Пасош VS ћирилица

По важећем Уставу у службеној употреби у Републици Србији су србски језик и ћириличко писмо. Међутим, латиница убедљиво доминира на свим видним местима. Једно од омиљених објашњења јесте да је по Уставу и закону, тј. законима ћирилица обавезна „само“ у службеној употреби, што подразумева тек један мали сегмент употребе писма, ограничен пре свега на државне установе и установе које врше јавна овлашћења.

Да ли се и у том малом сегменту употребе писма поштује Устав, и да ли се пре свега поштује право грађана на коришћење писма које сматрају својим?

Примера непоштовања права србског народа на ћириличко писмо, и непоштовања члана 10 Устава Србије је много, ја ћу се ограничити на србски биометријски пасош, у којем је, Законом о путним исправама предвиђен упис података „на србском језику, латиничким писмом“:

Логично би овде било поставити питање како то Закон, мимо Устава уводи термин латиничко писмо уз србски језик, али препустимо то Уставном Суду, где се од марта 2010. године налази захтев за оцену уставности Закона о путним исправама, и упитајмо се шта се ту дешава са правима грађана који сматрају ћириличко писмо својим.

Члан 26, став 1 Закона о путним исправама каже да се образац пасоша попуњава „на србском језику, латиничким писмом“, а већ у ставу 2 пише да се  подаци о презимену и имену уписују у пасош онако како су уписани у изводу из матичне књиге рођених. Данас су имена у новим изводима из МКР уписана ћириличким писмом чиме већ настаје забуна...

Чим сам сазнао да су нови биометријски пасоши у припреми, одлучио сам да од државе и државних органа захтевам да се поштује службено писмо, а пре свега моје право на србски језик и ћирилицу.

У ту сврху сам се у октобру 2008. обратио Управи за управне послове МУП-а Србије са захтевом да ми се омогући да ми подаци у новом пасошу буду попуњени ћириличким писмом, које је у службеној употреби у Републици Србији. Позвао сам се на Устав Србије, и на праксу других земаља, у којима такође латиница није службено писмо домицилног језика, и приложио примерак руског пасоша:




После неколико месеци стигао је одговор Управе за управне послове МУП-а, потписан од стране начелника Зорице Лончар-Касалице у коме ми је љубазно скренута пажња на већ поменути Закон о путним исправама, и објашњено да се сходно том Закону, подаци у пасошу уписују латиницом, те да је за припаднике мањина омогућен упис имена и презимена према језику и правопису припадника мањине, на лични захтев.

Другим речима, МУП ме је обавестио да је на делу класична дискриминација грађана. Припадник бугарске или русинске националне мањине у Србији имао је право да му лично име и презиме буду уписани њиховом ћирилицом, али ја као припадник србског народа нисам имао право на српску ћирилицу у пасошу, чак ни када је име и презиме у питању.

Огорчен због става државе, одлучио сам да сачекам са подношењем захтева за биометријски пасош, а у међувремену сам на више адреса државних органа и НВО написао писма у којима сам изразио своје негодовање и протест због онога што сам осећао као дискриминацију, и тражио помоћ у остваривању својих права. Мислио сам да је Министарство за људска и мањинска права државни орган који би морао да у овом случају реагује, али ми од њих није стигао никакав одговор.

Одговор сам после неколико месеци добио од канцеларије Заштитника грађана. У њему између осталог стоји да је Заштитник грађана у вези мог негодовања упутио допис МУП-у са питањем да ли је могуће добити путну исправу са „уписаним личним именом (име и презиме) на ћириличком писму у случају када је грађанин предао извод из матичне књиге у којем му је лично име уписано на србском језику и ћириличком писму“. С обзиром на то да сам се ја већ обраћао МУП-у, био сам скептичан по питању одговора који ће МУП упутити Заштитнику грађана, али још увек нисам подносио захтев за биометријски пасош.

Али коначно, у марту овде године стигао ми је следећи одговор Заштитника грађана:




Дакле, залагањем Заштитника грађана успео сам да добијем црно на бело обећање да могу да остварим право на упис у пасош србском ћирилицом,  али само у делу података који се односи на лично име (и презиме), јер то право по Закону о путним исправама имају припадници националних мањина, па је ето на неки начин испало да сам ја припадник српске националне мањине у земљи Србији.

Због великих гужви око предавања захтева летос, а и због очекивања да ћу имати проблема у остваривању свог права обећаног дописом Заштитника грађана, одлучио сам да захтев за издавање пасоша поднесем најесен, те сам се средином октобра појавио у ПУ Вождовац са потребним документима (уверење о држављанству и нови извод из МКР, све на ћирилици), као и са дописом Заштитника грађана, и откуцаном молбом да ми име у пасошу буде уписано као Владислав Грујић, а преслов иза тога као Vladislav Gruyich, тј. по правописним правилима енглеског језика, који ће највећи број службеника и уопште људи у свету умети да прочита и изговори што приближније мом имену.

Прва реакција службенице је било изненађење, уз речи „први пут видим овако нешто“, а затим су уследиле консултације, телефонски разговори, детаљно читање дописа Заштитника грађана и објашњавања са некима са друге стране жице. После неког времена, испоставило се да имам право на упис имена и презимена ћирилицом, да апликација која је иста на нивоу целе Србије дозвољава да се име и презиме упишу и србском ћирилицом.

Оно што је мени при томе упало у очи јесте да је цео софтвер апликације на Гајевој латиници, иако се ради о државном органу. Службеница, која је иначе била веома љубазна, на мој коментар о апликацији на латиници у државном органу само се насмејала и рекла да се често дешава да се грађанима издају решења или потврде које су пола на ћирилици, а пола на латиници.

Елем, у МУП-у ми је коначно потврђено да ћу добити пасош на коме ће ми име и презиме бити уписано ћирилицом, али нисам могао да изаберем како ће ми бити исписан преслов иза тога. Остали подаци ће бити попуњени Гајевом латиницом.

После 10-так дана, подигао сам пасош, и резултат се може видети ниже:





Слика овог пасоша је истовремено и слика политичко-правног беспућа у коме се Србија налази.

Припадник већинског народа мора скоро 2 године да инсистира на службеном писму у службеном документу, на крају то право оствари само делимично, и то као припадник мањине, и то после бројних различитих тумачења закона од стране државних установа.

Видели смо како изгледа тај Закон, и не могу да се овде не упитам како је могуће да наши посланици, наша политичка елита дозволи себи усвајање таквих докумената и како је могуће да ниједна институција у Србији не реагује због очигледне дискриминације грађана, већ смо нас двадесетак као грађани морали да упутимо Уставном суду захтев за оцену уставности Закона о путним исправама.

Ја сам своје право на писмо које сматрам својим тек делимично остварио у својој држави, осим мог имена и презимена, сви остали подаци су уписани Гајевом латиницом, што је смешно, јер не знам шта једном странцу царинику или полицајцу значи MUP R Srbije PU ZA GRAD BEOGRAD или шта значи Voždovac, чак и када би то умео правилно да прочита и изговори (осим наравно службеника Р Хрватске). О некаквом упису ових података у базе података страних земаља нема говора, а Гајева латиница са š đ č ć ž је погодна за то готово колико и ћирилица. У рубрици поред које на три језика пише држављанство уписан је податак SRPSKO (?!?!??!). На ком је то језику, и који ће то страни гранични службеник да разуме? Вероватно само хрватски и словеначки, евентуално пољски и чешки. У нормалној држави писало би на србском, енглеском и француском језику (погледати руски пасош), СРПСКО/SERBIAN/SERBIEN. Али изгледа да се наша елита води крилатицом „пиши србски латиницом да те цео свет разуме“

О томе да је преслов имена иза ћириличког оригинала уписан тако што је Гајева латиница „ошишана“  да и не говорим. Како ће у свету бити изговорено Grujic? Имајући у виду престиж енглеског као светског језика, и стандрарде пресловљавања (транслитерације) који су већ одавно сви прилагођени правописним правилима енглеског језика, ја ћу за странце постати Груџик.

Иначе, овде би било и врло интересантно упитати се ко то може себи да узме за право да некога ко се у изводу из МКР и у личној карти води као Владислав Грујић, ко је тај ко себи дозвољава луксуз да некога било где, не само у пасошу, преименује у Vladislav Grujić, а примера је заиста много, преноћите у хотелу, оставите личну карту, а сутрадан добијете рачун у коме су вас преименовали, па можете постати Vladislav Grujić, a  можете и Vladislav Grujic, на чековним књижицама, банкарским картицама и сличним документима може вам се лако десити исто, и по правилу се и дешава.

Шта је са свима онима који су захтевали да им име и презиме у пасошу буду уписани ћирилицом, али су одбијени? Поуздано знам да има таквих случајева, као и за случај господина који је захтевао да му име и презиме буду уписани ћирилицом, а иза тога латинички преслов по правописним правилима енглеског језика. На крају је добио пасош у коме му је име и презиме уписано само латиничким пресловом. Ради се о проф. Љубомиру Грујићу, ево слике његовог пасоша.




А ако ипак део података, тј, име и презиме у пасошу може ћирилицом, као што се ипак на крају испоставило у мом случају, шта је са свима онима који о томе нису били обавештени, па су и на тај начин ускраћени у својим правима?

Имају ли сви ови људи право да од државе траже да им поново изда пасоше, наравно о трошку те исте државе која набавља најсавременију и врло скупу опрему за издавање путних исправа, а дозвољава себи гафове овакве врсте.
Да ли је заиста у питању незнање и нестручност оних који су на власти, или нешто друго остављам читаоцима да сами просуде, али је очигледно да између осталог власт ово ради јер нема готово никаквог притиска јавности, а поготово институција и организација којима је заштита уставности, законитости и људских права у опису делатности.

А ако су већ наша власт и институције државе у недоумици како треба поступати у случајевима службених исправа које имају и међународну тежину, чему измишљање топле воде и изазивање оволиких неспоразума? Зашто се једноставно не угледамо на примере држава у којима се не користи латиничко писмо као службено, које су то одавно решиле применом транслитерације (пресловљавања), и где то већ деценијама савршено функционише, почев од регистарских таблица, преко возачких и саобраћајних дозвола, па све до путних исправа.

Не могу а да се још једном не упитам да ли је у питању незнање, нестручност, неспособност или зла намера да се искористи свака прилика да се ионако већ потиснута ћирилица још више потисне на маргине у држави Србији.

Владислав Грујић,