УЛТИМАТУМИ, УСТУПЦИ И УЗМИЦАЊА

 Петог октобра 1880. из Беча је у Београд стигао  Ултиматум .

Аустроугарска влада ставила је српску владу пред драматичан избор, односно пред свршен чин. Или ће политички капитулирати и потписати са Бечом трајни трговински уговор,  који суседној Монархији обезбеђује статус „највећма повлашћене нације, без буди каквих ограничења“[1], или ће се суочити са погибељним искушењима царинског рата. У пракси та врста рата отпочела би затварањем аустроугарског тржишта за србски извоз, а завршила би се, према замислима стратега из Беча, или беспоговорним потчињавањем, или коначним сломом српске привреде.Јован Ристић (1831-1899), оновремени први србски министар, опирао се и одолевао пуне две године пред отвореним насртајима, притисцима и уценама моћног суседа и настојао да се у уговор унесе клаузула о узајамности.. У том циљу његова влада склопила је 1879. привремене уговоре са другим државама, попут Енглеске, Русије, Италије, Швајцарске и Белгије, који су укључивали реципроцитет, а све у нади да ће они послужити као образац за склапање траговинског уговора и са Аустео-Угарском. Испоставило се, међутим, да су ти напори били узалудни и да се Беч круто и непопустљиво позивао на члан 37. Берлинског уговора, који је предвиђао да се у Србији ништа неће мењати до закључења нових уговора. Свој искључиви став према Србији аустроугарска влада заснивала је и на уговору који је склопила са Турском  још 1862,  а који јој је омогућавао да произвољно намеће високу царину на робу увезену из Србије.Тадашњи кнез, а од 1882. краљ Милан Обреновић (1854-1901), који се августа 1880. бањао у монденом Ишлу, писао је одатле Ристићу и предлагао му да потпише уговор са Аустро-Угарском „ јер ја га сматрам такорећи Калифорнију за Србију, док економски рат са њом сматрам за нашу и економску и политичку пропаст“.[2]У време овог дописивања кнеза Милана и Ристића на дневном реду се поново нашло питање отплате доспелих камата на кредит који је Србија закључила у Русији 1876. Само на име интереса, који није плаћан од 1876. до 1880.  државни дуг Србије износио је 3 300 000 динара. Трећина од те укупне суме односила се на неисплаћене камате на руски зајам. Или још прецизније : Србија је дуговала Русији 442 729, 20 рубаља, или 1 106 823 динара. Руски цар Александар II лично је платио тај дуг и то се водило „као поклон србској држави“.[3]

 I

Сматрајући излишним Кнежев позив да дође у Беч и да  лично са бароном Карлом Хајнрихом Хајмерлеом, министром спољних послова Монархије, разреши спор, Ристић отписује Височанству и даје му један мудар савет и једну обистињујућу прогнозу. Наиме, Ристић опомиње да „ што више будемо попуштали то ћемо све веће жртве приносити једном злу...[4] Он свог „претпостављеног“ и у бањи пророчки обеспокојава уверењем да ће између Србије и Аустро-Угарске кад-тад доћи до „економског заплета“.[5]Када је до тог „економског заплета“ дошло, актери ове преписке били су већ под земљом. Онај који је сањао Калифорнију за Србију, апсолутно потчињену хабсбуршким интерсима, већ пет година је почивао у крајњем закутку туђе земље, када је на самом почетку 1906.  Беч објавио Царински рат Србији. Из тог рата Србија је изашла са најпожељнијим резултатом, проширујући своја тржишта на Немачку, Француску, Русију, Енглеску, Швајцарску... Она је неометано повисила цене својих производа, и што је најважније, коначно се тек у том рату ослободила економске зависности од суседне Монархије.Као либерал по политичком убеђењу и суверениста по свом државничком ставу, Ристић се у управљању земљом држао уравнотеженог спољнополитичког курса. Трудио се да ни са једном великом силом не затеже и до краја не заоштрава односе, али је у тактичким попуштањима увек тачно препознавао „црвену линију“ преко које ни за живу главу није прелазио. То га је у први мах коштало премијерског положаја, а његове либерале  позиције владајуће партије у земљи. Пресудну улогу у Ристићевом демисионирању одиграло је, ипак, његово одбијање да прими Ултиматум од петог октобра 1880.За разлику од свог премијера, брзоплети и лакомислени Кнез стао је отворено на становиште да је судбину Србије нужно предати у руке једном једином моћном заштитнику. Оном који столује у „царској Виени“. Зато он и у другом писму поново позива Ристића да дође у Беч и резолутно му саопштава „...да све на свету треба да покренемо да не дођемо у сукоб са Аустријом ни на ком пољу, пошто је у мојим очима  она са Немачком једина кадра да заустави образовање на Балканском полуострву Сан-Стефанске Бугарске, тј. једне Словенске државе јаче него Србија“.[6]И овај други Кнежев позив да лично дође у Беч Ристић је учтиво одбио, уз крајње убедљиву аргументацију, изложену тоном самоувереног и искусног дипломате.  

II

Ристић, је - у намери да избави Србију из врло незавидног економског  положаја -  велике наде полагао у Русију. О томе сведочи и Меморандум, којим се његова влада још крајем октобра 1878. обратила руској влади. У том обраћању, које на моменте поприма скоро вапијући тон, србска влада тражи од руске да је заштити од „ аустроугарске напасти“.„Влада у Београду је сматрала да би закључење царинског савеза, за собом повукло и захтев Аустро-Угарске да се закључи и `политички савез`, чиме би она `увећала своју моћ до размера, у којима би се њене последице осећале на целом Балканском полуострву.“[7]Стога је предлагано да се први трговински споразум склопи са Русијом, и да он послужи као образац који ни друге државе не би могле да игноришу. Тадашњи званични Београд изражавао је чврсто уверење да је „... Русија, као словенска сила, позвана да постане центром, око кога требају да се групишу сви други словенски народи; па она треба да им да своју моћну потпору, кад се оне напрежу да се спасу од трговинског и политичког господства једне туђинске расе“.[8]Велика очекивања, међутим, дала су више него скромне резултате. Руска влада није била спремна да са србском потпише трајни трговински уговор, већ се задовољила склапањем Привремене трговачке погодбе између две земље. Њу су у Београду, 31. маја 1879. потписали Јован Ристић и руски посланик Александар Персијани. Важност јој је била орочена на годину дана, но иако је садржала одредбе о највећем узајамном повлашћењу у међусобној трговини, она није покренула тешњу привредну сарадњу између држава потписница.Додуше, славенофилски расположено јавно мнење у Русији непрекидно је звонило на узбуну и тражило од своје владе да се одлучно укључи у трговинско-економску утакмицу са црно-жутом монархијом на Балкану. Такви апели, међутим, нису наишли на позитиван одговор службеног Санкт Петерсбурга.Шта је био разлог тој равнодушности и трговинској пасивности Русије у Србији и на Балкану?Још на Берлинском конгресу прославњени руски дипломата Александар Михаилович Горчаков (1798-1883) је изјавио „... да Русија у земљама Балканског полуострва нема никаквих материјалних интереса које би следила“.[9] Његов колега, барон Александар Генрихович Жомини (1814-1888), посредно је указивао на примарне интересе Русије на Балкану. Пишући Николају Карповичу Гирсу (1820-1895), који је касније постао министар спољних послова Русије, Жомини вели да би за Србију било боље да свој национални понос подреди свом материјалном напретку. Да је за Београд корисније да прихвати понуђени трговински уговор из Беча, под условом да га он не одвуче у протекторатски загрљај Хабзбуршке монархије. Средства извучена из те сарадње, сматрао је Жомони, Србија треба да уложи у повећање „... војне снаге земље, с обзиром на кризу која ће једног дана одлучити судбину читаве источне Европе“.[10]  

III