Косово је најскупља србска ријеч. Ох, како је то само прдимаховинаста фраза. Као и све што се тиче будућности српске нације, а што се обилато раби у контексту естрадне мисли србских државних творевина - мени се та сентенца, одвајкада, неописиво гадила.

Раме уз раме са "Косово је србски Јерусалим“, или оне најискурваније "Косово је срце Србије". Умјесто тога, поставља се само једно конкретно питање:

Кад сте ви (ако икада) посљедњи пут били на Косову?
 

Након толиких година, фразе више не помажу. И прије распада СФРЈ, а поготово након агресије НАТО на СРЈ, мало ко се одваживао да иде на Косово. Осим ако није био озбиљно охрабрен родбинским везама или религиозним заносом. Изузетак је била она веома посјећена екскурзија на Газиместан, пошто је само једна спонтана реченица „Нико не сме да вас бије“, произвела Месију Из Очаја.

Тако и данас сви Срби причају о Косову, а готово га нико није видио. Косово је, заправо, некакав појам из уџбеника за основну школу. Неко митско мјесто из умјетничких дјела и нешто што ћете без дилеме бранити ако вам неко потури микрофон под нос и натјера вас да причате у камеру.

Србе од 2008. године велики душебрижници и поштоваоци људских права убјеђују да донесу одлуку о Косову. И то само једну – да га се одрекну. О нечему што нијесте никад видјели сопственим очима, тешко да се може донијети правилна одлука. Поготово што апсолутно иста логика по којој се Приштини даје независност, никада није аналогна када је Бања Лука у питању.

Ако ускоро одлучите да идете на Косово равно, подсвјесно се сјетите вјероватно најуспјешнијег диверзанта уз Гаврила Принципа, који је на Газиместану послао на ахирет извјесног Мурата. Послије тога, многи су се на простору тзв. Балкана прозвали његовим именом, али Обилић је остао само један.

Е, Обилићи, сиви тићи, данас вам, кад сте из Републике Српске, најскупља србска ријеч има цијену. Јасну и прецизну.
 

60 КМ

Царина, друмарина, мостарина, штагод; затекне вас на прелазу у доминион КФОР-а. И то је та цијена. То је жива пара коју морате платити за то што србски посланици не признају међународни субјективитет и столицу у УН, шверцерско-малопривредној штацији на митолошки презасићеном тлу, које важи за исходиште српске самобитности.
 

Овдашњи зелени картон не вриједи у „јужној србској покрајини“. Дакле, пошто одбијамо да на себе примимо Лазареву клетву (Ко не дошао у бој на Косово, од руке му ништа не родило...), на прелазу ће вас сачекати припадници шиптарске државне заједнице, који ће захтијевати 60 конвертибилних или мање конвертибилних марака осигурања за ваша кола, којима намјеравате завршити ходочашће и испунити завјет ка "најскупљој србској ријечи".
 

Јесте ли спремни да платите ту цијену?
 

Први пут сам на Косово (и Метохију) отишао 1996. године. Са свјетоназорима формираним у току рата, било ме срамота што ме родитељи никада нијесу одвели тамо. У Социјалистичкој Републици Македонији (која је још удаљенија) сам, напримјер, био.

Толико сам дуго слушао, учио, пратио, приче о Марку Краљевићу; да сам сматрао својим општим образовањем, да видим шта је испало од дуела са Мусом Кесеџијом. Онај Прилеп, град бијели, и тако то. О Грачаници, Дечанима, Пећкој патријаршији... да и не гусламо.

У нади да је Вила Равијојла на нашој страни, кренули смо пут тих чувенијех намастира и то тристаћем '77. годишта, са таблицама на којима је писало БЛ овако како читате. 
Са све 4С. Због истинитости споменара у сајберсвијету, ваља навести да сам био у друштву Зорана Црнчевића, Бојана Поповића и Зорана Бундала.

Након тог путовања, најскупља србска ријеч више за мене није била мртво слово на папиру. Видио сам и шта је Приштина, и шта је Призрен, и шта је Пећ, и Ораховац, и тралала. Срели смо и Србе и Шиптаре, али нам ови посљедњи, због језика којим смо причали и таблица које смо поносно носили, нијесу хтјели одати пут. Нпр. куда да скренемо за Велику Хочу. Примјера ради, прије неки дан убише човјека баш у Хочи, те сам ја, као навигатор, пропричао по нужди и шиптарски.
 

Ku është rruga për të Pejës?

Од тада сам био још неколико пута на Косову, а посљедњи пут прије мјесец дана. Пећ, патријаршија, Гораждевац. Могу рећи да се много тога промијенило.
 

Некада је Милошевић ријешио проблем тако, да преко Косова добија изборе побјеђујући у 100% албанским бирачким мјестима, на којима су их у истом проценту и бојкотовали. Истовремено чинећи државним апаратом Шиптарима оно, што су они чинили Србима од 1945. године. Само без силовања, лупања гробаља, мачака у бунарима, тј. приморавања на продају имовине и исељење.
 

Може се рећи да се Србски живаљ на Косову помало и дегенерисао таквом политиком, и лако приволио остатак нације да је све у реду, и да се ништа не рјешава. Кад се мало боље размисли, запошљавање свих Срба у државним институцијама АП Косово и Метохија, ма које боје, облика или квалификација били; нешто је што се код нас у Србској облилато примјењује. Само што су Срби замијењени са члановима владајућих странака и члановима њихових породица. У овом првом случају, то је довело до оружаног устанка.
 

Проблем се гурао под тепих, али је испао ручно рађени, албански, са 1999 чворова спољне агресије, као награда за расистички приступ у чишћењу земље од Срба, под кринком самоуправног социјализма. Данас се скупила једна лијепа екипа НАТО земаља, која спонзорише нарко-картел, државних симбола неодољиво налик на оне које код нас зову „заједнички органи“.
 

Некад и сад
 

Прије 1999. сам се у Приштини осјећао много, много сигурније и нормалније него у Сарајеву или Загребу. Након интервенције заступника мира, реда и мултикултуралности; причали смо енглески у озбиљном страху, јер је пар мировњака словенског поријекла (Бугари, Пољаци, Чеси...) платило главом у сред бијела дана на улици, и то усљед неупућености нападача како то заправо звучи србски. Кад је мало одмекло, негдје око 2006. у радњи сте говорили да сте Хрват или да парлате „босански“, али ипак журно утрчавајући у кола којима ради мотор.
 

Једном ми се десила незгода да сам се затекао у колима која је возила Иркиња, а пукла нам је гума и савила се фелна од квалитета путне мреже. То ништа није необично, осим што смо имали свештено лице на задњем сједишту. И били јужно од Ибра. Качкет и сунчане наочари такве могу маскирати једино у гитаристе Зи Зи Топа. Престрављено лице Иркиње, док је објашњавала предусретљивим пролазницима да нам не треба помоћ, мотивисала ме до те мјере, да вјероватно никад нијесте видјели да се точак промијени том брзином. А ни ја. Сваки би ме аутомеханичар за зета пожелио.
 

Кад смо дошли у Обилић, схватио сам да су ирски алтруисти мимо одобрења одлучили да оду раније са посла и помогну нам око слободе кретања, пошто су седмицу дана раније у истом том мјесту заклали трочлану породицу и запалили им кућу.
 

Данас је то све мало другачије...
 

Данас се на Косову ипак мало лакше дише. У смислу да те нико неће претући, упуцати или пљунути, ако чује да причаш језик који је некада био факултативан и у школи и на универзитету. Наравно, само у случају да не покушавате да глумите туристу, већ у граду обавите основне животне потребе без пуно задржавања. Срби који ове 2011. живе доле, кажу да је то зато што су све насилне структуре, званичне и незваничне, инструисане да престану са силеџијством.
 

Откако је независност проглашена, те призната од стране спонзора из 1999. године, вијести авганистанско-ирачког педигреа са терена „једне успјешне инсталације демократије“, не одговарају онима који су уложили свој новац и углед у тај процес. Поготово што се налази у Европи.
 

Зато су експресно одбачене све тековине пројекта по имену БиХ, који је прекалемљен на Косово. Некада смо имали потпуно исте саобраћајне дозволе и готово исте таблице на колима. Данас је од тога свега остала још једино готово потпуно иста застава. Стил аутора се одлично препознаје, са јасним нагласком на то да ће правила игре увијек ићи на српску штету, без обзира гдје се пројекат изводио.
 

Нпр. на званичној табли, званичног граничног прелаза Кула, има толико непримјерених правописних грешака на србском језику, што уз чињеницу да су сви путни правци означени шиптарским термином, а србским на латиници, јасно показује да затирање србског културног идентитета на Косову нема од кога ни да се сакрива. Поготово од оних Београђана који се ћирилице гаде као и Шиптари.
 

Наравно да нова вијест о нападу НАТО на ненаоружане протестанте или мучко убиство у Великој Хочи, неће доћи као ударна вијест у сателитским масмедијима са Запада. Неће се појавити уопште.
 

И ту се враћамо на питање: Шта нам је чинити са Метохијом и Косовом?
 

Није битна сила којој се супротстављаш, него светиња коју браниш
 

Давно сам написао да се Срби понашају као да имају атомску бомбу у задњем џепу фармерки. А немају. У међувремену, од 5. октобра 2000. године, на чело Србије је дошла екипа која је одлучила да такав наступ нације промијени из коријена. И онда су они били невиђено кооперативни, попустљиви, сусретљиви, понизни, напредни, ма крајње љубавни и романтични када је Запад у питању.
 

И шта је тако постигнуто?
 

Прије неколико година сјевер Косова и неколико енклава у унутрашњости покрајине, изгледали су као мршави окрајци. Помисао на подјелу је изгледала сасвим бешчасно и неприхватљиво. Данас се и ти људи на сјеверу, гдје је некада дјеловало да се живи живот достојан човјека у односу на енклаве, боре за голи опстанак. НАТО формације отварају ватру по њима за рачун администрације у Приштини, на чијој страни још увијек не стоји ни једна резолуција УН. Сјевер у границама Србије сад дјелује као одлична погодба, а све је то дала тзв. умјерена и проевропска политика.
 

Дошли смо до тога да скрштених руку гледамо како Србија пушта да јој касапе грађане, отужно завијајући како је за дијалог. То ће рећи да тактика: Они нас гузе, а ми им се извињавамо што им окрећемо леђа, није никако уродила плодом. Ништа од оног што су обећавали да ће бити награда за послух према ЕУ и САД није остварено. Понајвише висок стандард грађана, који долази чим се каже „Да, наравно!“, на неки налог из Брисела.
 

Гдје је црвена линија?
 

Више није питање тога да Тадићева администрација води тактику по којој ће се Срби лагано уморити и на крају рећи – де нам скините више то Косово са врата, па да гласамо за вас. Није битно ни то што је Ивица Дачић, такође петооктобарском револуционарном тактиком, од надалеко омраженог Милошевићевог Изногуда, постао један од најозбиљнијих и најдалековидијих политичара у Србији. Што пишем без ироније, сматрајући да је оно што Гљивица говори нешто најреалније што се може чути из редова владајућих у Београду и што ће му, сасвим сигурно, озбиљно поправити изборни рејтинг.
 

Питање је да ли нам је уопште стало до људи који доле живе као у логору? Гдје је граница и нашег и њиховог достојанства? Можете ли гледати како вам пребијају оца, брата, сестру, мајку; истовремено гласно, али нипошто да помисле како вичете, позивате батинаше да се смире и сједну да разговарате?
 

Улазак српске војске и полиције, на основу резолуције 1244, те заузимање српске етничке границе унутар Косова да би се заштитио србски живаљ од погрома, нешто је што у случају напада са југа, не би могао да не разумије било ко. Па ни Брисел.
 

Можда је већина земаља НАТО признала Косово, али више није прошли миленијум. Русија је признала Абхазију и Јужну Осетију, а у међувремену се десила и Либија... Тешко да може да дође до новог рата између Србије и НАТО.
 

Ураво је мотив због којег људи доле много више воле и цијене људе из Српске, него из уже Србије, разлог због којег је тај концепт размишљања непримјењив у Србији. Тој ужој. Данас НАТО, који је растегнут од Авганистана, преко Ирака до Либије, нема адекватан одговор на случај да Србија узме ствар у своје руке и заштити своје грађане.

Али НАТО је спокојан. Они које си довео на власт, знају тачно како треба да се понашају да би ту и остали.

Која је ријеч скупа?
 

Ово све што сам писао, заправо је више као некакав костур. Арматура према појмовима које би требало обрадити до у појединост. И, да на крају завршим ово алфанумеричко окајавање гријеха, у којем се не може ништа детаљно испричати, нити се може све обухватити. Превелика је Косово ријеч за моја уста.

Али зато има других ријечи. Рецимо – Букумирић.

Тако је презиме домаћина, код којег сам ноћио у Гораждевцу прије мјесец дана. Гораждевац је оно мјесто које се прославило чувеним јунаштвом ОВК-терориста, који су побили дјецу док су се љети купала у ријеци. Наравно да нико није ухваћен и осуђен, тј. НАТО је донио закључак: Ко им је крив што нијесу ишли на море.

Ненад Букумирић баш ту живи са својом женом и дјецом. Сваки дан. А доле је толико физички тешко и уму напето, да се некад питам да ли су људи који ту живе хероји или лудаци. У сваком случају, мора им се одати признање да имају муда. И воље да остану на својој земљи.

Зато се мора учинити све што је у нашој моћи, да ти људи опстану ту гдје јесу и спасу се судбине Книњана, Сарајлија, Купрешака, Мостараца, Глињана, Вуковараца, Призренаца и тако даље... Нико вас не поштује, ако ви не поштујете своју родбину. Нико нема права причати о људским правима, уколико не обезбиједи људска права тим људима.

Ја могу само да кажем да ћу о њима писати и потрудити се да Букумириће још једном посјетим. Не зато што им ја могу нешто однијети, већ управо да бих отуда нешто донио. Стога хоћу да буду тамо кад дођем сљедећи пут.

Букумирић је, за почетак, мени најскупља србска ријеч.

Дани(ј)ел Симић,