Предузећа пред издисајем

Пише: Стефан Драгичевић

Домети младих економиста нису тривијалне ствари јер управо они данас креирају предузетнички маркетинг, лого и уопштено већинске сложене послове предузећа. Не заборавимо све ове силне рекламе на билбордима, ТВ-у и на неким већим спортским манифестацијама. Све је то израда и жеља младих да се у својим предузећима докажу и да увјере своје послодавце у квалитет својих услуга.

Међутим већински или ако хоћете хронични проблем наших привредних субјеката микроекономске сфере јесте новац и недовољна отвореност домаћег тржишта према њима. Када знате колико тајкуна жели да се профилише онда сте ви поред њих ситне рибе у коме нема здраве конкуренције. Зато нам и јесу ова домаћа предузећа или пред ликвидацијом или пред утапање у неки већи трговински ланац у коме битну улогу има и сама локација простора.

Све ово елогично звучи када знате да у свим гранама привреде имате неког јачег са тихом подршком државе чији капитал вас може прогутати за мање од седмицу дана. Мисли се управо на приватна предузећа гдје партијска књижица одређује трку за неки посао. Сваки тендер у било којој општини да се расписује наилази на удар политике, а управо политичка стварност објашњава колико је тај процес укорјењен у нездрави економски систем.

Нажалост, ми смо свједоци све чешћих додјељивања концесија, а предходно не расписаног тендера. То је био случај са словеначким ЦПМ-ом коме је Влада РС необјашњиво вјеровала за изградњу аутопута Бања Лука-Добој па је послије извјесног времена уговор раскинут јер је предузеће неликвидно и несолвентно, односно да су умјесто гаранције од 300 милиона евра послали хрпу папира у коме не пише ништа конкретно.

Зашто се не расписује јавни тендер па да се од пријављених изабере најбољи извођач са најбољом понудом?

Проблем је у политици која сулудо игра на карту договора са неким ортацима из иностранства, а предходно не схватајући у какав ризик пословања се може ући.

Нека предузећа иду свјесно на ризик па уложе много већа средства за набавку или продају неких артикала да би им се повећао квалитет па по могућности смањиле цијене како би биле доступније што већем броју купаца, али Влада тако олако да улази у ризичне процесе је опасна игра, посебно око крупних капиталних пројеката.

Лијепо је обећавати аутопутеве, аеродроме, хидроелектране, фискалну и социјалну стабилност... то је савршена ствар пред изборе, али је жалосно да се већина тих пројеката никако не реализује или се реализује нежељним темпом који руши сви нормалне и разумне рокове.

Држава ако жели квалитетно домаће тржиште са јаким привредним субјектима она их мора подстицати у виду одређених законских субвенција. Невјероватно изгледа да предузећа из Српске још увијек нису започеле процесе искориштавања природних богатстава у пуном капацитету. Воде, шуме... тога је Србска препуна само је питање „зашто остаје неискориштена“ и „колико времена је потребно да би сви сагледали значај нашег природног блага“.

У фебруару смо увезли воде за 120 милиона, а извезли само за тричавих 17,6. Зашто је словенска флаширана вода боља од наше? Јел` се то појавио тренд разлике између минералних вода без боје мириса и укуса?

Такође, увезли смо енергије за првих пет мјесеци ове године за 48.644.000, а извезли 220.345.222 КМ. То је сјајан тренд на пољу енергетике, али опет излишан јер одкуд се сад појави тих 49 милиона увоза енергената? Ако смо произвели довољно за себе имаћемо вјероватно и за иностранство тј. страна тржишта, логично.

Ових дана се у јавности много спомињао и принцип повећања акциза на лукзузну робу, међутим коме ће то допринијети и чему ће то служити ако знамо да је наше друштво сиромашно и да већина купује само оно што им је основно за живот? Акцизе се у нормалним друштвима са високим станадардом грађана повећавају, конкретно у Француској, али ми нисмо тај степен економије. Наш социјални систем не може да поднесе даља оптерећења.

С друге стране, оно што би било добро рјешење јесте провођење испитивања тржишта тј. понашање тзв. средње класе. Та средња класа у виду купаца је заправо основ како би се одредила потражња за неком робом гдје би и предузећа и држава профитирали по могућности да су стратешки ускладили пореску политику. Предузећа морају смишљеном стратегијом да на тржиште пласирају своје производе чији је квалитет и цијена усклађена са могућношћу просјечног бх грађанина.

Зашто говорим о усклађености квалитета и цијена на тржишту?

Из разлога што је наше грађанство разочарано начином управљања економском политиком гдје основне животне намирнице скачу к`о опарене, а њима стандард исти. Чак 2/3 грађана БиХ је незадовољно својим стандардом, истраживање је вршила Европска банка за обнову и развој. То значи, или ће држава покренути привреднике са мртвих тачака јер очигледно нису способни да сами покрену посао или ће сви тапкати у мјесту док не одемо у колективну самоизолацију.

Не знам колико су грађани Републике Српске упознати са чињеницом да је бијељинска Шећерана двије деценије била „фабрика без ичега“ и да је тек прошле године почела са радом, а само послије 7 мјесеци у априлу ове године „у њеном раду“ је омела полицијска акција „Машина“ (Прање новца) која је буквално зауставила њен рад. Дакле, зна се шта је посреди и да су многи „тада узвишени“ пали, па кад су пали, све се почело рушити као кула од карата.

Лош менаџмент доводи до мегаломантских проблема и рушење и оно мало наде за успјех бивших социјалистичких, а сада „као“ капиталистичких предузећа. Сви би да угоде држави да запошљавају раднике како би добили добре повластице од Владе, али немају одакле да исплаћују трошкове (Порезе, доприносе, плате, зајмове). У задња 3 мјесеца не сјећам се да је урађен иједан једини важан капитални пројекат који би бар мало раздрмао армију незапослених и гладних.

Послови који би се требали одрадити ради економске стабилности РС

• Вршити чешћу ревизију јавне потрошње
• Формирати посебан фонд за помоћ пољопривреди у вријеме суша, врућина и природних непогода
• Субвенционисати извоз предузећа која се баве посебним намјенама
• Процес довођења потенцијалних инвеститора на одређене пројекте Владе како би им се дао стимуланс да улажу свој капитал
• Она предузећа која запошљавају више од 200 радника дати мјесечне повластице и снизити им пореске обавезе за 4%.
• Обуздати даље прекомјерно задуживање код ММФ-а или Свјетске банке да нам јавни дуг са 3,5 не би скочио на 6,5 милијарди КМ.
• Ускладити понуду и потражњу на тржишту
• Стабилизовати цијене произвођача основних животних намирница

Ако ништа друго незапосленима, а посебно штрајкачима из Жељезница РС топло препоручујем да се укључе у посао пастирских чувара оваца и крава како би са хиљадарком у џепу сваког мјесеца уживали све повластице једног доброг просвјетара.

На тај начин би намирили све заостале плате и топле оброке. Ако могу њихове „колеге“ из Ливна, што не би могли и наши. Уносан бизнис и свјеже месо.