ПАРАНОЈА ТАДИЋА

 Председник, коме је потребна блиндирана лимузина од милион долара да би се са Дедиња пребацио до Пинирског парка, који не сме више да зађе међу "свој" народ, и коме се све више по глави мота "румунски сценарио" у коме хорде изгладнелих и обесправљених оружара, путара, малинара, ратара, и кога још све не, јуришају на Црвено Дедиње (црвеније него икада- што због срама који његови станари наносе Србској нацији, што због комунистичког педигреа владајуће елите која се ту скрасила), ових дана се сигурно осећа "нелагодно". У ствари "нелагодност" је исувише благ израз за опис параноје у којој се налази диктатор Борис Тадић...

Наравно, овде желим да истакнем да за ове горње "про-режимске политичаре", бар како сам ја лично убеђен, не постоје било какви чврсти докази за подизања хашке оптужнице, као што нису постојали ни за већину Срба већ осуђених на деценијске робије у хашком казамату, али то их ипак није спасило зле судбине. За то је управо најбољи пример генерала Перишића... 

Али Хашки победнички суд не функционише ни по каквим приниципима правде и хуманости. Тај политички трибунал, управо доноси одлуке базиране на политичким потребама евроатлантских господара и њихових поданичких режима, попут овог Тадићевог. У адвокатским круговима кружи анегдота, да је у Хагу "свако невин док му се не докаже да је Србин". Та анегдота на пластичан начин дочарава сурову реалност те квази-правне институције. Дакле, ових дана не бих био у кожи Тадићевих парламентарних опозиционих опонената, али ни његових коалиционих поданика...

Остаје нам још друга категорија, која посебно добија на тежини задњих месеци - то су људи из редова режимског репресивног апарата. Углавном кадрови који су преузети од старог Милошевићевог режима, и за оданост у новој служби, им је обећан имунитет од било каквих будућих просекуција. Наравно, као што видимо на овим задњим примерима, то је ипак било "обећање лудом радовање". 

Ти "кадрови" који су се напрасно нашли на списку за одстрел, не само ових дана, већ зањих месеци, па и година сво време су вукли стигму "кадровских потурица" и режим их никада није ни сматрао "морално-политички подобним“, нити им је веровао. Њима је рок употребе, можда само на први поглед истекао напрасно...

Тадић има своје "дебеле" разлоге да им не верује, и да их из истог разлога стрпа у "ћорку". Ако смо пратили у задње време неке изјаве из кругова тих „кадрова“, које су се појављивале у штампи, али су такође кружиле и "иза сцене", могли смо да приметимо да се у редовима Тадићеве "Преторијанске гарде" појављују напрслине, и да су поједини званичници, али и читаве полицијске и жандармеријске синдикалне организације, почели јавно да се дистанцирају од "недемократске" употребе полиције и осталог репресивног апарата према властитом народу, од стране диктатора Тадића. 

Ако на то додамо недавно чувено писмо официра Војске Србије министру одбране Шутановцу, у коме свог „команданта“ отворено прозивају због некомпетентности, и чињеницу да је у медијима, посебно на "социјалним мрежама" (интернет форумима, ФБ, Твитеру) све више званичника и официра из редова полиције, жандармерије, Војске Србије, и других режимских служби, који јавно стављају до знања да се не слажу са погубном и издајничком политиком Тадића, неки чак и отворено прилазе патриотским групама у оквиру тих „мрежа“... Онда се та слика заокружује!

Можда ће некима овакав текст звучати фантастично и сензационалистички, али чињенице које су већини нас видљиве чак и "голим оком": препуни србски затвори српске младежи и политичких опонената, безграничне колоне србских сужњева које србски режим и даље шаље на "хашко губилиште"- сви они: похапшени, они који ће тек бити ухапшени, као и они који се надају да неће никад, из редова политичке елите, државних званичника, официра, и многих других- све то само потврђују. 

Да не отварамо овде питање режимске најаве политичких и судских забрана родољубивих покрета и партија, и консеквентно хапшење и просекуције њихових чланова и лидера, што би онда отворило целу нову тему... Горња слика се тако, не само заокружује, већ постаје још мрачнија...

Закључак: Време, је не само да разбијемо режимски медијски мрак, већ да разбијемо и сам параноидни, и диктаторски Тадићев режим. То морамо да урадимо не сутра и "можда", већ данас и одмах... Време не ради за нас. Ћутање и повијање главе ће само резултирати у то да ће нас тај режимски параноидни мрак прогутати једног по једног, све док не прогута и нашу отаџбину...