Мисија УН у Либији – Покушај да агресија НАТО-а добије легитимитет

Савет безбедности ОУН је у својој резолуцији бр. 2009 oд 16.09. ове године предвидео да се у Либији формира „миротворна“ Мисија, коју води британац Јан Мартин.

Мисији је дат задатак да „указује помоћ и подршку Либији“ како  би био постигнут низ циљева. Први је – обнова националне безбедности. Одређени су и циљеви „да се помогне“ у раду на новом уставу; затим проширење зоне дејства државне власти; заштита људских права; подршка при формирању судства, економске обнове земље; координација у подршци будућим могућим „обраћањима другим субјектима“. Да покушамо да протумачимо шта је иза ових формулација…

Први циљ који је постављен Мисији ОУН значи да побуњеници који су преузели у Либији власт нису у стању да контролишу земљу, те им је неопходно стално присуство страних војних формација. Као и пре, због интереса Европљана -  гинуће људи из Бангладеша, Пакистанци – најактивнији испоручиоци војника за миротворне Мисије ОУН (до 70%). Најважније је  да се обезбеди да Мисијом командује НАТО…Ако је раније војно присуство НАТО војске у Либији обезбеђивано тајно и без обзира на кршење међународног права, сада се то чини отворено и, као, у складу са међународним правом.

Врло је интересантна формулација о указивању „помоћи“ у изради устава и у спровођењу избора. Она значи да је текст новог устава Либије написан, и не само то – да је написан изван Либије. То је стара прича, али сада нам то говоре отворено, то чак постављају као један од циљева Мисије. Што се тиче избора, то је, наравно, најважније за легитимитет Прелазног националног савета (ПНС), али ти избори неће моћи да буду сигурни уколико у њима не буду учествовале и стране војне јединице. Тако да је задатак, који је дат Мисији Уједињених Нација, потпуно јасан.

Међутим, најзлослутнији је циљ да се „прошири зона дејства државне власти“. Обзиром да под „државном влашћу“ Уједињене Нације сада подразумевају само ПНС, Мисија ОУН добија налог да изводи операције гушења отпора либијског народа у побуни против ПНС и стране агресије. И наравно, треба обратити пажњу на то, да је СБ ОУН напорима својих НАТО-чланова обезбедио да се међу циљевима Мисије нађе и њена обавеза да подржи неименоване „субјекте“, за које није тешко сетити се ко су.

А сада - и о томе, да ће се нови облик војног обезбеђења агресије против Либије радити ко бајаги у складу са међународним правом… Ми смо већ толико навикнути на свакојаке миротворне Мисије ОУН да се чак више и не питамо да ли су  оне формиране у складу са законом или не. Међутим, дејства ОУН против Либије су толико узнемирујућа, да овога пута то питање заиста треба да се размотри детаљније. Правна база формирања нове Мисије ОУН је побројана  у преамбули Резолуције 2009. Методологија по којој је резолуција састављена је намерно искомпликована: образложење за убацивање ОУН и правна база за доношење одлуке о формирању Мисије се стално мешају и тако стварају кашу коју  је тешко сварити због сталног позивања на различите претходне резолуције Савета Безбедности и „одлучне осуде“  насиља против цивила. Међутим, ни једна из набројаних резолуција не даје правну базу за формирање Мисије ОУН. Једино, бар споља убедљиво, је позивање на то да се Мисија формира на основу главе VII Статута ОУН и ради предузимања мера по члану 41 Статута. Али – то је само споља. У ствари – члан 41 не предвиђа право СБ ОУН да формира Мисије ОУН:

Ево потпуног текста члана 41 Статута ОУН: Савет безбедности је овлашћен да одлучује које мере, које нису повезане са коришћењем војне силе, треба  да се предузимају како би се остваривале његове одлуке, и он може да захтева од чланова Организације да те мере користе. Оне могу да се састоје од потпуног или делимичног прекида економских односа, железничких, поморских, ваздушних, поштанских телеграфских, радио или других средстава за везу, као и прекида  дипломатских односа.“ Како видимо, СБ ОУН врши подметање тврдећи да може да формира Мисију ОУН на бази члана 41 Статута ОУН. Што се тиче позивања „на главу“, то је још поквареније,  јер у глави VII Статута ОУН нема ни других чланова којима се предвиђа формирање Мисије ОУН у другим земљама. Осим тога – крши се општа забрана прихватања правних одлука позивањем на неодређене норме (принципа правне одређености).

Интересантно је зашто се Савет Безбедности није позвао на члан 42 Статута ОУН који, рекло би се, помиње право Савета безбедности да користи „ваздушне, поморске или копнене снаге“, па чак и таква дејства за која се „испостави да су неопходна за одржавање или обнову међународног мира и безбедности“ и која би у овом случају, изгледа, више одговарала. У ствари, непозивање на члан 42 објашњава се тиме, да се у том члану мисли на „демонстрације“ или „блокаде“, рако да се у њему уопште не говори ни о каквим сувоземним упадима на територију државе, под изговором испуњења „мисије“.

Осим формирања нове Мисије ОУН у Либији, Резолуција СБ бр. 2009 предвиђа и цео низ других мера. Конкретно, укида се ембарго на испоруку оружја (тачка 13-а Резолуције). Врло је симптоматично да се говори о „свим врстама“ оружја (!); позивање на то, да ће се то оружје користити „искључиво за обезбеђење безбедности и разоружавања“ не мења ништа. Резолуција је размрзла активе две нафтне компаније (Либијска национална нафтна корпорација и „Зуејтини“). Истовремено нису укинули „зоне, забрањене за летове“. Низ чланица СБ ОУН (конкретно – Русија и Јужноафричка Република) захтевале су да се у резолуцију укључи тачка о укидању те зоне, али безуспешно. В.Чуркин, образлажући подршку резолуције  од стране Русије, изјављује о задовољству руске стране макар због тога, што „резолуција одражава намеру СБ да у најскоријој будућности размотри питање укидања зоне, забрањене за летове“. На жалост, текст резолуције не даје основа за такав оптимизам. У ствари, резолуција је констатовала да СБ само „подвлачи своју спремност“ да се та зона укине, па и то само „у конкретном случају“ и „уколико дозволе околности“. Као што видимо овде нема никаквог навођења „у најскоријем времену“, а и услови су прописани тако, да не остављају сумњу у праве намере оних, који су их формулисали.

Русија и Јужноафричка република такође нису успеле да у резолуцију 2009 укључе тачку о хитном прекиду геноцида црнокожих африканаца, који се сада врши у Либији. Званично се представници Руске Федерације и јужноафричке Републике изражавају више „округло“, па ко схвати – они изражавају „узбуну“ због ситуације „у којој су се нашле избеглице из афричких земаља, које су подвргнуте прогонима и насиљу без имало основе за то“. Међутим, ради се баш о правом геноциду, јер злочинци из ПНС убијају због расне припадности не само избеглице из других афричких земаља (како је констатовао представник Русије на заседању СБ ОУН 16.09.), већ и црнокожих Либијаца. Не може се загладити ни правна квалификација геноцида – У Либији има убистава управо на расној бази. То је још једна цртица на портрету нових „власти“ Либије, које је ОУН признала.

У суштини, нова Мисија ОУН је добила дозволу (мандат) да под заставом ОУН настави војну операцију НАТО на отимању читаве територије Либије.  Истовремено, како то показује правна анализа, копнена војна операција у Либији не може да послужи као легитимација, чак и ако се води под заставом ОУН. Дејства ОУН су исто тако противправна, потпуно исто као и дејства НАТО…

Александар Мезјајев,