Историјска свест „Уједињене Европе” и Други светски рат

1.1. Историјска свест европских нација и евроинтеграције. Разлоге за још увек јаку виталност посебних националних идентитета, као главне препреке у стварању јединственог европског идентитета, Х. Шулце налази у осећању „заједништва”, које се „доживљава кроз своју националну историју”. Он ову своју тврдњу поткрепљује речима угледног француског социолога Е. Морена, да „једна нација настаје кроз колективно памћење, а на окупу је држе заједничке норме и правила”. „Заједништво једне нације”, додаје Морен, „црпи се из прошлости, која је богата искуствима и искушењима, патњом и радошћу, поразима, победама и славом, који се са сваком генерацијом даље преносе на сваког појединца кроз родитељски дом и школу и он их дубоко интериоризује...” Полазећи од оваквих социолошких запажања, Шулце даје визију будућности уједињене Европе: „Због тога се у историјском памћењу Европљана још увек истиче национални идентитет.....Током хиљаду година ми Европљани смо се навикли на наше старе државе и нације; оне ће још дуго постојати и биће потребне. Али оне су се мењале у прошлости па ће се и у будуће мењати; оне ће можда постепено да избледе и да се повуку како би направиле места европској нацији, чије лице ми данас једва слутимо”. 1)

Закључак овог немачког евроидеолога је јасан и недвосмислен. Услов за формирање идентитета једне јединствене европске melting potнације је постојање колективне европске историјске свести, а таква свест може да се изгради само на заједничкој европској историјској баштини. По томе, процес настанка европске „наднације” у свему одговара процесу претварања ЕУ у наднационалну државу. Наиме, као што се националне државе одричу класичних атрибута суверености у корист органа Уније, тако би и нације требале да жртвују део свог историјског сећања, зарад изградње заједничке историјске свести.

1. 2. Војна мобилизација као фактор јединства у еропској историјској свести. Наивно је мислити да ће евроатлантски планери заједничку историјску свест, као кохезиону снагу будуће „наднације”, изградити на збиру оптимистичких варијанти - историја које спајају, као што су нпр. историје приватног живота. Ова научно периферна и национално безначајна истраживања резервисана су за историографије оних нација којима пре утапања у западноевропско друштво треба променити културни (вредносни) модел. Прецизније, ове данас у Србији врло популарне историјске теме, најбољи су полигон за увежбавање национално-историјског самозаборава. 2)

Насупрот томе, историјска свест европске „наднације”, која, речју Морена, треба да је држи „на окупу”, може бити само нова верзија старе евроцентричне (римоцентричне) представе о сопственој изабраности, као другог лица туђе стигматизованости. 3)Х. Шулце то отворено признаје: „Европа је увек могла бити заједно против нечег и никад заједно за нешто”. 4) Крсташаки ратови, Наполеонове војне експедиције, Кримски рат, експедициони свеевропски корпус упућен против кинеског „Боксерског устанка” и Хитлерова освајања, реалне су историјске представе оваквог војно-мобилизационог европског јединства. Да је реч само о различитим историјским формама испољавања истог духа и истих намера, приметио је још крајем XIXвека Н. Фјодоров: „Садашња борба Енглеске против Русије, уз отворену подршку Запада и уз савез са мухамеданством и номадима, није ништа друго него крсташки поход, који је само скинуо са себе религиозну маску”.5)

1. 3. Антивизантизам као вредносна основа европске историјске свести и наднационалног идентитета.То „друго”, као стигматизовани цивилизацијски антипод на чијој негацији западноевропска цивилизација вековима гради свој идентитет, је „византијски и руско-православни Исток”, јер „око 330. године настала су два европска цивилизацијска круга, који су се скоро две хиљаде година, све до данас, развијали један поред другог, не без узајамног деловања, али ипак без стварних спајања”. 6) Историјски лажан поглед Британца Е. Гибона на Византију као „хиљадугодишњу дегенерацију” и „тријумф варварства и религије”, опредељујуће је утицао, не толико на европску науку, колико на њену јавност.7)

Само се фрустрацијом антивизантизмом може објаснити иста мржњу коју пред Први светски рат према Србима изражавају један аустроугарски министар (гроф Бертхолд: „Обрачун са Србијом и њено понижење то је животни услов Монархије”) и енгласки историчар (Брејлсфорт: „Срби нису од користи за људску цивилизацију и њихово политичко умирање не би био озбиљн губитак за Европу).8)Ритуално-окултни антивизантизам повезује временски и идеолошки раздвојену крсташку, римокатоличку пљачку Цариграда, и дивљање, у име либерализма, Наполеонових војника по манастирима Боке Которске.И војни поход НАТО-а против Срба деведесетих година прошлог века представља, ништа друго, до наставак традиције војне мобилизације Европе на антивизантијској основи, јер као што примећује М. Екмечић, „антивизантизам постаје део културне свакодневице, а антисемитизам празно страшило које је изгубило пређашњи смисао”. „Овај је антивизантизам”, додаје на другом месту М. Екмечић, „данас законити син антисемитизма из ранијих ратова, којим је немачка култура настојала да идеолошки мобилише европске народе под својом контролом”. 9) Да је овакав став србског историчара лишен сваког националног субјективизма, показала је оцена чувеног британског византолога Стивена Рансимена, по којој је је напад НАТО-а на Србију и Црну Гору „последњи акт западњачког варваризма против источног хришћанства”, што је символички потврђено додељивањем, 7. октобра 1999. г, Хавијеру Солани титуле витеза најпрестижнијег британског Реда - Светог Михајла и Светог Ђорђа. 10)

Војно-мобилизационо јединство и антивизантизам у темељима ЕУ.На традицији војно-мобилизационог јединства и антивизантизма изграђена је и Европска Унија, јер је „одлука да се САД не повуку, као после првог светског рата, него да Маршаловим планом и НАТО-ом, као заштитом и оградом од Совјетског Савеза, гарантују безбедност Западној Европи – подстакла у њој склоност ка европском повезивању”. Оснивачи ЕУ, као Р. Шуман и К. Аденауер, залагали су се за „јединство Европе као грудобрана хришћанског Запада против бољшевизма, али то није био само политички опортунизам, већ идеја која се могла позвати на велику заједничку традицију европске историје и филозофије”. 11) Да се говорило бољшевизам, а мислило на византизам, показује позивање на „традицију европске историје и филозофије”, али и легитимисање хришћанством, које је у представи западноевропског човека увек обележено придевом западно, са нужним искључивањем шизматичког Истока. Уосталом, и Хитлер је правдао рат бољшевизмом, а убио је милионе само зато што су као Руси били сврстани у расну категорију – Untermenschen(подљуди). Ипак, најбољу потврду шта је био иницијални мотив за стварање „Уједињене Европе”, дао је већ 1. јула 1945. творац хладноратовске „гвоздене завесе”, Винстон Черчил, који је, како истиче О. Четверикова, планирао да операцијом „Незамисливо” са 112- 113 дивизија (заједно са дивизијама некадашњег Вермахта) започне рат против СССР. 12)

1. 4. Други светски рат у савременој европској историјској свести.Услед повезаности идеје о „Уједињеној Европи” и Другог светског рата, јер речју Х. Шулцеа, „без двојице великих деспота 20. века, Хитлера и Стаљина, европски покрет за уједињење не би био могућ”, 13) у политички пројектованој наднационалној историјској свести европског друштва Други светски рат заузима значајно место. Два фактора одлучујуће утичу на карактер савремене европске представе о Другом светском рату.

Први фактор који опредељује савремени европски поглед на Други светски рат је, управо, наведени антивизантизам, као трајни вредносни аршин западноевропске (римокатоличко-протестанске) цивилизације, којим се  одмеравају сви догађаји из заједничке западноевропске прошлости, па и Други светски рат. Најискренију, отуда и морално најбруталнију потврду да антивизантизам одлучујуће утиче на западноевропско друштво у његовој оцени Другог светског рата, дао је један од најпрестижнијих британских историчара, А. Тојнби: „Сигурно је да сам осећао за време Другог светског рата – и са мањим интезитетом за време Првог светског рата - да ови ратови у извесном смислу задају царској Немачкој, односно Хитлеровој Немачкој далеко веће зло. Наравно, рат против Хитлера био је домаћи рат у оквиру западног света. Иако нацистичка Немачка спада у неку врсту отпадништва од тог света, још увек је то била западна земља, земља са западном прошлошћу које се одрекла само привремено. Односи Русије са Западном Европом и Америком су мање присни од односа са Немачком.... Рат против Стаљинове Русије био би такође братоубилачки, али мање братоубилачки, можемо рећи, него рат са Хитлером”.14)

И док први фактор који утиче на европски поглед на Други светски рат припада кругу социо-психолошких феномена, други фактор је из домена реалне историје. Наиме, савремена европска представа о Другом светском рату пресудно је одређена геополитичким променама које су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX века захватиле европски континент. Уједињење Немачке, с једне стране, а разбијање Југославије, Совјетског Савеза и Чехословачке, с друге стране, променило је европски поредак настао после пораза германског експанзионизма у Првом и Другом светском рату. Како примећује М. Екмечић, „Америка је рушила Версајски систем” уз помоћ нових савезника – Немачке и Ватикана, а уз свесрдну подршку аустријских и немачких слободнозидарских ложа, које су 1983. г, постигле историјско помирење са папском државом.Ново савезништво, које је имало ватрено крштење у драми разбијања Југославије, донело је Европи не само другачију констелацију снага, већ и нови поглед на Други светски рат.15)Са дотадашњег релативизовање резултата, жртава, узрока и одговорности за рат кроз шему вештачке симетрије између нацизма и комунизма, и Хитлера и Стаљина, прешло се на потпуну ревизију историјске истине, која је требала да део кривице са џелата пренесе на жртве Другог светског рата. Овакав историјски ревизионизам био је неопходан, не само да би се оправдала политичка, а убзо и војна употреба моћи уједињене Немачке, већ и да би сецесионистички акти појединих народа из бивше Југославије и СССР, који су били ревносни чланови Хитлеровске коалиције, лакше стекли демократску репутацију пред светском јавношћу.

И како рече Борис Тадић – нама ЕУ служи као културолошка преобразба- што у погледу Другог светског рата значи да у име „политичке коректности” Срби морају  да забораве да су их убијали само зато што су православни Срби. Тако би у новој европожељној историјској свести Срба Други светски рат био доживљен као ратна арена идеолошких изама, а не као још један „акт западњачког варваризма против источног хришћанства”.

Зоран Чворовић,

(1)  H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Београд, 2002, стр. 224.

(2) На промени србског културног модела посебно инсистира Б. Тадић: „Нама ЕУ служи као културолошка преобразба. Не само због више дисциплине већ и да не робујемо митовима, да будемо рационалнији, а истовремено са могућношћу да задржимо властити идентитет.”  www.vidovdan.org/index.php?option=com_content

(3) Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, Никшић, 2001, стр. 30-34, 41.

(4)H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, стр. 216.

(5) Н. Фјодоров, Туга за Константинопољем, Београд, 1997, стр. 71.

(6) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, стр. 13.

(7) Г. Острогорски, Историја Византије, Београд, 1996, стр. 25.

(8) В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд, 1990, стр. 171; М. Екмечић, Србофобија и антисемитизам, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 352.

(9) М. Екмечић, Савремени источноевропски интелектуалац и Макијавели, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 370.

(10) П. Р. Драгић Кијук, О повампиреном европоцентризму, Огледи из омилитике, Београд, 2008, стр. 189.

(11) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, стр. 217.

(12) О. Четверикова, уједињена Европа у борби против „руског варваризма”, www.srb.fondsk.ru

(13)H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, стр. 216.

(14) А. Тјонби, Прочавање историје, Београд-Подгорица, 2002, стр. 592.

(15) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 424-433. Сличне тврдње о сарадњи римокатоличке цркве и масона износи и П. Р. Драгић Кијук, Екуменска конквиста, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, Горњи Милановац, 2008, стр. 78-85. О сарадњи САД и Ватикана у југословенској кризи А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, стр. 25-34.