ЦИА и МИ6 контролишу Трибунал у Хагу

Још од оснивања Хашког трибунала 1993. године у јавности се износе подаци о утицају који на њега имају владе великих западних држава. Као њихова продужена рука обавештајне службе САД и Велике Британије добиле су задатак да загосподаре овим привременим судом и употребе га како би до краја завршиле прљав посао разбијања Југославије и Србије започет током деведесетих година прошлог века. Трибунал у Хагу је под диригентском палицом агресора на СФРЈ почео да израђује једну за другом оптужницу против Срба. Прозападна влада која је дошла на власт 5. октобра 2000. године изручила је комплетно цивилно и војно руководство које је бранило земљу у Хаг. Тако нешто никад ни једна држава у свету није учинила. Од 141 потврђене оптужнице у Хашком трибуналу на Србе се односи 95 што је готово 70 одсто. (1)Срби су до данас пресудама ове институције осуђени на 1000 година затвора. Републичка влада признаје да је са потерница Трибунала у Хагу укупно убијено или је умрло 14 Срба. Прозападна власт у Београду је хашким тужиоцима послала готово комплетну поверљиву документацију државне безбедности, војне тајне службе и Врховног савета одбране. Хашки трибунал није узео у разматрање злочине НАТО пакта као ни већину злочина над србским народом.

Поставља се питање ко су људи који су писали оптужнице и на тај начин усмеравали рад овог суда.

Према наводима Флоренс Артман која је била саветник главног тужиоца Карле дел Понте за Балкан и њен портпарол, америчка и британска обавештајна служба од почетка утичу на рад тужилаштва Трибунала у Хагу. У својој књизи „Мир и казна“ Артманова наводи да су половином 1994. године када је „Трибунал напокон могао да почне са радом“ 22 функционера Пентагона и ЦИА са читавом опремом стигла у тужилаштво да му помогну. (2)Војни аналитичари, правници у ствари обавештајци обављали су стратешке послове у Трибуналу све време служећи својим владама. (3)Англосаксонци су остварили надмоћ у Трибуналу. (4)Флоренс Артман цитира речи Џејми Шеја портпарола НАТО пакта који је поводом злочина над Србима на Косову и Метохији изјавио: „Будите уверени да смо ми (НАТО) и Трибунал једно...“ и „... сигуран сам да ће Луис Арбур (главни тужилац) оптужити само особе југословенске националности, никог другог.“ (5)

Флоренс Артман бивши функционер тужилаштва даље објашњава да је за потребе тужилаца и њихових помоћника формиран и специјални „војни аналитички тим – МАТ.“ „Американци и Британци су похрлили да обезбеде ово висококвалификовано особље које им омогућује да из даљине контролишу стратегије кривичног гоњења. Произашли из најбољих обавештајних служби и оставши лојални према својој влади, војни аналитичари су без сумње били међу најспособнијим члановима Трибунала...“ (6)

Флоренс Артман наводи и да је тужилац у предмету против Слободана Милошевића, Џефри Најс дугогодишњи агент британске тајне службе - МИ6. (7)Према њеним тврдњама Бил Стубнер главни саветник, главног тужиоца Ричарда Голдстона, у ствари је агент војне обавештајне службе САД. (8)

Артманова открива и да је тајна операција НАТО пакта која је довела до ликвидације више Срба оптужених од стране Хашког трибунала, носила назив „Ћилибарска звезда“. (9)

Сви ови наводи Флоренс Артман, саветника и портпарола Карле дел Понте, указују на то да су оптужнице против Срба писали агенти америчке и британске обавештајне службе „потпуно лојални својим владама“, а не независни тужиоци. Такав њихов положај и деловање супротни су правилима самог Трибунала, али и Уједињених нација. Без обзира на друге детаље које Артманова наводи у књизи путем којих жели да прикаже србски народ у негативном светлу, очигледно је да се Трибунал у Хагу посветио кажњавању Срба и заташкавању злочина над Србима.

Интересанто је на овом месту подсетити да се најпознатији сарадник хашког тужилаштва у Србији Наташа Кандић у документацији српске државне безбедности током деведесетих година прошлог века водила по америчкој обавештајној служби. (10)

Формално Трибунал у Хагу је основао Свет безбедности тако да се на његове службенике примењују норме УН. У Повељи УН изричито се наводи да особље и службеници ове међународне универзалне организације не смеју да примају упутства од било које владе. (11)Готово истоветну одредницу садржи и Правилник за особље УН у којем се запослени обавезују да „неће тражити нити прихавтити инструкције било које владе“. (12)У Правилнику за особље УН у делу Општа права и обавезе прецизира се да запослени у УН не смеју да комуницирају са било којом владом или њеним представником, у вези података који нису јавно објављени.

Уколико се неко лице оглуши о ова правила, оно трпи санкције и више не може да ради у УН. Без обзира на наведене норме амерички и британски агенти несметано делују већ годинама у Хашком трибунали где у потпуности служе себичним интересима својих влада. Хашки трибунал је чак одбио да покрене поступак за непоштовање суда против Тимоти Мекфадена управника притворске јединице који је одавао представницима америчке амбасаде поверљиве податке о здравственом стању, припремама за одбрану, приватном животу и сл. Слободана Милошевића. (13)

Ипак подаци које је изнела Флоренс Артман бивши високи службеник тужилаштва довољан су правни основ да се покрене истрага у УН о раду и злоупотребљавању Хашког трибунала. Уколико америчка и британска влада злоупотребљавају Трибунал у Хагу онда то више није суд УН већ средство у рукама Вашингтона и Лондона. Уједно уколико непристрасна истрага покаже да су америча и британска агентура утицале на рад Хашког трибунала то је ваљани правни основ за ревизију поступака и целокупног рада овог привременог суда.

Борис Алексић,

(1) Танјуг 20. јули 2011. године, https://www.tanjug.rs/vest.asp?id=17450

(2) Мир и казна, Тајни ратови међународне политике и правде, Флоренс Артман, „Филип Вишњић“: Клуб Плус, 2007, стр. 50

(3) Исто, стр. 54 и 55.

(4) Исто.

(5) Исто, стр. 61.

(6) Исто, стр. 89.

(7) Исто, стр. 123.

(8) Исто, стр. 150.

(9) Исто, стр. 159.

(10) Види: Полицијски досије, Војислав Шешељ, документ: DLXXXVIII.

(11) Повеља УН, Члан 100.

(12) Правилник за особље УН, Члан 1.

(13) Види: Одлуку у вези с покретањем истраге због непоштовања суда, 18. јули 2011. године, у предмету IT-02-54-Misc.6.