Север Косова. Плодови „изнуђеног компромиса"

По мишљењу србских власти, криза на северу Косова је завршена. Међутим, притом је потпуно очигледно да се догађаји у овом делу српске провинције одвијају по сценарију, који је написао онај део међународне заједнице, који подржава независност покрајине. Резултати усменог договора између Београда и КФОР су такви да се српске барикаде постепено скидају, а на граничном прелазу Брњак по нашим информацијама, добијеним из локалних извора, заједно с војницима НАТО раде и косовски граничари албанске националости. Мештани Срби се залажу за потпуно одсуство представника приштинских организација северно од Ибра.

Не само то, управо овај (по формулацији руског МИП) „изнуђени компромис“ Београда и КФОР довео је у сумњу јединство позиције лидера косовских Срба, за шта је доказ неуспешно заседање председника четири општине, које је требало да оцени напоре престоничких политичара у вези са стабилизацијом у покрајини.

Замолили смо Игора Војиновића, историчара и лидера друштвеног покрета „Отаџбина“ из Косовске Митровице да прокоментарише догађаје на Косову:

Влада из Београда пребацила је одговорност на локалне самоуправе, а оне су веома слабе да би могле да се изборе са НАТО и ЕУ.

Да ли споразум, који су сачинили политички директор србског МИП Борислав Стефановић и командант КФОР Ерхард Билер гарантује безбедност косовских Срба?

Хашим Тачи је на ових десет усмених  тачака договора додао једанаесту, а то  је да ће уколико се Срби не помере са барикада, које отежавају могућност функционисања шиптарских терористичких институција, он поново употребити силу  иза које стоје НАТО и ЕУ.  Мада чисто сумњам да ће се то десити у скоријем времену, пошто  је  преговарачки тим из Београда пристао на све, тако да нема потребе за тим.

Међутим, да није било оваквих уступака не зна се у шта би се претворила напета ситуација на северу покрајине?..

Очигледно је да је Тачи добио прећутну сагласност  и подршку од стране Запада.   Требало је да се деси као  што се десило у Србској Крајини, нешто као што је покушано у Јужној Осетији  - да се направи нови погром над цивилним становништвом,  да се то заврши за једну ноћ и два дана. Али није успело, јер се народ који већ двадесет година пружа отпор самоорганизовао, изашао је и блокирао путеве. Није Борко Стефановић спречио покољ, него Срби својом одлучношћу. 

Српске власти одбијају да директно одговоре на питање да ли ће оно што се догодило на Косову утицати на перспективуевропских интеграција земље. Због тога су се многим политичарима већ омакле речи о референдуму на којем ће се грађани Србије недвосмислено изјаснити шта им је приоритет – Косово и Метохија или ЕУ...

Нажалост, таква врста референдума неће бити могућа док ЕУ толико-колико контролише друштвено-политичку ситуацију и медије у Србији.  Јер они знају ако би такав референдум био расписан, апсолутна већина Срба би се залагала за заштиту сопствене територије. Они не дозвољавају да народ изнесе своје мишљење,  него га намећу.

Отпор косовских Срба је поново натерао приштинске медије да говоре о нацрту аутономије за север Косова, који наводно зри негде у недрима „Владе Косова“.

Ради се о класичној подвали. Понуди се нешто као излазно решење  макар да сачувате живу главу,   а у ствари ради се о томе да вам главу скину. Јер да су они мислили да оставе север Косова Србији, не би чинили ову акцију и не би се шириле такозване косовске институције  на северу српске покрајине. Осим тога, то би личило на србско прихватање постепеног самоубиства.

Да ли су противречности толико оштре, да ли је уопште потребан дијалог између Београда и Приштине?

Питање је на који начин да се води дијалог. Ово што ради Борко Стефановић није дијалог, то је послушност. Дијалог мора да се врши преко УН, што је сасвим легитимно према резолуцији 1244, по свим међународним правима и Уставу Републике Србије. А они преговарају под патронатом ЕУ, која је у старту признала албанску квазидржаву на делу српске територије.