Дар за исцељење и име у молитвама

БЕОГРАД - Црквено задужбинарство у Србији има дугу традицију, а највећа црква - Храм Светог Саве требало би ускоро да буде готов захваљујући бројним донаторима из земље и иностранства. После Другог светског рата донаторство црквама је обустављено, а последњих година оно је поново заживело. Протојереј ставрофор др Радомир Милошевић, доктор богословије и професор историјских наука, објашњава да је црква под комунистичком влашћу дуго било скрајнута, а овај процват је управо последица дугогодишњих притисака.

- Не знамо тачан број црквених добротвора. У средњем веку нису то били само владари већ је сваки властелин био дужан да подигне цркву. Обично су два-три села заједно скупљала новац и градила, чак су и хајдучке дружине подизале цркве које су имале врата за бежање и подземне просторије. Донатори су били и индустријалци, занатска удружења, еснафи... За време краља било је довољно да село објави оглас у новинама да гради цркву и потражи помоћ, а људи из свих крајева би одмах почели да дају новац - објашњава Милошевић који је докторирао на тему „Црквено задужбинарство код Срба, мотиви, обим и континуитет“ .

После Другог светског рата, донаторство у Србији, а посебно црквено, страховито је опало.

- Две деценије нико ништа није радио. Црквама су одузимана имања, а једино им је остављан аграрни максимум и шуме. Тек седамдесетих година, живи ктитори су почели да обнављају цркве које су саградили пре рата. Српска православна црква сваке године подноси молбу да јој се врате станови, куће и земљиште, али то је као да се говори глувима. Негде су општине вратиле имовину, али Црква тражи генералну одлуку за сву одузету имовину - објашњава Милошевић.

Невена Витошевић-Ћеклић, државни секретар Министарства вера, каже да је природно што сада има више задужбинара него раније.

- Нови храмови се граде тако што свештеници скупљају новац, негде народ сам гради, а имамо случајеве да један човек сам подигне цркву. Верници који желе да помогну цркви су у контакту са својим парохом и преко њега дају донације- објашњава Витошевићева.

Списак свих задужбинара који су помогли Српској православној цркви не постоји, али свака епархија има своје листе донатора. Разлози због којих људи остављају своју имовину или новац цркви су различити, а протојереј ставрофор др Радомир Милошевић истиче да је главни разлог помињање у молитвама јер су оне лек за душу. Људи се на донације одлучују и из захвалности Богу што је неко исцељен или је избегао несрећу, као и из страха од Страшног суда.

Драган С. Танасијевић, уметник фотографије и свештеник, сматра да нема разлике између старих и данашњих задужбинара.

- Међутим, има разлика у материјалним могућностима. Многи донесу једну јабуку на икону, а неки су у стању да поклоне и по 50.000 или 100.000 евра. Има људи који не желе да им се појави име, али постоје и они који воле да стоји њихов потпис испод иконе, или угравирано име на звону. Имовину често остављају у славу својих покојника. Практично иста слика као и пре 100 - 200 или 2.000 година на почетку хришћанства-каже Танасијевић.

Последњих година велики новац црквама поклањају људи који су на сумњив начин стекли богатство. Тако је Цане Суботић подигао цркву у Убу која још није освештана, али је у употреби. Има и оних који нису поштовали цркву, а сада су преко ноћи постали верници и дају и шаком и капом.

- Свако ко нешто донесе у храм чисте душе, он се не искупљује пред Господом за своје грехе већ једноставно осећа потребу да се одрекне оног што му је вишак у дому. Из тог разлога неко донесе јабуку, неко шљиву, а неко 100.000 евра. Не можемо никад знати колико је људско покајање јер видимо туђи грех, а покајање не - објашњава Танасијевић.

Протојереј ставрофор др Радомир Милошевић каже да у цркве долази много људи који су пре десетак година били против вере.

- Тачно знам да је неко нов у цркви по начину како стоји и држи руке. Ти људи обично држе руке на леђима или ломе прсте, једноставно не знају како да се понашају. Човек може да буде у заблуди, па да се ишчупа. Било је и оних који су променили своје веровање, јер оно што брзо плане, брзо и загори - поручује протојереј Милошевић.

ПО СРЕДЊОВЕКОВНИМ ЗАКОНИМА

Остављање задужбина Српској православној цркви и данас се одвија по средњовековним прописима.
- Верник који жели да сазида цркви или поклони нешто јави се свом епископу, представи своје верске, моралне и економске подобности. Затим епископ ту његову жељу прослеђује даље одбору. Пре градње цркве, на земљишту се постави крст и плац се освештава. Одређује се коме ће црква бити посвећена и владика обично испуњава жељу донатора. У Србији се цркве обично посвећују свецима ратницима Светом Ђорђу, Димитрију, али и Мајци Божјој и Светом Николи. Ако се градио манастир, одређивао се и број монаха у њему, а на основу тог броја манастир је добијао земљу, сеоске куће, шуме, ливаде и пчелињаке. У средњем веку за једног монаха давало се 20 кућа. Манастир је морао да има келије за монахе, собу за игумана, канцеларију, манастирску болницу и просторије за госте. Ктитор је био дужан да докаже да је имовина на којој се зида црква његова - објашњава протојереј ставрофор Радомир Милошевић.

САМО РИТУАЛНЕ ПОЧАСТИ ЗА КТИТОРА

Раније је задужбинар руководио црквеним имањем и старао се о финансијама. Када је 1931. године, промењен црквени устав, ктитору су остале само ритуалне почасти, односно помињање у молитвама, а он и његова породица могу бити сахрањени у дворишту цркве.

КОЛИКО ГОДИНА - ТОЛИКО МАНАСТИРА

Храмови у данашње време су скупљи него раније. У доба Немањића, држава је била толико имућна да је појединац могао да сазида цео манастир.Тада су људи у госте носили 2-3 кабла злата, а један је био тежак 22 килограма. Краљ Милутин је обећао колико буде година на власти толико ће подићи манастира. Он није само зидао у српским земљама већ и у другим. Није освајао те земље већ је давао донације где је било потребно-каже Танасијевић.