Заклетва генерала Младића

Не треба бити пророк нити катастрофичар, пошто такав закључак намеће аналогија са “припремним радњама” у индиректној или директној вези са ђенералом Младићем, и у непосредној вези с нашим народом. Право на самопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини и обавеза матице да потпомогне у остварењу тог легитимног права проглашено је “удруженим злочиначким подухватом” којим се прекрива и отпор сецесији дела српске територије и српска одбрана од међународне агресије. Борба за поменуто право и обезбеђење физичког опстанка третирани су као “геноцид”. Окупација српских земаља представљена је као “процес демократизације”. Паралелно, подигнуте су оптужнице против српске политичке и војне елите, отворена сумњива али беспоговорна суђења, наметнут процес ампутације историјских и етничких делова државе, наметнута ентропија националног бића до “робовске амбиваленције” као националне психологије. Све је то инструментаријум на којем су се занивала и претходна српска “столећа ропства”. Опште затирање довело је у прошлости до алтернативног националног преживљавања у виду задивљујуће митологије о светом косовском боју, а иста се гранала у појединачне митове о обилићу, марку краљевићу, старини новаку, гаврилу принципу, апису, војводи мишићу... Мит о савременим вођама и војсковођама припада тој вертикали, и истовремено непогрешиво описује стање духа нације. Новим хапшењима требало би да се ретроактивно поништи наша есенцијална и егзистенцијална вертикала све до свог исходишта. Данашња суђења у хагу не обухватају само оне чија су имена уписана у заглавље оптужнице, већ и сроднике од пре пет или шест векова и наше митске рођаке. А то је удружени злочиначки подухват, то је истински геноцид у којем најпре гине нада да ћемо уопште опстати.
 
Ко још верује у црну бајку о Сребреници

• Како да протумачимо вашу недавну изјаву: “ђенерале Младићу, видимо се у следећем рату, у ослобођеној Приштини, у слободном Београду”?
– Рекао сам то у часу када је наш свет углавном веровао лажима првих новинских страница и светских телевизија да је војсковођа ухапшен или да се предао и, преко тузле, пребачен у хашку тамницу. То је био мој допринос напору да се сузбије конфузија и демантује лаж. Ту изјаву засновао сам на давнашњој Младићевој заклетви да нема намеру да икада “допадне турскога затвора”. Ја му верујем, јер он је годинама гледао смрти у очи, не сумњам ни у његову личну храброст која је веома потврђена. И, најзад, желео сам да се то разуме као алузија на чињеницу да се вође шиптарских терористичких банди слободно шепуре по космету и подривају уставни и територијални интегритет земље, пошто их је хашки трибунал послао на “распуст” из убеђења да тамо још није завршен њихов удружени злочиначки подухат. Не знам како, али извесно је да ће се битка за космет, за српску и за крајину, одиста водити, свакако за Младићева живота. Највероватније модерна герилска битка. Београд би требало да буде ослобођен од оних који дејствују против здравог разума, против воље народа, против природних и нормалних историјских процеса. Напабирчене скупине партијских мањина мораће да уступе државну власт фактичкој већини, ко год да политички представља ту већину. Београд ће бити ослобођен од новостворених илузија које превазилазе злу коб “златних кашика” што их је увео онај који је из хрватске поручио фабричким друговима да ће се окупити у “ослобођеном београду”, ослобођеном од срба и запоседнутом од биолошких родитеља данашњих “невладиних организација”. Јавно салутирање бившем ратном команданту такође је хтело бити разумљива и разумна порука илузионистичкој, тобожњој “другој Србији” или како наказе воле да је назову – “лепшем лицу Србије”
 
И јатак и хранилац

• Шта у миру народ дугује ратним ђенералима?
– У миру – ако је ово мир, а ја не бих рекао да јесте, пошто, изгледа, тек следе “мировни преговори и споразуми” каквима су традиционално окончавани ратови – генералима и војсковођама обично припадају национална пензија и скромна дача, јубиларно ордење и повремене почасти, несташна унучад и безимени редактори мемоарских фасцикли, али и парцела у алеји великана на којој је много више општих и националних него личних инсигнија. У античко доба надгробни камен с именом заслуживали су само ратници. Живко павловић, начелник штаба српске армије у првом светском, био је члан српске краљевске академије, писао је дебеле и веродостојне књиге о кључним биткама. Скромност ратка младића, верујем, не би ишла даље од неколико просечних партија шаха, све ређих посета херцеговачком завичају, повременог прегледа на уролошкој и кардиоваскуларној клиници, повремених задушница. Ђенерал Лазаревић рекао ми је, чини ми се, да би волео да има воћњак и да с времена на време иде у лов на лисице. Они које овде не помињем а имам познанство с њима такође не жуде даље од тога. Они би, убеђен сам, оставили драгоцена и беспоговорна сведочанства о оном што се овде стварно догађало, а не да у хагу мере уздуж и попреко беспризорне лажи лордова попут ешдауна, цугфирера са четири звездице попут кларка и осталих западних лажова. Хаг заиста није место где се може износити истина, већ место где се мора оспоравати тврдокорна лаж иза које се скривају истински светски касапи и злочинци. У таквој ситуацији, у оваквом “миру” народ би морао бити јатак и хранилац својим војницима.
 
• Конструкција о наводном злочину у Сребреници опасна је за лаковерне. Коме и зашто је потребна прича о наводном геноциду који су починили Срби?
– У савременој тактици освајања света за политичке магарце предвиђена је формула “штапа и шаргарепе”. По формули “удице” риба је прогутала мамац везан невидљивим најлоном за њена репна пераја, и сама себи раздире утробу. Што су ствари простије и невероватније, ефикасније делују. Конструкција о Сребреници склопљена је пре рутинског ослобађања касабе, о томе постоје извесни докази. Мамац наводног масовног злочина првобитно је требало да послужи као ваљан алиби за борбено ангажовање западне војне алијансе, први пут у њеној историји изван зоне одговорности, а у тренутку протеривања народа из Крајине. Слично се десило и при бомбардовању Србије и Црне Горе – пласиране су вести о масовној хуманитарној катастрофи арнаута, а знало се да су Срби фактичке жртве. Алиби за разарање ирака било је наводна потрага за оружјем за масовно уништење. У свим тим случајевима кључ конструкције је појам “масовности”. У случају Ссребренице “масовност” износи осам хиљада мушкараца које су наводно побили Срби и магија безимене “масовности” заокружених бројева не захтева додатне чињенице. Сребреница је изабрана због границе са Србијом, ради кажњавања Србије. Е, управо је у Србији прогутана удица и привезан најлон за заједничка српска пераја. Самопробадање Сребреницом прети да се развије у трулежност укупног националног ткива. Срећом, овде је све мање оних који верују у црну бајку о Сребреници, она постаје терет и за њене наводне жртве.
 
• Зашто војска Републике Српске није током рата ушла и ослободила Сарајево?
– Наша војска током рата није ушла ни у једно несрпско место осим када је то налагала стратегија самоодбране. Прве две године рата, сем мањих група, нисмо имали знатније маневарске јединице нити војне школе и полигоне, наша војска била је територијалног и добровољачког карактера. Дакле, наш борац је истовремено бранио и хранио своју кућу, чета је бранила село, бригада општину или њен део, корпус регију или њен српски део. Иако застарела, иако за нас једини избор, ова тактика у нашем случају показала се ефикасном. Већи део сарајевских простора, била то градска периферија или Грбавица у строгом центру града, брањен је на територијалном принципу. Ниједна од десет сарајевских општина није током рата у целини потпадала под муслиманску власт. Како је први од наших декларисаних стратешких циљева био “раздвајање”, а то значи независност српских простора од простора насилне сецесије хрватско-муслиманске “независне републике”, а други подела сарајева, запоседање бившег главног града представљало би одступање од стратешких циљева које је почетком рата усвојила народна скупштина. О “неуспеху” у погледу сарајева говоре само они што нису упознати са нашим стратешким циљевима које су на свој начин прихватили и утицајни међународни фактори. Одступање од стратешких циљева у смислу запоседања сарајева, осим узалудних и големих жртава на обе стране, довело би до капитулације муслиманске стране, до расписивања избора под међународним надзором и поново бисмо се вратили на почетак на којем се налазио такозвани кутиљеров план који су муслимани прихватили а онда одбили. Између кутиљеровог (европског) и дејтонског (америчког) решења готово да нема разлике, сем што се између њих водио троипогодишњи рат с много непотребних жртава. Рат је, дакле, последица намере једне конститутивне националне заједнице да господари целокупним простором Босне и Херцеговине и да, упркос вољи двеју осталих заједница, једном можда уведе и шеријатско законодавство. Садашња унитаризација коју проводе западни фактори и домаће марионете на рачун Републике Српске враћа ствари на почетак и веже за првашње узроке рата.
 
Пада влада због условне независности Косова

• Почели су преговори о Космету. Ви тврдите да ће влада пасти управо на Косову. Како сачувати нашу “свету земљу”?
– У недавном приватном разговору поменуо је то један високи западни дипломата. Разговор се, између осталог, тицао и Космета, односно готове одлуке о “условној независности”. Тај разговор, а он се у појединим детаљима већ обистинио, помогао ми је да у целини схватим предстојећу етапу западног плана за “решавање западног балкана”. Не знам да ли ћу рећи какву новост, али елементи плана јесу следећи. Беспримерном медијском кампањом и хашким уценама, компромитацијом преговора о условима за “придруживање”, новомонтираним домаћим аферама, “излудели” народ натераће да прогута компромис који ће прихватити српске власти “услед слабе преговарачке позиције”. Компромис ће значити “условну независност”. Паралелно шиптари ће заоштрити на Косову и “условну независност”, до краја године претворити у коначну. За то време Републици Српској, која је већ на рубу глади, биће испостављен неплатив политички рачун “неиспуњавања међународних обавеза” у вези са Караxићем којег тренутно “штеде за касније”. Марионетска влада Чавић-Иванић-Додик-Бошњаци распашће се заједно са преосталим атрибутима државности српске а паралелно ће се унитаризована Босна “убрзаним корацима” примицати Европи. На међународној сцени идиотски цртани филм о божјем посланику Мухамеду мобилисаће запад против Ирана, и наши кукавци, кивни због незаслужених пораза у Босни и на Космету, кренуће као купљено топовско месо у рат против ислама.
Ово може да личи на “теорију завере” којој иначе нисам склон, али причекајмо месец-два и видећемо да ли је обмануо високи западни дипломата онако како многи од њих обмањују. Суштина је у томе да се мало шта даде изменити, јер “припремне радње” већ су изведене.
 
• После Космета, на реду су Војводина, Рашка, Република Српска, можда је, како наговештавате, само редослед другачији. Како да их одбранимо?
– Република Српска за Србију је изгубљена онога часа када је овдашњим “демократским властима” наметнут комплекс стида што она уопште постоји. Када сте последњи пут чули да је Српска овде званично поменута, она је само безимен део нашег “окружења”, како воле да кажу, као Мађарска и Бугарска, али слабији део тог “окружења” чак и од Хрватске. То су те “специјалне везе” и пристајање на тезе о “геноцидним творевинама” иза којих, по расистичком лапсусу господе попут лајона из међународне кризне групе, стоје “геноцидна створења”.
Што се Војводине и Рашке области тиче, то су, чини се, “аутономије” и “демократизације” из наредне етапе западних планова. Делови Црне Горе и Македоније тада ће се такође наћи на људождерском јеловнику нове империје.
И шта, остаје да се уздамо једино у Бога и натприродне силе, јер у “великашку” слаботињу не можемо се уздати. Његош вели да се српска историја, ево, понавља: “великаши – проклете им душе, на комаде раздробише царство ...”
 
Невладини Срби: Срби по рођењу – антисрби по опредељењу

• Како и да ли се уопште може објаснити оволика антисрпска делатност тзв. невладиних организација?
– Може се објаснити, једноставно. Две последње владе чиниле су, делом или у целини, “невладине организације” које су се и даље тако представљале. Исходишни проблем огледа се у томе што је појму српство ишчупан корен оличен у јасној верској и националној припадности, сасушен кроз атеизацију и алтернативни идентитет у форми југословенства. Опредељење је изједначено с несвесним и случајним чином рођења. Али, чин рођења и српски гени нису представљали ни најмању сметњу конвертитству предака дела данашњих Бошњака, дела Македонаца, хрватских шкутора, црногорских монтенегрина. Срби по роду нису увек и Срби по опредељењу. Невладини Срби по рођењу – по избору су антисрби са српском легитимацијом. Они су Србе по опредељењу назвали фашистима, а себе антифашистима, Србе злочинцима а себе ревносним тумачима српских злочина, Србе мрачним а себе “лепшим лицем Србије”, Србе онима а себе овима. Такво право тешко да би себи резервисао, сем подмуклих расиста, ретко који грађанин света без српске легитимације. Истина ту нема никаквог значаја. А истина је да ником од антисрба није мањкао ни чешаљ из xепа од срба фашиста, злочинаца, мрачњака, “оних” Срба што су тумор света “ових” грбаваца и грбавица, беба и чеда, јаловака и јаловица, даркера и сатаниста, антрополошких удешењака, народски – сраћки и брабоњака.
 
• Народ је дезоријентисан и дезорганизован. Шта да се ради?
– како у последње време радим на реконструкцији једног романа о коњима, чија грађа је неповратно нестала у Сарајеву, пред зору устајем иза стола са осећањем да ће ускоро доћи време када неће бити ни оних који ће ту књигу читати нити језика на којем је написана. Трудим се да рационализујем мрачну слутњу и прибавим спасоносан зрачак надежде. У тој врсти расположења сама од себе наметнула ми се необична слика, метафора јединог спаса. Видео сам најпре себе како ту за столом испод рукописа https://www.sindikat-telenor.org.yu/plato.htm забијам у земљу некакав архимедовски округао колац, стожер безначајне мрвице света коју никада и ни по коју цену нећу испустити, коју ћу уредити и учинити људском и животном, улепшати и помирити са свима и свиме, обожити и оплодити, она ће бити моја слика а ја њена прилика. Ускоро сам видео како и моја уснула жена сомнамбулно закуцава свој витки колац. Следила су нас деца, свако на своме месту. Иза њих сам видео родбину, пријатеље, суседе – свако је забадао свој свети стожер и постајао његов краљевић. Помишљао сам и на калуђере и на проститутке, на свете храмове и на богохулне куће. Свако своје. И да господ сваког привеже обавезом за његову мрвицу света и његов стожер у вечности.
 
Интернет као једина отаџбина

• Интелектуални глас се не чује. Зашто данас ћуте интелектуалци?
– Не треба грдити људе, нису они обезвредили ни реч ни чин. Они су жртве хиљада беспредметних револуција које су потпалили глупаци, квазиинтелектуалци и медиокритети који су сопство заменили машином, који су осредњи компјутер напуњен видео-играма којима још и тепају, мобилни телефон с камером којом скупљају доказе о себи, и боље очуван увозни крш у облику аутомобила, доживели као свој мозак, чула и удове. Који су интернет схватили као једину веродостојну отаџбину, који су космос срозали на свет козметике а телевизијске канале претворили у олтаре. У данашњем свету интелектуалци су орвелови мученици, савремени орвели, голооточани јалових режима и испразних идеологија, људи којима етика и пристојност налажу да што пре збришу, заувек. Стеву жигона једва да сам познавао, а свет је данас, чини ми се, празнији, глупљи и безнадежнији без стеве. Вредни драгош калајић јесте оставио дела, али са собом је однео многоструке и драгоцене алате. Речи песника бране петровића скупље су од дијаманата, али ко их слуша!
 
• Где је излаз? Када? Има ли оптимизма?
– Излаз? Зашто бисмо излазили! Останимо овде где јесмо. Укопајте стожер, одмерите четири корака укруг и кажите: Ово је моја света србија. Када? Одмах! Из те речи никнуће све, јер из речи је све једном створено.

Трагични Тадић

• Председник демократске странке и председник Србије Борис Тадић дао је кратак рок овом народу да се определи или за његову или за радикалску Србију. Која Србија је већинска у “председничкој подели народа”?
– Свака врста хамлетовске алтернативе, па и ова Тадићева, у расплету води трагичном исходу. Ко је с њима тај је против нас! У питању су две сукобљене стране. Али поруку председника Тадића многобројни егзиланти у србији, унутрашњи и стварни, па и они којима је тесно у сваком “партијском руху”, који можда чак немају право гласа, разумели су на свој начин: Ко није против њих тај је против нас! У стварности Србије, па и српства уопште, упућивање на такав оштар избор не само да измиче политичкој коректности, већ је и веома, веома опасно. Никада и нигде две партије, дабоме, нису обухватиле целину националног или државног корпуса; чак ни на биполарно конципираној америчкој политичкој сцени – и тамо се боре за став “неутралних” и он је готово редовно “језичак” на ваги. Председник Србије можда је заборавио да постоји део народа којег принудан избор не гура на једну или на другу страну, већ у очај из којег не цвета добро цвеће. У таквој констелацији једна мања национална мањина може да узурпира право већине, један финансијски лоби може да згази део нације у сиромаштву, и тако даље. Коначно, иако је лидер демократске странке, једне од двеју пројектованих страна у расцепљеној србији, оне бар три пута слабије, не би никада смео да заборави да је председник целе србије. Једном речју, било је то политичко самоповређивање, спектакуларан политички “аутозгодитак” који импонује нашој целокупној фарси.