Право Скандинаваца да знају све

Пише: Стефан Каргановић

У ове три скандинавске земље, упркос бесомучним протестима преплашених балканских цензора, на државној телевизији приказан је контроверзни документарац редитеља Оле Флиума и Давида Хебдича, "Сребреница: издани град."

На далеком северу Европе о Сребреници се сада зна све. Како стоји ствар у "европској" Србији?

Врло тужно. У Србији, у земљи где је после родне Норвешке редитеља Оле Флиума овај документарац, који из основа мења виђење Сребренице и догађаја који су везани за њу, прво требало да буде приказан, он чами у нечијој фијоци. Добро сте прочитали. Документарац о којем сви причају,

"Сребреница: издани град," налази се у фијоци господина Александра Тијанића,
директора Радио-Телевизије Србије, уместо да буде на екранима претплатника
ове медијске куће.

Да ли је проблем у томе што редитељи Флиум и Хебдич желе да своје остварење сакрију од српске публике па су одбили упорне молбе г. Тијанића да његовој кући дозволе приказивање у Србији? Не, зато што је г. Тијанић ауторска права за територију Србије од њих већ откупио. РТС може србској јавности да прикаже филм "Сребреница: издани град" у било које време, било који дан. Ако то  не чини, не спречавају га разлози правне природе.

Какви би то разлози могли бити? Одговор на то питање налази се у садржају филма. За господина Тијанића, господина Мићуновића и њихове наредбодавце и истомишљенике, тај садржај је динамит. Да поменемо само неколико његових главних и најнезгоднијих тема.

Филм се бави, пре свега, оним што Ола Флиум назива "предисторијом Сребренице," а то значи интригама и марифетлуцима Алије Изетбеговића и његове клике да се Сребреница и њено становништво пусте низ воду и замене за једну другу територију који су почели још од 1993. године. После изјава низа актера у овим догађајима - а они су сви Муслимани који су се, док су се ти догађаји одвијали налазили на разним кључним положајима одакле су могли да опсервирају последице примене Алијине политике - гледаоцу се намеће неодољив утисак: бошњачком руководству у Сарајеву народ Сребренице није представљао ништа више од пиона на шаховској табли. Када је Алија Изетбеговић проценио, средином 1995. године, да је наступио најбољи тренутак да буду жртвовани, његова једина брига била је да њихову патњу и животе себи претвори у највећи могући политички профит.

То не поништава чињеницу да је над једним делом заробљених Бошњака после пада Сребренице 11. јула 1995. године био извршен ратни злочин и да су се непосредни починиоци тог злочина формално налазили на србској страни, ако би се тако нешто за припаднике мултиетничког и мистериозног 10. Диверзантског одреда могло рећи. Али то откровење, за које дугујемо захвалност истраживачкој упорности и професионалном поштењу Оле Флиума, радикално компликује поједностављену пропагандну шему сребреничких догађаја. Мало који промућуран гледаоц пропустиће да постави очигледно питање. Да ли је Сребреница, онда када је доживела свој коначни расплет у јулу 1995. године, била спонтан догађај, одраз геноцидне мржње једне стране у рату према другој, или је то била - намештаљка?

Друга велика табу тема коју овај документарац отвара односи се на прећутане жртве Сребренице које су током три године пре јула 1995. у анонимности и тишини биле клане и прогањане, без коментара корумпираних светских медија и без проливања лицемерних суза светских душебрижника. Реч је, наравно, о србском живљу сребреничког краја, о несретном народу који се у још једном критичном историјском тренутку задесио у погрешно време на погрешном месту. Његов свирепи покољ и колективна агонија, што траје до данашњих дана, морали су бити гурнути под тепих да би се светским хуљама омогућило да своје бљутаве и лицемерне годишње "почасти" одају званично одређеним жртвама које су они, у сарадњи са својим сарајевским експонентима, пре тога гурнули у понор.

Флиумов подробан приказ подмуклог напада на србско село Кравица на Божић 1993. године парадигматичан је за несрећу десеткованог србског народа Сребренице. Да ли претерујемо, када кажемо "десеткованог"? Не, уопште. У Извештају Холандског ратног института о Сребреници 2002. године пише да је
"...на крају, од 9,390 становника српске националности који су живели на подручју Сребренице остало само њих 860."

Најзад, трећа велика тема овог филма односи се на сирове статистичке податке везане за (како се Ола Флиум изразио) "монументални историјски догађај који се зове Сребреница." Где су посмртни остаци 8,000 стрељаних ратних заробљеника? Како је могуће да после шеснаест година приљежног и ничим ограниченог трагања ексхумирани форензички докази не указују на више од десетине од те цифре, о којој се сво то време громогласно трубило и која служи као материјална и квазиправна подлога за квалификацију о геноциду?

Из овог фасцинантног филма сазнајемо, бар у назнакама, одговор и на то питање. У ексклузивном интервјуу, пред камерама Оле Флиума, Џон Шиндлер, врхунски амерички обавештајац на Балкану деведесетих година током рата у Босни и Херцеговини, "spills the beans". У данима после пада Сребренице 11. јула 1995. он каже да је "у пробоју погинуло око 5,000 Бошњака, док их је око 2,000 било стрељано." Већина људи, заглушена агресивном пропагандом сребреничког лобија, нема појма о каквом је "пробоју" реч.

Ради се о следећем. Једанаестог јула бошњачке снаге (њих око 5,500 под оружјем) и војноспособни мушкарци разних узраста (8,000 до 10,000) добили су директиву да своје жене, децу и старце - на згражавање припадника холандског батаљона - депонују у базу УН у Поточарима, и да се окупе у селу Шушњари, одакле су кренули у пробој према Тузли кроз заседе Војске Републике Српске и кроз многобројна минска поља. Та мешана колона по међународном ратном праву била је легитиман војни циљ и за њене губитке нико не сноси кривичну одговорност. Доказ за то је чињеница да ни после толико година нико није био оптужен ни у Хагу ни у Сарајеву што је пуцао у колону и наносио јој људске губитке. Многобројне изјаве преживелих учесника у пробоју колоне, које смо ми први објавили, убедљиво сведоче о њеним језивим, али сасвим легитимним, губицима. То су тих "око 5,000" о којима Американац Шиндлер говори Норвежанину Оли Флиуму, али што је јавности европске Србије још увек забрањено да види и чује.

Сада је јасна паника у Сарајеву и жучне осуде редитеља и њиховог филма од стране његових званичника, кртица у шведском државном апарату попут Јасмина Селимовића и пропагандних оперативаца од Босне до Скандинавије. Филм Оле Флиума, пре свега, фатално угрожава лажну причу помоћу које сарајевска политичка елита у конформистичком тору држи властити народ. Али он је подједнако неприхватљив у Србији протагонистима прошлогодишње Декларације о Сребреници јер руши сваку од најкрупнијих лажи на којима тај, на превару
усвојени документ, почива.

Читаоци су, отприлике, већ повезали коцкице и саставили су слику. Филм Оле Флиума толико је експлозиван да он не сме бити приказан, не само у непросвећеној Федерацији БиХ него чак ни у "европској Србији." Зато су ауторска права за Србију и била откупљена. Да би филм безбедно лежао у фиоци (или у сефу) код господина Тијанића да га, ако се он буде питао, на екранима Јавног сервиса европске Србије нико никада не би могао гледати.