Бело робље Грандових гробара

Вишегодишњи терор над здравим разумом народа у Србији, који удружено спроводе Телевизија Пинк и музичка продукција Гранд, коначно је уродио плодом. Нормалних више нема. Нема их, нажалост, у нараштају који је одрастао гледајући и слушајући примитивно керебечење и целовечерњи сисотрес са екрана једне од две најгледаније телевизије у региону.
Само је у Србији деведесетих то могло да се догоди, да један маргиналац без основног васпитања и образовања, попут Жељка Митровића, постане медијски магнат. Човек који не познаје тачку и зарез, али одлично познаје петљавину као начин богаћења, који је аморалан и бескрупулозан, примитиван и приземан, о чему сведочи програмска концепција његове телевизије, нашао је себи сличне "коалиционе партнере", славну певаљку Фахрету Живојиновић и њеног Санча Пансу, неког Сашу Поповића, бивше музиканте, а садашње мешетаре, како би растерали све што има везе са културом у подручју гледаности овог електронског циркуса најнижег ранга. И успело им је. Монопол над мозговима који траје већ предугих четрнаест година, оставио је дубок траг, боље рећи празнину, у главама најмлађих, оних који ће сутра или већ данас водити ову земљу у неком правцу. У том смислу је злочин Телевизије Пинк, Гранд продукције и те коалиције, један културолошки злочин који нема пандана у савременој Европи. Тај је злочин ишао под руку са неким другим злочинима, али су се правили да се не познају. Та два зла.
Како год, након деценију и по, десио се потпуни тријумф лудости и потпуни пораз било какве памети. Била је субота 15. септембар и, по истраживању гледаности, мерено бездушном али прецизном стварчицом, такозваним "пиплметром", такмичење за "Звезде Гранда" у једном тренутку гледало је чак 80 одсто одраслих људи у Србији, а сам програм који је трајао чак четири сата и директно је сниман на отвореном простору београдског спортског центра Ташмајдан, без прекида је гледало 40,4 одсто становника ове необичне земље. Новац који је само те вечери зарадила "коалиција" поменутог Саше Поповића, Фахрете Живојиновић и Жељка Митровића, што од реклама, што од СМС порука, још није пребројан али је лако израчунати да се ради о милионима евра. Само предтакмичење месецима је функционисало на исти начин. Пар пута недељно по пар стотина хиљада евра... И тако до финала.
Извори ТАБЛОИДА имају податак да је сам победник такмичења био изненађење и за "коалицију", јер су планирали нешто сасвим друго. Наиме, младић који још није пунолетан, а који је на опште изненађење победио на овом фестивалу бесмисла, имитира Здравка Чолића и не пева народњаке. А "коалициони партнери" су планирали да им победник, а богами и поражени, бесплатно држе концерте по Србији, како би наплатили "уложени рад". Сад, овај малолетни победник уопште нема намеру да мења репертоар, нити може и да хоће. Али ту су сви остали да помогну "коалицији" како река новца не би престала да тече у њихове џепове. Ово бело робље српског турбо-фолка, опседнуто идејом о вечној слави, потписује уговор с "коалицијом", и до истека његове важности зарада иде у трезоре другарице Фахрете, и другова Саше и Жељка.
Овај најужи орган и најважније ванпарламентарно тело у Србији, за кога је гласало више становника него за све политичке странке заједно, феномен је којим се нико не бави. Никоме не пада на памет да васпитну улогу милиона младих, али и мање младих људи, у Србији данас држе чланови "коалиције", а не некаква тричава министарства културе и просвете. Уосталом, како и не би, кад ресорни министар седи преко пута зграде Владе Србије и пије са својим колегом глумцем усред радног времена. Заиста, зашто у таквој ситуацији свако ко нађе себи добар разлог, не би преузео улогу просветитеља и мисионара. Што се у тој улози и у том празном простору нашао неки Саша Поповић, Фахрета Живојиновић и неки Жељко Митровић, ствар је домаћих правила игре: све је смишљено како би најгори добили најбоље. Права економија деструкције у Србији није престала да постоји од пропасти социјалистичког самоуправљања, а на неки свој начин живела је и у том систему. То што је једна певаљка и њених пар трабаната доживели да буду апсолутни министри културе без ограниченог мандата, ствар је општенародног плебисцита а уз помоћ Пинк телевизије.
Дрско "менаџерско" зеленашење које спроводи "коалиција", синоним је за дивљи капитализам који је довео до потпуног слома остатака људског, етичког, моралног или било чега сличног. Поменути чланови "коалиције" нису ни за корак одступили од идеје да понижавају, исмевају, и вулгаризују и овај народ и његово право на здраву памет. Последњих неколико година обилазили су села и градове проналазећи душевне болеснике, исмевајући њихове трагичне покушаје да певају, свирају или забављају, а најновији "проналазак" овог сталног фестивала блентавости је нека назови-хумореска по имену "Курсаџије", где је предмет спрдње национални и верски стереотип, где не презају од директног вређања на националној основи и потезања за подмуклом ксенофобијом. Примитиван речник, начин опхођења и кореографија, прикладни једном броду пијаних лудака, редован су гост у кући свакога ко се превари и укључи канал Пинк телевизије. А таквих је на основу релевантних мерења у Србији, недељно барем пар милиона.
За то време такозвани "национални сервис" има строгу обавезу да преноси један други циркус, онај у парламенту. Између ова два брлога скоро да нема разлике, само што једни певају а други се међусобно олајавају (мада је и у парламенту било певачких соло наступа у блиској прошлости). Коначно, под неописивом опсадом оваквог менталног терора, једна цела генерација студената на приватним и државним универзитетима није успела да постигне стопу пролазности на првој години већу од 10 одсто. И како би, код оволико весеља и изазова у земљи небеских чуда и вечне славе...