Говор „љубави“

У свим школским уџбеницима света каже се да је језик најсавршеније средство за исказивање и преношење мисли и осећања или, кратко речено - споразумевање. То значи да се означена појава из видљивог и невидљивог света, међу саговорницима преноси тачно и прецизно, у сврху  обостране користи. Примљена реч-обавештење саговорнику помаже да се орјентише и правилно постави према окружењу. И онај ко пружа потребна обавештења, на индиректан начин исказује наклоност, поштовање и љубав према саговорнику.
 
Међутим, оно што уџбеници не кажу (а требало би), то је да је језик истовремено једино средство којим се остварују и неспоразуми међу људима. Речима се врло успешно могу сакрити истинске мисли, осећања и намере, те је несклад између дела и речи врло честа појава, која, не само појединце, него и читаве народе може довести у стање потпуне збуњености, па и слуђености. А може их учинити и међународном метом за одстрел. Поред осталих новокованица које су у најновије време исковали новосветски љубитељи мира у својим демократско-хуманистичким језичким ковачницама,  већ извесни низ година је у употреби израз говор мржње, који је уз несебичну подршку ''независних'' медија и невладиних организација, од обичног израза добио правни статус кривичног дела,  па се немалом броју Срба данас чак и суди због говора мржње као ратног злочина. Оно што није говор мржње вероватно се сматра за говор љубави, а то би требало да буде говор Међународне заједнице, Хашког трибунала, Европске Уније, НАТО-пакта, ''независних'' медија, невладиних организација и других институција, пуних љубави за иначе доброћудне, цивилизоване и ненасилне народе попут Шиптара, Муслимана и Хрвата, угрожене од стране премоћних и крволочних Срба, светске велесиле којој треба стати на пут.
Међутим, речима којима се директно или индиректно изражава љубав, може се итекако сакрити мржња и зла намера. То ће се показати језичким огледом, па нека свако просуди сам.
 
НЕСТАТИ – сложеница од негације НЕ и глагола СТАТИ, а означава радњу у којој је субјекат, вршилац радње, истовремено и објекат на коме се радња врши. Другим речима, радњу ''нестајања'' субјекат врши сам на себи, што је сасвим исправно када се каже ''човек је нестао'', јер се ради о субјекту који у стварности може да изврши радњу сопственог нестајања. Али се и за предмет који нема ту способност, такође каже ''роба је нестала'', јер је вршилац радње (лопов, продавац) непознат, па очевидац само констатује стање нестанка, те фактички испада да је роба свесно и  вољно нестала, на исти начин као што човек оде са неког места својом вољом и својом снагом. Према томе, када је у питању човек, глагол има изворно значење, односно знак се истинито и у потпуности поклапа са означеним, док у свим другим случајевима реч ''нестати'' има пренесено значење, односно знак се поклапа са означеним само у крајњем исходу, а то је да предмета нема на месту на коме је био.
Но, у најновија послератна времена, пренесено значење глагола ''нестати'', масовно се употребљава баш за људе, јер се њим веома ефикасно постижу одређена циљана значења. Каже се: ''У грађанским ратовима на простору бивше СФРЈ убијено је на хиљаде Хрвата, муслимана, Албанаца и нестало на хиљаде Срба''.
 
Глагол убити, за разлику од глагола нестати, својим изворним значењем подразумева вршиоца радње ван предмета вршења радње, што недвосмислено упућује да су припадници она три народа као објекат (жртве) трпели радњу субјекта, односно  ратног противника, а општепознато је, наравно, да су то Срби. Иако су и сами били изложени још већој могућности убијања, јер је на супротној страни уз ова три народа био и ''мирољубиви Свет'' (тј. силе Запада), осим незнатног броја убијених или погинулих, Срби се највећим делом третирају као нестали на, од искона својим, а не туђим или отетим просторима.  Без обзира што су као конститутивни народ чинили готово трећину становништва административне Социјалистичке Републике Хрватске, ''Бљеском'' и ''Олујом'' над Србима ''није'' извршен ратни злочин, већ су радњу нестајања Срби извршили сами над собом. Дакле, глагол  нестати, овде је употребљен у свом пренесеном значењу, какво смо видели да важи за предмете, а не за људе. Но, баш таква употреба овог глагола, указује на прави однос ''Међународне заједнице'' према Србима, а и прави смисао њеног говора љубави.
 
Као што знамо, Хрвати су, помогнути пензионисаним и другим силама Запада, оружаном силом у безбројним офанзивним нападима током рата, а на крају ''Бљеском'' и ''Олујом'', остварили своје „природно право“, признато и од ''Међународне заједнице'', да успоставе Неовисну Државу Хрватску. Сасвим природно, све институције новостворене државом на територији некада административне републике, дан остварења ''тисућљећног сна'' заједно са народом славе као коначно ослобођење од братског народа са којим су живели у административно омеђеном простору бивше СФРЈ.
Када су умукле пушке на сцену су ступили љубитељи ''међународне правде'' како би казнили ''злочинце'' који нису поштовали ''обичаје рата'' (Овако леп и уљудан израз сугерише закључак да је рат, иако сукоб, ипак нешто људско и разумно, нека врста спортског надметања, попут фудбалске утакмице, што би као такво морало да има ''обичаје'' који ће се поштовати, попут свадбених обичаја или неких сличних, а не убијање, силовање, отимање и протеривање, дакле оно што је рат, од човековог постанка, одувек и био. Такав је говор љубави ''Међународне заједнице'', неумољив до бездушности у својим ставовима, чак и када их стварност очигледно демантује. Али добро, да следимо даље њихову језичку и правну логику.)

Све сами проверени српски „пријатељи“:

Председник владе Хрватске Иво Санадер, председник САД Џорџ Буш, председник владе Албаније Сали Бериша и председник Македоније Никола Груевски
Испало је, дакле, да Хрвати, не само што су водили ''домовински'' рат, тј. оправдани одбрамбени рат против домаћих српских окупатора, него што побијени и протерани српски живаљ, није ни убијан ни протериван, већ је нестао са тих простора на којима је живео вековима пре тога. То значи да је сам, својом вољом и снагом извршио радњу нестајања, те хрватски официри и западни пензионисани савезници нису извршили злочин ни директно ни по командној одговорности. Гонити није исто што и убити, јер бежањем објекат гоњења онемогућава субјекту вршење радње убијања, тако да гоњени постаје главни кривац свога нестајања, чиме гонитеља ослобађа кривице злочина. За сопствени нестанак криви су, дакле, сами Срби, јер су бежали тако брзо да их хрватски јуришници нису могли стићи како би над њима извршили злочин убијања, што би по завршетку рата ''сасвим сигурно'' послужило поштоваоцима ''међународног права'' и ''ратних обичаја'' као основ за оптужбу за ратне злочине. Ствар је, додуше, спасило неколико хиљада Срба који, иако живи, нису могли бежати тако брзо да их хрватски јуришници не би пристигли и убили. Али не ни они сви, јер су многи и после убиства нашли начина да нестану, тако да их ни породице ни хуманитарне организације до дана данашњег не могу пронаћи, ни међу мртвима, а поготову живима. На крају их је врло мало остало у мртвом стању, у каквом недвојбено могу послужити као доказни материјал за ратне злочине по командној одговорности хрватских бојовника. Због тог мањег броја Срба који нису успели да нестану ни живи ни мртви, пред ''Међународним лицем правде'' симболично се нашло и нешто ратних злочинаца са хрватске стране (тек да не испадне да Трибунал постоји само због Срба). Хрватски бојовници ипак нису проглашени ратним злочинцима, иако су ''домовинским ратом'' остварили оно што њихови преци нису успели ни Јасеновцем ни Јадовном ни осталим стратиштима због којих су стекли епитет ратних злочинаца из Другог светског рата.
 
Из свега изложеног проистекао је сасвим логичан језички, а тиме и правни закључак да су Срби искључиви кривци за ратни злочин који су вршили и извршили, не само над она три народа, већ на крају и над самима собом, вршећи радњу нестајања. Сасвим у складу са тим пред ''Међународним трибуналом'' нашли су се сви српски официри и политичари који су директно или по командној одговорности бранили биолошки опстанак Срба, те на тај начин починили речени ратни злочин.
Хрватска јавност, која је до сада била задовољна радом ''Међународног трибунала'', сеирећи у одмеравању углавном доживотних робија српским ''злочинцима'', ових дана се жестоко узнемирила само једном од три могуће доживотне робије за тројицу хрватских официра и двема ослобађајућим пресудама за српске официре. Узнемиреност и повређеност достигла је такву меру да је председник хрватске владе Иво Санадер упутио отворен просвјед генералном секретару УН. Емотивни наступ пред камерама сведочи да није био узнемирен само по службеној дужности, већ из великог домољубног и правдољубног осјећаја. Овај ''просвјед'' хрватског дужносника и хрватске јавности, у контексту следа догађања од распада СФРЈ, баш са позиција међународног говора љубави морао је личити, не само на говор,  већ и наставак мржње, која је својевремено била усмерена на ''великосрпску буржоазију'', а своје корене вуче ко зна од када. Али он од стране ''Међународне заједнице'' није препознат као такав, а нико од наших дужносника да постави питање ''Зашто?''.
 
Са друге стране, актуелни ''хрватски просвјед'' изазива и питање да ли српском председнику владе и осталим државним дужносницима недостаје осјећај домољубља и правдољубља, или је нешто треће по среди, те не просвједују у одбрану мртвих и живих Срба, већ се неуморно заклињу на верност и оданост „Међународној заједници'' и њеном Трибуналу, да ће им, крај толиких испоручених Срба, предати, било живе било мртве, и преостале бранитеље српства. А ''српски просвјед'' се одавно морао догодити не само због ослобађајућих пресуда онима од чијих су метака толики Срби ''нестали'', него још пре и још више због неоптуживања оних по чијој је команди извршен растур СФРЈ, тако што су подстакли и подржали ''братске народе у праву на самоопредељење до отцепљења'', те им у ту сврху додали и оружје потребно за борбу против наводне ''великосрпске комунистичке  хегемоније'',  чиме се и створила шанса за све остале злочинце. Хиљаде мртвих, несталих, прогнаних и на безброј начина унесрећених људи су само последица  њихових демократских, евроатлантских, интеграционих, транзиционих и осталих видљивих и невидљивих процеса, те би у складу са тим чињеницама, пред ''међународним лицем правде'' требало да се нађу, не само политички и војни стратези, него и светски моћници и финасијери тог дез(интеграционог) евроатлантског процеса.
Али можда нашим дужносницима не мањка ни домољубља ни правдољубља, већ се плаше да ће постати говорници мржње, по ком основу већ више година труне немали број Срба у хашким казаматима. 
 
Очигледно, новокованица говор мржње нема свукуд исто значење. Негде је она легитиман израз љубави према себи и свом роду, а негде није то већ израз мржње према другом народу, односно недопустиво злочиначко дело. Значење, дакле, није фиксно, већ варира у зависности од тренутних интереса ''Међународне заједнице'' и неке недокучиве политичке комбинаторике њених јавних и тајних господара. А израз са таквим циљаним значењем или значењем без значења, сам по себи нема никакву вредност, те се поставља логично питање зашто он уопште и постоји и зашто га српски дужносници тако ревносно узимају у обзир, чак и као правну одредницу за кривично дело. 
 
Све нас то уверава да рат заправо није ни престао, него се са бојног поља преместио у поље јавног мњења, а уместо пушкама води се другим, језичким бојевим средствима, међу којима је и ова најновија бесмислена новокованица, којом ''невладине организације'', ударна песница Новог Светског Поретка, с невиђеном лакоћом туку у означене мете, што стоје на путу демократског сабијања света под шапу јединственог центра моћи.