Реанимација источног партнерства

Крајем септембра Пољска ће да буде домаћин самита земља Источног партнерства. Обзиром да Варшава сада заузима место председавaјућег у Евросавезу овај самит за њу представља згодну могућност да покуша да поврати у живот пројекат који је, као што се зна,  покренуло  2008. године Министарство за иностране послове Пољске, уз учешће Шведске, и који је био предвиђен за шест постсовјетских држава - Украјину, Белорусију, Молдавију, Јерменију, Азербајџан и Грузију.

Пројект је предвиђао учвршћење стратешке сарадње са наведеним државама. Међутим, многим ставовима тог пројекта је почетка недостајао политички реализам и непотпуна процена руског фактора. Уједињена Европа и даље за постсовјетске земље представља згодног трговинског партнера, и ништа више од тога. За циљ Источног партнерства проглашено је претварање европског модела развоја у најбољи развојни модел његових чланица, што није постигнуто. Простор који је обухватио наведени пројекат је у сваком погледу врло разнолик. БДП Украјине, која представља највећег учесника у том програму, пет пута је мањи од просечног у Европи, а и земље, које су најуспешније на економском плану – Азербајџан и Белорусија, по неким карактеристикама су далеко од европских стандарда. Осим тога Грузија, Јерменија и Азербајџан су на Кавказу, а Молдавија, Белорусија и Украјина – у Европи.

Пољска је врло заинтересована за функционисање пројекта у пуном обиму. Варшава машта да се земље-учеснице Источног партнерства интегришу у јединствен војно-политички и делимично економски простор, који би те земље још више раздвајао од РФ. Обзиром да интеграција постсовјетског простора тапка у месту већ много година, Варшава има намеру да прескочи Кремљ и, да тако кажемо, „зацементира“ шест постсовјетских  република за себе. Међутим, ту се појављује читав низ проблема. Прво – Јерменија, Азербајџан и Грузија се налазе на периферији пољске спољне политике. Тбилиси се у Варшавским мислима појавио јако скоро, тек када је на власт у Грузију дошао амерички штићеник Михаил Саакашвили.  Тада је Пољска подржалаГрузију, зато што су је подржавале САД. Сада пољска дипломатија нема довољно снаге за „освајање“ Закавказја, тако да иако можда Грузија још увек постоји на дневном реду (онолико, колико је та земља важна за САД), савез Варшаве са Азербајџаном  и Јерменијом изгледа још проблематичније.

Друга је ствар – источне границе Пољске, где се налазе три земље – учеснице  замишљеног Источног партнерства – Белорусија, Украјина и Молдавија. Због њихове близине пољској граници Варшава је увек врло пажљиво посматрала шта се у тим земљама дешава.

Са Белорусијом односи никако да се среде, Минск се чврсто бори против пољских покушаја  да прошири свој утицај на ту републику користећи за то пољски етнички елемент.

Са Молдавијом, напротив, све се изванредно сређује. Кишињов, у коме влада Алијанса за европску интеграцију, поздравља заинтересованост Варшаве за процесе регулисања придњестровског конфликта, и рачуна на Пољску у вези са његовим западноцентристичким тежњама. 1. марта 2010. године председник владе Молдавије Влад Филат је на конференцији епископата Југоисточне Европе изјавио, да за Молдавију „католицизам треба да представља најважнију улогу на њеном путу у Европу“ и треба да се укључи у „васпитање народа“. Број молдавских католика износи укупно 20.000 људи (0,1% од укупног броја становника), али и Пољска, и Ватикан су увек спремни да подрже евроинтеграционе (читај: про-НАТО-ве) тежње молдавских „румунизатора“.

Посебно сладак залогај за инспираторе Источног партнерства представља Украјина. Планирано је да у току септембарског самита у Пољској буду продискутована питања, важна за Кијев,  која су у вези са њеним евроинтеграционим надама. И ту подршка коју Пољска пружа званичном Кијеву може јако добро да дође, ако се зна за несугласице Кијева са Москвом. Недавна посета украјинског председника Виктора Јануковича његовом пољском колеги представља одјек дијалога Кијева са Москвом. Пошто је одбио прилажење Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, подвргао остракизму и саму идеју о томе (мада перспективе прилажења разматрају још и Вијетнам, Нови Зеланд и Сирија), продубљујући сарадњу са НАТО и објавивши евроинтеграциони курс Украјине за безалтернативан, Кијев је, у суштини, направио велики допринос формирању огромне рупе у евроазијском систему безбедности  код граница Русије и Белорусије…

За Украјину је сада важно да се нађе допунски пол снаге на који би она могла да се ослони ради веће сигурности при разговорима са Кремљом. Ту Пољска  представља идеалну варијанту. Интересантно је да се Варшава досетила како да на фин начин опонира Москви у питањима украјинско-руских односа, водећи рачуна да ситуација у разговорима не дође до кључања. Осим политичких питања, В.Јанукович и Б.Коморовски су продискутовали динамику економске сарадње између Украјине и Пољске. Економски аспект је изузетно значајан. Земље - источни суседи Пољске представљају најсиромашнији регион Источне Европе, и уколико Варшава успе да учесницама Источног партнерства понуди довољно важних економских преференција, а пре свих других – Украјини, сила њиховог привлачења  Западу ће се значајно повећати.Појавом стратешке спојке Варшава – Кијев биће одрађен битан део рада на Источном партнерству.

Карактеристично је да је посета Виктора Јануковича Броњиславу Коморовском  била први сусрет украјинског председника са било киме од страних колега откако је ухапшена Јулија Тимошенко. Политичка судбина бившег премијера Украјине  је била директна тема у разговору два председника. То не значи, да су Пољаци озбиљно узнемирени због судбине Ј.Тимошенко. Да, Варшава би више волела да на политичком пољу Украјине има неколико подједнако снажних  фигура, али у наведеној ситуацији, када Кијев тражи допунски спољни ослонац за свој сложени дијалог са Москвом, администрација Б.Комаровског тешко да ће претерано притискати Кијев. Јавно, Б.Комаровски говори да ће спор са Ј.Тимошенко послужити као препрека на путу Кијева у ЕУ, али под тим се подразумева покушај Варшаве да учини да ништа не засмета Кијеву  да се зближи са уједињеном Европом, насупрот Русији. Наговарајући В.Јануковича да буде мекши са Ј.Тимошенко Варшава покушава да лиши државе, које се противе чланству Украјине  у ЕЗ, њиховог џокера, тако да рад бившег премијера може да се искористи у предлагању. Јер није тајна да много европских престоница не жели да види Украјину у саставу Евросавеза. Уколико гласови критике по броју претегну, Кијев може да се разочара у проевропски курс и да крене ка следећем намотају зближавања са  Кремљом. У том случају најгоре ће проћи Пољска која се свим силама труди да приближи Кијев и Москву.

Неопходно је да се констатује да је време посете украјинског председника Варшави изабрано прилично успешно. Тежина Пољске у Европи сада је прилично значајна, захваљујући њеном председавању у ЕУ (од јула 2011) и прагматичној политици владе Доналда Туска, који је прекинуо да упућује неодмерене критике Москви, својствене претходној власти. Да прође кроз „европски прозор“ Украина се нада баш кроз Пољску. За Кијев је „пољско прозорче“ могућност да се избегне међународна изолација у околностима, када нема нормалних односа са најближим суседима – ни са Минском, ни са Москвом. Кроз уста председника Европарламента Јежи Бузека Пољска је већ изразила наду да ће рад на споразуму о асоцијацији Брисела и Кијева бити завршен још док Пољска буде председавала ЕУ.

Владислав Гулјевич,