Србија све ближа НАТО-у

Упркос већинском расположењу сопствене јавности, актуелне српске власти су, изгледа, почеле да убрзавају пут Србије ка чланству у НАТО пакту. Свега две седмице после Стратегијске војне конференције за (НАТО) партнере, одржане у Београду од 13. до 15. јуна, Народној скупштини је на усвајање дат Споразум између Владе Републике Србије и организације северноатлантског пакта о безбедности информација. И док председник Србије Борис Тадић и представници његове владе покушавају да умире јавност тврдњама да ни стратегијска НАТО конференција ни усвајање безбедносно-обавештајног споразума не значе да је Србија ближа НАТО-у него што је била пре тога, као и да држава не намерава да напусти прокламовану политику војне неутралности, гомилају се докази да државни врх у потаји поступа сасвим супротно, и Србију корак по корак води ка чланству у НАТО савезу.

Тако, иако је организатор београдског скупа био НАТО (његова Савезничка команда за трансформацију), иако је НАТО сносио трошкове његовог одржавања а главна тема била трансформација НАТО пакта после прошлогодишњег НАТО самита у Лисабону („Након Лисабона: спровођење трансформације“) – када је северноатлантски савез усвојио стратешки документ којим је самом себи дао дозволу да дејствује у било ком делу света, и ван својих граница и без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, само на основу сопствене процене да су угрожени, или да могу бити угрожени интереси Алијансе – дакле, упркос свему томе државна секретарка Министарства одбране Србије Тања Мишчевић успела је да устврди: „Важно је бити прецизан. Ово није НАТО самит. (...) То је много више расправа о стратегијском повезивању НАТО-а и партнерских организација и држава у дефинисању начина борбе за међународни мир и безбедност.“ Као што су се над Србијом борили за међународни мир 1999, или над Републиком Србском 1994. године...

На сличан начин је ових дана и министар одбране Драган Шутановац бранио Споразум са НАТО о безбедности информација и пратећи Кодекс о поступању, тврдећи да је реч о типском уговору који неће Србију приближити чланству у северноатлантској алијанси. „Ово није никаква завера која Србију води даље или ближе од НАТО-а. Ово је типски споразум које су потписале све државе чланице НАТО-а, али и 40 земаља које су у статусу као што је Србија,“ рекао је министар Шутановац, понављајући мантру овдашњих евроатлантиста по којој би свако другачије поступање Србије у односу на НАТО (или ЕУ), осим садашњег беспоговорног, значило и њену изолацију: „Ако не би дошло до ратификације, то би значило да се Србија изолује у свету одбране и то би било лоше по безбедност државе и њених грађана.“

Овај споразум са НАТО, о коме ће се Скупштина Србије тек изјашњавати, односи се на „размену осетљивих и/или поверљивих информација“ и формирање механизма који ће ту „размену“ учинити ефикасном. Да је реч о споразуму двеју неравноправних страна, међутим, постаје очигледно када се погледа члан 2 Споразума, којим „Влада Републике Србије прихвата обавезу да сви њени држављани, који (...) могу имати приступ информацијама или материјалу размењеним у оквиру активности сарадње одобрених од стране Северноатлантског савета, буду подвргнути одговарајућој безбедносној провери.“ А како се наводи у следећем ставу истог члана, „поступцима безбедносне провере“ утврђиваће се „да ли појединац, узимајући у обзир његову лојалност и поузданост, може имати приступ поверљивој информацији без опасности по њену безбедност“. Одредбе по којој би се, реципрочно, проверавала лојалност НАТО службеника Србији, наравно, нема. Од обавезе да са Србијом дели више информација него што би желео НАТО се обезбедио и чланом 5 Споразума, у коме се наводи да ће „пре размене било каквих поверљивих информација“ надлежна тела морати да утврде „да је Страна прималац спремна да информације које добија заштити у складу са захтевима Стране од које потичу“.

„Шутановчев“ споразум, којим Србија НАТО-у широм отвара врата своје обавештајно-безбедносне заједнице, није ништа ново. На сличан је начин, као вазална држава, Србија третирана и у Споразуму Србије и Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, кога су у Вашингтону 7. септембра 2006. потписали Борис Тадић и тадашњи амерички државни секретар Кондолиза Рајс, а Скупштина Србије усвојила 29. маја 2009. Под изговором „изградње заједничке безбедности и доприноса међународном миру“, овим је споразумом Србија војсци САД омогућила приступ својим објектима („не ограничавајући се на превоз, магацине и објекте за обуку“), и то „без накнаде“. Припадници америчке војске и Министарства одбране имају право на слободу кретања по Србији и право на ношење оружја, уживајући притом „статус еквивалентан статусу административног и техничког особља Амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима“. Оно што је важније и потенцијално опасније, америчкој војсци и министарству дозвољен је увоз, извоз и коришћење, практично, свега што пожеле – „лична имовина, опрема, залихе, материјали, технологије...“ – а „такав увоз, извоз и коришћење биће изузети од поступака инспекције, дозвола, других ограничења... који се примењују у Републици Србији“. Такође, и „ваздухоплови, возила и пловила Сједињених Држава ће бити изузети од поступка инспекције“. Србија се споразумом одрекла и могућности потраживања евентуалне одштете, док се истовремено обавезала да ће „оружане снаге и партнери САД“ воду, струју и остале комуналне услуге користити под истим условима и по истим ценама као и Војска Србије...

Упркос свему овоме актуелне српске власти истрајавају у тврдњама да Србија не иде ка НАТО-у, а председник Тадић чак је „потпуно излишним и смешним“ у једном прошлогодишњем интервјуу назвао „све ове шпрекулације да неко, наводно, испод жита припрема некакав тајни план о учлањењу Србије у НАТО.“ Па је додао да нико није ни „имао идеју о интеграцији Србије у НАТО“, и више пута поновио да нема промене одлуке о војној неутралности Србије.

Све су то, међутим, изјаве намењене анестезирању српске јавности, разумљиво несклоне приближавању онима који су је бомбардовали пре само 12 година. Конкретни потези који се повлаче, међутим - попут београдског НАТО скупа и потписаних споразума – уз оно што челници београдског режима говоре када се удаље од Србије, сведоче да су праве намере потпуно другачије... А своје намере председник Србије Борис Тадић потпуно је отворено исказао у децембру 2006, приликом приступања Србије Партнерству за мир: „Желео бих да на крају овог процеса све балканске државе видим у НАТО-у, потпуно интегрисане у НАТО систем.“

„Викиликс“ и откривене америчке дипломатске депеше открили су нам да се у Тадићевом ставу према НАТО ништа није променило ни после једностраног проглашења независности Косова, 17. фебруара 2008. Депеша од 8. децембра 2008, сачињена после састанка НАТО министара спољних послова, наводи: „Савезници су се спорили око приступа Србији, при чему су Италија, Мађарска и Норвешка предложиле речи похвале за евроатлантски смер којим је Београд почео да иде, док су САД упозориле да ће тиме бити привучена пажња јавности на нарастајуће евроатлантске тежње Београда.“ Дакле, постојање нарастајућих евроатлантских тежњи Београда није спорно, само их треба пажљиво прикрити...

Као најубедљивије сведочење о стварним намерама београдских власти, у белешци од 5. Фебруара 2010, пак, председников спољнополитички саветник Јован Ратковић открива америчкој амбасадорки Мери Ворлик да „Тадић верује да Србија не може заувек да остане изван НАТО-а, али то не изговара често због тога што је ово питање политички осетљиво. (...) Србија предузима конкретне кораке ка повећавању свог ангажовања у НАТО-у. (...) Ти кораци су неопходни пре доношења одлуке о учлањењу.“

Иако „доношење одлуке о учлањењу“ у НАТО још није на видику, јасно је да садашња, „проевропска“ власт у Србији на томе ради увелико. И док је расположење народа сасвим јасно – анкете су показале да се чак четири петине Срба противи учлањењу земље у НАТО – политичке партије су оштро подељене. Либерално-демократска партија и неке мање чланице владајуће коалиције, попут Србског покрета обнове, отворено лобирају за НАТО, највећа владајућа, Демократска странка, на томе ради нешто прикривеније, док се оштро противе само Демократска странка Србије и Србска радикална странка. Највећа опозициона партија, Србска напредна странка - стојећи чврсто на становишту да Србији „без ЕУ нема опстанка“, како то недавно рече заменик њеног председника Александар Вучић – засад речито ћути...

Никола Врзић,