Европски савез: фаталне одлуке

Уочи ванредног заседања, посвећеног цени лечења „грчког пацијента“, експерти су разматрали пет могућих сценарија за даљи развој догађаја.

Један се односи на економски режим. Како је познато, грчка влада има намеру да смањи до 2013. године државне трошкове за 30 милијарди евра. Она је већ успела да смањи плате и пензије, број запослених у државном сектору, капитална улагања и да повећа порезе, а забавила се и рушилачком приватизацијом државног сектора.

Међутим, како сматра Јорг Кремер, главни економиста немачке банке Commerzbank, само те мере су недовољне. Прво, грчка економија има своју „специфичност“. Тамо, као и у земљама ЗНД, успех подухвата зависи не од способности њихових субјеката, већ од њихове блискости са властима. То је систем који се не да брзо сломити. Тако економисање једних се претвара у расипништво за друге. Друго, чак ако се са економијом нешто и успе, државни дуг се не може радикално смањити. До 2020. године износиће најмање 127% БДП.

Осим тога, таква економија поставља крст на перспективу економског јачања земље, јер незапосленост (сада је 16%) и мале плате и пензије смањују потражњу.

Други сценарио претпоставља отпис дугова. Професор Института за међународну економску политику при Бонском универзитету Манфред Нојман је предложио да се Грчкој отпише 40% свих дуговања. Преосталих 60%, по његовом мишљењу, одговарало би реалној берзанској вредности грчких облигација. Тај корак би требало да олакша Грчкој измирење дуговања.

Међутим, такав корак би значио смањење трошкова у другим земљама-дужницима. У ствари – зашто да се не троши, када ће „добри“ Берлин и Париз, преко леђа својих пореских обвезника, све да плате!?

Трећи сценарио претпоставља излазак Грчке, а можда и неких других земаља из еврозоне. Резултат таквог корака би, према мишљењу професора Манфреда Нојмана, био већа стабилност евра од садашње. Истовремено Грци, који би се вратили на драхму, своју економију би се потрудили да направе конкурентнијом. Појавила би се радна места, повећала би се куповна моћ, а и опорезивањем би се добило више средстава.

Међутим, прелаз на драхму не представља панацеју, обзиром да дугови, без обзира на све, морају да се плаћају у еврима. Значи, низак курс драхме, који је неопходан да би извоз добио подстрек, може само да продуби дужнички проблем.

Још један сценарио је повезиван с преласком земаља евро-зоне на заједничко издавање облигација, тј. евро-бондова. Према мишљењу девизног експерта Кристофа Цвермана такав би корак изједначавао каматни проценат у свим земљама евро-зоне. На пример, Немачка не би плаћала камату од 3,5%, као данас, већ око 5%. Али би Грчка могла под истим условима да добије свеже паре. То би слабе земље Економске уније спасло од притиска финансијских шпекуланата.

Потпуно здрав економски рачун наилази на „Берлински зид“ помањкања жеље пореских обвезника развијенијих земаља евро-зоне да плаћају, како им се чини, да би „ленштине-Грци“ и даље могли мирно да пију црно вино и мезете маслине у уљу и козји сир.

Најзад, добитник Нобелове награде за економију, Кент Ероу, који је још код Џона Кенедија био економски саветник, предложио је најрадикалнију варијанту. У интервјуу радио-станици «DeutscheWelle»амерички економиста је, водећи рачуна и о ситуацији у Португалу, изјавио: …“на крају крајева Грчка треба да прогласи банкрот. Сада њене дугове измирују друге земље, највише Немачка и Француска. То не може да буде дугорочно решење. Грци се морају решити на банкротство или на реструктурирање дугова – ја бирам најмекше могуће термине. Банкротство ће значити да дугови који не могу да се плате представљају дугове који неће бити плаћени. У европском банкарском систему тих земаља нема баш много таквих дугова. Систем ће морати једноставно да отпише дугове. И, колико ја схватам, он то може да учини.“

Да би потврдио тачност свог мишљења професор је за пример из праксе узео САД: „Понеко мисли да, да нема политичког савеза, ни Грчка не би представљала проблем. Али погледајте на САД: ми не плаћамо дугове наших држава. Калифорнија је дуго била на ивици банкротства, као и Њујорк. Али никоме на памет није пало да федерална влада треба да плаћа калифорнијске дугове. Ако већ Калифорнија не може да плати своје дугове – то је стварно само њена ствар. Тако да идеја о конзорцијуму европских земаља које гарантују за грчке дугове, мени се чини, да није без другачије алтернативе. Губици постоје. Треба само да се признају у банкарским извештајима“.

А читава евро-зона, по Кенету Ероу, има озбиљан порок: проблем који постоји још откако је она основана је у томе, да је створен јединствени монетарни систем, при чему нема јединственог фискалног система. Ниво економског развоја страна које су у тој групацији је превише различит да би могао да се створи јединствен монетарни систем. Сада је процес постао неповратан. Међутим, ја мислим да, уколико постоји добра воља, проблеми могу да се реше. Земље-лидери подржавају слабе земље, јер је то у њиховом интересу. Али сматрам, да земље-дужници треба саме да сносе део свог бремена.

План за спашавање „пацијента“

Међутим, како је то већ уобичајено у сличним случајевима, политичари су кренули на свој начин. У ствари, путем који су нешто пре тога одредили на посебном састанку Ангела Меркел и Никола Саркози. Самит је прихватио нови програм за помоћ Грчкој, који претпоставља издвајање 109 милијарди евра. Још 37 милијарди евра у току три године ће Грчка добити од приватног капитала. Са своје стране, Институт за међународне финансије (ИМФ), који учествује у припреми тог дела програма за помоћ Грчкој, је саопштио да ће банке у следеће три године издвојити 54 милијарде евра, а у следећих 10 година – 135 милијарди.

Осим тога, нови програм предвиђа да у њему учествује и приватни бизнис, коме ће бити предложено или да продужи рок важења садашњих државних облигација Грчке, или да их замени дугорочним, или да их прода уз губитак дела прихода. Ту се управо скрива главна подводна стена у операцији спашавања „пацијента“ јер међународне агенције које се баве рејтингом сасвим сигурно ће објавити да су грчке хартије од вредности у банкроту.

Како пише британски лист «FinancialTimes»,план размене дуга приватних банака, који се заснива на предлогу ИМФ ће, гледано краткорочно, да ослаби финансијски притисак на Грчку, тако што ће просечно време за гашење њених облигација повећати са испод 7 на скоро 20 година, и даће јој минималну камату, која ће се, како буде време пролазило, повећавати. Међутим, према проценама ИМФ, предлог претпоставља да ће се чиста текућа вредност приватне задужености Грчке смањити само за 21%. „Највећи број процена неопходног смањења је близу 50% а то значи да ће у будућности морати да дође до још једног смањења, под условом да у међувремену од стране влада држава из евро-зоне не дође до још једног, снажнијег учешћа“ – закључује лист.

Одлуке о олакшању дужничке ситуације тако што ће бити смањена камата на дуговања су, конкретно, прихваћене за још две земље које припадају евро-зони, за Ирску и Португал, али оне не подразумевају и учествовање приватног капитала.

Чланови евро-зоне су решили и да кардинално промене механизам подршке земљама-дужницима. Одлучено је да се преформира Европски фонд за финансијску стабилност (EFSF)у својеврсну међудржавну банку, у којима ће бити земље Евро-савеза, Европска Централна банка (ЕЦБ) и ММФ. Та банка, или како су већ новинари стигли да је назову – „спасилачки фонд“ – треба да откупи део државног дуга Грчке (за сада се не зна колики део), и да на тај начин сав ризик који постоји због дужничке кризе пренесе на пореске обвезнике земаља ЕУ.

И тако се десило оно најгоре што је могло да се деси. Спашавајући не само Грчку, већ и евро-зону, политичари најјачих земаља су решили да поново завуку руке у џепове пореских обвезника. И то чак и не покушавајући да такву одлуку образложе било како идеолошки.

Као што у вези с тим пише лондонски лист «Guardian»- најопасније је што „лидери евро-зоне нису доказали демократску базу својих предлога“. Европски фонд за финансијску стабилност, позван да спаси евро-зону, планирано је да се пуни преко леђа пореских обвезника, али ни Меркелова, ни Саркози нису ни једну реч изговорили о томе, како да се пред електоратом оправда коришћење тих средстава. Сумњу листа изазива и то, да ће одлуке, донете на самиту, успети да спрече панику у вези са кризом на југу Европе.

Уосталом, британски порески обвезници и немају чега да се плаше. Влада Велике Британије се повукла од учешћа у тако сумњивом подухвату. Министар финансија Џорџ Осборн је, користећи познати енглески хумор, похвалио лидере земаља евро-зоне за умеће да „праве одлучне економске кораке“ и одмах додао да његова влада наставља да држи своја предизборна обећања тако, да неће учествовати у раду евро-зоне, укључујући и помоћ у борби са кризом.

Као слаба утеха грађанима Немачке и Француске једино може да послужи околност да право да делује „спасилачки фонд“ ће да прима од ЕЦБ и то искључиво у „изузетним околностима“. Осим тога, све одлуке ће се доносити само уколико сви чланови Фонда буду сагласни, што у ствари за Берлин значи добијање права вета. Знајући домаћинскопонашање Ангеле Меркел може да се претпостави да ће се много чешће чути „не“, него „да“.

Уосталом, не примећује се нека посебна жеља да започне са радом фонд који још није ни основан. На пример, Никола Саркози је изјавио: „Оно, што ми радимо за Грчку, нећемо учинити ни за једну другу земљу“. А у завршној декларацији самита се подвлачи да се „Грчка налази у јединствено тешкој ситуацији, што захтева специјално рашавање“. Тако да не може ни да се помисли да ће се за неку другу „слабу карику“ евро-зоне поново учинити изузетак.

Одлуке самита земаља евро-зоне од 21. јула, без обзира на привидну „револуционарност“ пре имају судбински карактер. Са једне стране оне не гарантују да криза презадуживања неће да се развија и даље, са друге – Португал, Шпанија, Италија и остале не треба да рачунају да ће их извлачити из дужничког бездана, као Грке. Уосталом, а где то у Европи па могу да се нађу трилиони!? Судбина евра и евро-зоне и даље остаје под знаком питања…

Владимир Нестеров,