Све за душу, душу ни за шта
Владика Николај Велимировић, српски великан, најбогомудрији епископ, најсветији, најученији, највећи говорник, нови Златоусти и највећи заљубљеник у Христа и Његову свету ријеч, уписану и записану у светом Јеванђељу, највећи је заљубљеник у православни српски народ, у православно монаштво и свештенство, у српске манастире и цркве, у Православну хришћанску заједницу.
Тог богомудрог теолога, књижевника, филозофа, пјесника, реторичара, богољупца и човјекољупца посла нам сам Бог пред највеће страдање наше, пред највећу трагедију и драму – обезбожење и расчовјечење српског народа и његово физичко и духовно и морално распеће.
Бог нам посла претечу страдања, али и спаса, као што је некад пророк Јован био задужен да припреми изабрани јеврејски народ да дочека Спаситеља свијета достојно, с покајањем. Јер, тако и овај наш пророк кроз сва своја дјела, била она у прози или стиху, приказује покајање српског православног народа. И упућује га на пут Божји, на пут истине, правде и љубави.
Свети владика Николај осјећао је и предвидио, прије много времена, шта ће снаћи његов народ: атеизам, ропство, безбожништво које је већ харало братском православном Русијом. Осјећао је да ће и са Запада стићи талас обожавања нових идола и материјалних ствари, а са Истока идеологија реалног атеизма и социјализма, који ће, здружени, уништити морал, вјеру у Бога, истину и правду.
Срби би се, као некад Јевреји у одсуству Мојсија, почели клањати златном телету кога су они направили док је Мојсије био на гори Синају и примао декалог (десет Божјих заповијести). Због тога је овај српски и православни пророк духовним видом све сагледао и на вријеме опомињао шта нас чека.
"Да би наш народ остао вјеран светим прецима својим и да би, као и увијек, све давао за душу, а душу ни за шта".
За све ово вријеме православни народ је чамио, као у неком тунелу, у ропству атеизма и такозваног прогреса који хришћане заиста није убијао, али их је путем филма, књижевности, медија, штампе и школе прогањао и све негативно, чега је било међу свештеницима и вјерницима као грешним људима, до максимума увеличавао. Преко школе је стварао генерације безбожника, или фолклорних вјерника који су се, између осталог, само формално држали традиције и обичаја, прескачући најважније- истинску вјеру и добра дјела.
"Цивилизовани и хуманизовани" Запад одавно се одрекао Бога и служи Мамони, то јест злату и новцу и свим идолима потрошачког друштва. А свето Јеванђеље каже: "Не могу се два господара служити. Не можете служити Богу и Мамони: или ћете једног држати, или другог презирати".
Ипак, и овдје је дошло до краха безбожја, захваљујући, прије свега, молитвама српских светитеља, Св. Саве и Симеона, кнеза Лазаре, Николаја и осталих.
Забрујаше, опет, звона православна снажније. Српски народ полако, али сигурно поче да се враћа цркви својој, светим манастирима, прошлости, умјетности и просвјети. Многи се почеше служити духовним очима и сагледаше очигледну надмоћ и Свјетлост Божје науке над људским, егоистичним и саможивим умовањем и просвјетом која води овај народ, као и сав остали свијет без Христа, у рат против свих, који од ближњега свога стварају ривала и крвника који се бори до истребљења за материјална и пролазна блага овоземаљска.
Јер човјек без вјере не може да обузда страст и себичност. То је, ваљда, досадашња историја као на длану доказала и показала. Човјек без вјере у Бога, или са лажном вјером, може и мора, кад-тад, тотално да пропадне.
Зато ми захваљујемо Богу што нам је дао владику Николаја, јер, да није било њега, наши манастири би данас зврјали празни. А и ко зна како би прошло свештенство послије рата. Овако многи су се богослови, заслугом Николајевом и његове хришћанске заједнице, у најгоре вријеме за свештенство, упутили у Богословију у Призрен, а касније у манастир Раковицу, у Београд.
Захваљујемо Богу што нам је послао Св. Саву и Николаја и све друге светитеље, како би Срби до данашњег дана сачували душу своју, најдрагоцјеније благо наше.
Вјетрови Истока и Запада
Са Истока дува дух тоталног атеизма, а са Запада вјетрови који величају све материјално, уз само формално држање до вјере. А то је, у ствари, опет лицимјерно безбожје, маскирано у хришћанско рухо. Четрдесет година заљубљеник у свој народ, Мојсије, водио га је кроз Синајску пустињу и није дочекао да га изведе из мисирског ропства. Тако исто, владика Николај, не физички, већ својим духом, својим списима и духовним пјесмама, водио је српски православни народ, али није дочекао да га види ослобођеног од агресивног атеизма и суровог материјализма.
- Извор
- Дан
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Руске снаге извршиле су комбиновани удар на објекте енергетске и војне инфраструктуре на територији под контролом кијевског режима.
Остале новости из рубрике »