, жарили и палили. Зашто, на пример, Саудијска Арабија – велики пријатељ САД, не понуди награду за хватање Бин Ладена? Радикали, уз то, наглашавају да је “расписивање награде за хашке оптуженике најсрамнији чин после отмице и изручења Слободана Милошевића.

Покрет “Снага Србије”, опет, нема ништа против сарадње са Хашким трибуналом, уз опаску да би морала бити обострана. Што се тиче расписане награде, медјутим, Драгомир Карић, потпредседник ове странке, сматра да ће паре, наравно ако додје до реализације, “поделити они који уредно добијају позивнице за највише државне свечаности, али и медјународне пријеме”. Да је расписивање награде за хашке оптуженике само једна велика представа, слаже се и лидер социјалиста Ивица Дачић. Ово је, иначе, само део велике представе, јер резултате, ама баш никакве, нису дале  петоструко веће награде које су  својевремено расписали Американци. А они су осим понуде у доларима, у хватању Караџића и Младића ангажовали  респективне кадровске потенцијале и најсавременија техничка достигнућа у области извидјања, истраживања,  обавештајних и других области које се примењују у те сврхе. Очигледно је, стога да је потез Савета за националну безбедност, заиста само део велике игре у чији позитиван исход готово нико не верује – баш као што нико не верује да ће на телефон 9191, осим евентуално спрдачина, стићи било каква дојава о боравиштима хашких оптуженика.