Холандија – још једна жртва сребреничке пропаганде

Већ 15 година западни мас-медији прву половину јула користе за ритуално обележавање наводно „највећег масакра у Европи после Другог светског рата“, подсећајући онај део глобалног аудиторијума који још увек верује у њихову „непристрасност“ да се 11. јула обележава још једна годишњица „геноцида у Сребреници“, када су снаге Војске Републике Српске при заузимању тог источно-босанског градића наводно побиле „око 8000 муслиманских мушкараца и дечака“ у лето 1995. године. Чињеница да, чак и после 16 година, не постоје материјални докази који поткрепљују ову пропагандну тврдњу (о чему ће више речи бити касније) не мења ништа, пошто је Сребреница постала, колико год то звучало чудно за градић који је пре грађанског рата у бившој Југославији бројао једва 6000 становника, један од стубова глобалне политике западних сила, на челу са САД. По речима аустралијског аналитичара Гали Хасана, на нивоу Балкана Сребреница се користи „како би САД-НАТО имале 'хуманитарни' изговор да демонизују Србе и обезбеде подршку јавног мњења за војну интервенцију у региону“. (1) Не мање важно, на глобалном нивоу западне силе су себи дале својеврсну „лиценцу“ да реагују „превентивно“, у корист „незаштићених цивила“ широм света (успут „уништавајући села да би их спасли“, како је гласила чувена америчка крилатица из Вијетнамског рата) како се, наводно, „Сребреница више никад не би поновила“. Према речима једне британске аналитичарке:

“Од Косова 1999. до Конга 2005. Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (некадашњи британски министар спољних послова) је бранио западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због 'лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде'.” (2)

Не треба заборавити ни најновији пример Либије, када се амерички државни секретар Хилари Клинтон позвала на исто оправдање за НАТО напад на Либију, хвалећи се да „свет није чекао да се деси још једна Сребреница у месту званом Бенгази“, (3) већ је, разуме се, уништена још једна земља да би се „спасла“.

Уочи овогодишњег обележавања поменуте годишњице се, међутим, показало да и једна западна земља може да постане жртва сребреничког маља, што може имати далекосежне последице по њену финансијску, па чак и политичку стабилност. Наиме, 5. јула је апелациони суд у Хагу донео пресуду по којој је холандска држава одговорна за смрт три босанско-муслиманска мушкарца који су страдали после пада Сребренице 1995. године, што је, како наводи западна штампа, „отворило врата за подношење одштетних захтева“ (4) од стране родбине свих за које се тврди да су тада убијени а које холандске мировне снаге под заставом УН нису заштитиле. Није тешко израчунати (ако се број од „8000 жртава“ и даље буде неупитно прихватао од стране холандских судова) да би будући биланс одштете могао да достигне више стотина милиона, па чак и милијарди евра. Ово, иначе, није први пут да се Сребреница „умешала“ у холандски јавни живот. У априлу 2002. је објављивање извештаја о Сребреници од стране Холандског центра за ратну документацију чак довело до пада владе. Могло би се чак рећи да је тај догађај заправо представљао увод у садашњу пресуду, јер је управо у извештају Холандског центра први пут поменута „делимична одговорност“ холандских војника за погибију муслимана у Сребреници. (5)

Познато је да је Холандија стари и угледни члан „евро-атлантске породице“, тј. ЕУ и НАТО, и да ужива све погодности које чланство у том ексклузивном клубу обезбеђује. Међутим, поставља се питање да ли ће холандски грађани бити спремни да, ради одржавања сребреничког мита, плате можда и прву озбиљнију последицу свог удобног статуса, поготово када их она буде „ударила по џепу“ – и то само њих међу свим ЕУ/НАТО државама. Или ће холандска јавност и институције, можда први од свих на Западу, бити приморани да се, у самоодбрани, детаљније позабаве чињеницама везаним за Сребреницу? Ако је ово последње случај, у томе им вреди помоћи, па ћемо се овде, на првом месту, укратко позабавити правим, а не пропагандним чињеницама везаним за сребреничка дешавања.

- Број од „8000 убијених“ никада није прецизно верификован ни од једног суда или установе, већ се увек релативизује квалификацијама „око“ или „до“. На спомен-плочи Меморијалног центра у Поточарима, где се налази гробље за сахрану свих за које се тврди да су „жртве геноцида у Сребреници“, приказан је број „8372...“ (а три тачке треба да означе да чак ни тај број није коначан). Приказана цифра, међутим, не представља број утврђених жртава већ број „несталих“ – што, наравно, западни медији никада не истичу. Поставља се питање, с обзиром да су се око Сребренице више од три године водиле борбе, како може да се „зна“ да је број несталих једнак броју „жртава геноцида“ ако тела још нису пронађена и ако нису форензички обрађена од стране независних стручњака и комисија? Одговор – не може.

б) Број сахрањених у Поточарима пре 11.7.2011. износио је 3749. Са додатних 614 сахрањених на тај датум (сахране нових тела су такође део обележавања годишњица), тај број ће увелико премашити 4000. Ни то, међутим, неће представљати број досад утврђених жртава „геноцида“, већ само број сахрањених за које се тврди да су „жртве геноцида“. Међутим, холандсккој јавности вероватно није позната чињеница да су током 2010. чак и неки босанско-муслимански званичници били принуђени да ту тврдњу доведу у питање. Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време. (6) Уз то, директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић су такође изнели да је у Поточарима сахрањено око 50 особа које су страдале још 1992. а које су „у блиском сродству“ са онима који се воде као жртве стрељања. А Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је „љут на све који су у Меморијалном центру сахранили 75 особа, а које нису погинуле у јулу 1995. године“. (7) Уз све то, постоје и озбиљне индиције да је у Поточарима чак сахрањен и један број Срба. (8)

- Укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници износи највише 1923. Форензичка документација Трибунала говори о 3568 „случајева“. Међутим, то је намерно замагљивање чињеница, у сврху надувавања стварног броја нађених тела, јер један „случај“ не значи нужно и једно тело. „Случај“ се може односити и на непотпуне остатке неког тела, па чак и на једну кошчицу нађену на одређеном локалитету. Међутим, чак ни број од 1923 не означава укупан број досад утврђених „жртава геноцида“? У гробницама које су обрадили форензички стручњаци Трибунала, налази се 442 тела са повезима преко очију и/или везаним рукама, 505 где је смрт проузроковао метак, што може указати на стрељање, али и на смрт током борбених дејстава, 627 је страдало од гранате, мине, гелера итд. што искључује стрељање, а у 1583 аутопсијских извештаја или „случајева“ ради се о по неколико костију. У овој последњој категорији у 92,4 одсто од тих „случајева“ форензички стручњаци Трибунала нису могли да одреде узрок смрти па се на основу њих никакви правно или форензички значајни закључци не могу изводити. (9)

- По процени начелника генeралштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића на суђењу генералу Војске Републике Српске Радиславу Крстићу (6.4.2001, Транскрипт с. 9532) у повлачењу мешовите муслиманске колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу погинуло је 2628 војника и официра АБиХ (дакле, овде нису урачунати цивили). У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. укупни губици колоне се процењују на око 3000 (10) а Карл Билт (преговарач међународне заједнице током сукоба а после рата Високи представник у БиХ) у својим мемоарима их процењује на око 4000. (11) Према свим законима рата, ово су биле легитимне жртве ратних дејстава, међутим западни медији ове жртве или уопште не помињу (да би се у западној јавности одржао мит о „беспомоћним жртвама Сребренице“), или их сврставају међу „жртве геноцида“. Додатно занимљива је и чињеница је да је велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен управо на локалитетима где су се одвијале борбе србских снага и муслиманских снага у повлачењу.

- Процене врло озбиљних западних посматрача иду на руку горе-наведеним чињеницама. Американац Филип Корвин, Координатор за цивилне односе УН у БиХ у време сукоба, годинама тврди да број стрељаних у Сребреници износи „око 700“. (12) Јосиф Бодански, дугогодишњи експерт за тероризам америчког конгреса тврди да је број стрељаних „неколико стотина“. (13) Португалски официр и војни посматрач УН у БиХ у јулу 1995. Карлос Мартинс Бранко, тврди да је „најмање 2000 муслиманских бораца“ страдало – али у борбама. (14)

- Утврђивање узрока смрти тела ексхумираних на ширем подручју Сребренице је од 1996. у рукама две организације: Комисије за нестала лица БиХ (основане од стране владе ратног муслиманског председника, Алије Изетбеговића) и ИЦМП Међународне комисије за нестала лица (ICMP - International Committee for Missing Persons), чије челнике поставља амерички Стејт департмент. (15) Од почетка ископавања до данас, ни србски ни други независни међународни форензички стручњаци нису имали приступ форензичком поступку над ископаним телима. Чак ни оптужени за злочине у Сребреници пред Хашким трибуналом немају могућност приступа ДНК извештајима ИЦМП-а. (16) То значи да је свака могућност независне провере њихових „налаза“ немогућа и да је једини начин да они буду прихваћени – на веру.

- У хашкој пресуди против потпуковника ВРС Вујадина Поповића и осталих (2010.), наведено је да је, помоћу ДНК узорака, идентификовано „5336“ жртава (број је, у међувремену, додатно нарастао). Међутим, као што је познато, ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте. Такође занимљива је чињеница да и поред тога Трибунал засад одбија да објави чак и списак имена лица наводно идентификованих путем ДНК анализе. Треба знати и то да сва нова тела која се сахрањују у Поточарима, укључујући и оних 614 сахрањених овог 11. јула, пролазе кроз овакву врсту „идентификације“, што оставља додатне велике сумње у погледу тога ко се тамо стварно сахрањује.

Очигледно је, дакле, да би, ако не желе да им држава доспе у озбиљне финансијске проблеме и буде изложена непрестаним притисцима, холандски судови и јавност морали да преиспитају све што им се сервира у вези „8000 жртава геноцида“ у Сребреници, за које ће, како ствари стоје, једино Холандија међу западним државама морати да сноси и финансијску одговорност.

Још један елемент којим би холандска јавност свакако требало да се позабави је и чињеница да босанско-муслиманска страна заправо покушава да пребаци одговорност за своју унапред-донету одлуку да напусти Сребреницу на Холандију и њене војнике. Наиме, док одлука холандског суда од 5.7.2011. говори о кривици холандских војника што су дозволили да поменута три муслиманска мушкарца падну у српске руке, нико у холандској јавности не помиње околности које указују на то да су босанско-муслиманске власти заправо спроводиле план за свесно жртвовање своје популације, и да им холандски војници служе као веома згодни „кривци“.

- Ратни шеф полиције у Сребреници, Хакија Мехољић, је више пута сведочио да је њему и још деветорици локалних муслиманских лидера у пролеће 1993. лидер босанских муслимана Изетбеговић пренео да му је амерички председник Клинтон нудио да српске снаге уђу у Сребреницу и „изврше покољ 5000 муслимана“, што би дало повод за НАТО војну интервенцију у Босни и Херцеговини. (17)

- Понашање муслиманских снага у времену око 11.7.1995. може се објаснити само у контексту намерне предаје града. На пример, Тим Рипли, војни аналитичар угледне британске војне публикације „Џејнс дифенс“, сведочио је да су пре пада Сребренице холандске снаге “виделе босанске снаге које су бежале из Сребренице како пролазе поред њихових посматрачких пунктова наоружане најновијим противтенковским наоружањем“.(18) Мајор Рајт из посматрачке мисије УН је у свом извештају из јула 1995. навео процену да су, уз чињеницу да су биле добро наоружане, муслиманске снаге биле и далеко бројније од србских – 4000 наспрам 1500 – што је, уз погодности терена око Сребренице, требало да омогући успешну одбрану енклаве. (19)

- Уместо тога, иако су им холандске снаге дале приступ ускладиштеном оружју ради одбране, босанско-муслиманске снаге су решиле да изврше пробој србских линија, што је далеко ризичнија војна операција него одбрана утврђеног положаја. Уз то, према дебрифингу холандских снага после пада Сребренице, „у време када су се избеглице кретале из Сребренице према Поточарима, особље холандског батаљона забезекнула је чињеница да су млади мушкарци препуштали жене, децу и остареле судбини. Они су то сматрали кукавичким чином“. (20) Другим речима, муслимански борци су препустили своју нејач србским снагама, које су их, како се испоставило, безбедно спровеле у руке УН. Сада, међутим, холандска држава и грађани треба да плаћају „одштету“ зато што је муслиманско војно и политичко руководство свесно жртвовало Сребреницу, одбивши да је брани, а стављајући сву одговорност за безбедност муслиманских цивила и бораца у руке слабо оружаних холандских мировних снага.

На крају, треба рећи и то да ово није једина врста одштетног захтева с којим ће холандска држава и грађани бити суочени. Наиме, још у марту 2009. је холандска невладина организација Историјски пројекат Сребреница тужила холандску државу (као и УН), за одговорност за смрт „око 1000“ србских цивила које су муслиманске снаге из Сребренице убиле између 1992-1995. (21) Србска тужба је, заправо, далеко утемељенија од муслиманске, јер су холандске и друге мировне снаге биле одговорне за демилитаризацију сребреничке енклаве, која је у априлу 1993. проглашена „безбедном зоном УН“. Међутим, извештај Генералног секретара УН јасно указује на то да чак ни УН, због притиска неименованих држава, нису имале намеру да демилитаризацију муслиманских снага озбиљно спроведу: „Секретаријат је обавестио команданта [мировних] снага, с обзиром на ставове неколико чланова Савета [безбедности], да процес демилитаризације Сребренице не треба да се спроводи претерано ревносно и да то искључује, на пример, претрагу за оружјем од врата до врата.“ (22) Резултат такве политике је сажет у делу извештаја Холандског центра за ратну документацију (који је, да подсетимо, довео до пада холандске владе у пролеће 2002.): „Наводна демилитаризација енклаве била је практично мртво слово на папиру. Босанска војска (АБиХ) је водила свесну стратегију ограничених војних напада ради везивања релативно великог дела армије босанских Срба (ВРС), са циљем да се спречи њено премештање у пуној снази у главну зону ратних дејстава око Сарајева. Ово се такође радило из сребреничке енклаве. Снаге АБиХ нису се уздржавале од кршења свих правила у окршајима с ВРС. Изазивали би ватру од стране босанских Срба а затим се повлачили под заштиту јединице Холандског батаљона, која би тиме ризиковала да буде ухваћена између две ватре.“ (23) Према подацима Института за истраживање србских страдања у ХХ веку, на ширем подручју Сребренице су муслиманске снаге између 1992.1995. убиле 3262 Срба. (24)

Остаје да се види да ли ће горе-наведене чињенице нагнати холандску јавност, новинаре и/или истраживаче да преиспитају не само улогу својих војника у рату у Босни и Херцеговини, већ и слику сребреничких догађаја која се већ годинама некритички пропагира, а која баца један врло озбиљан терет на леђа холандске државе и грађана. Како ствари сада стоје, Срби се боре за истину да би скинули љагу са свог имена, док све већи број босанских муслимана такође чини напоре да спозна истину о Сребреници, не само ради истине као такве, већ и из пијетета према истинским жртвама рата (25) (ово укључује и муслиманке које више неће да трпе манипулације са смрћу својих најближих (26)). Са своје стране, Холанђани ће можда бити приморани да се баве истином у Сребреници из сасвим прагматичних – тј. финансијских разлога. Чак и да је тако – биће више него добродошло.

Александар Павић,

(1) Ghali Hassan, “Remembering Srebrenica, Thinking of Fallujah,” 27.7.2005. Global Research, https://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=20050727&articleId=740

(2) Tara McCormack: „How did Srebrenica become a morality tale?“ 3.8.2005. Spiked-online, https://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

(3) „Clinton: We prevented Srebrenica in Libya“, 15.4.2011, AFP. https://ascology.com/news/world-news/10059-Clinton-prevented-Srebrenica-Libya.html

(4) „Srebrenica victims win case against Netherlands“, 5.7.2011, AP. https://news.yahoo.com/srebrenica-victims-win-case-against-netherlands-091345850.html

(5) „Dutch Government quits over Srebrenica,“ 16.4.2002. https://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1933144.stm

(6) „Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana“, Политика, https://www.politika.rs/rubrike/region/Na-spisku-stradalih-i-500-zivih-Srebrenichana.lt.html

(7) „Хакија Мехољић: Сребреницу продали да би Сарајево било кантон“, интервју „Гласу Српске“, 22.04.2010. https://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/38539/cir/Hakija-Meholjic-Srebrenicu-prodali-da-bi-Sarajevo-bilo-kanton.html

(8) Сребреница: потврђене манипулације жртвама, 19/03/2010, РТРС, https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=18156

(9) Ови налази су детаљно обрађени у Стефан Каргановић и Љубиша Симић: „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“, Београд: Историјски пројекат Сребреница, 2010. (такође преведено на енглески: Stephen Karganovic, Ljubisa Simic et al. „Deconstruction of a Virtual Genocide: an Intelligent Person’s Guide to Srebrenica“ Den Haag – Belgrade, 2011. књига је у целини доступна на https://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/Deconstruction_of_a_virtual_genocide.pdf)

(10) Исто.

(11) Carl Bildt: „Peace Journey: The Struggle for Peace in Bosnia,“ London: Weidenfeld & Nicolson, 1998.

(12) „Phillip Corwin: Serbophobia Prevents Reaching the Truth,“ https://de-construct.net/?p=2295

(13) Yossef Bodansky, цитиран у “Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethnically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, International Strategic Studies Association, September 19, 2003. https://128.121.186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm

(14) Carlos Martins Branco, „Was Srebrenica a Hoax? Eye-Witness Account of a Former United Nations Military Observer in Bosnia“ https://globalresearch.ca/articles/BRA403A.html
(15) Види, нпр. U.S. Department of State, International Information Programs, Press Statement, May 11, 2001. у: https://www.balkanstudies.org/articles/dna-testing-and-srebrenica-lobby

(16) ICTY, Prosecutor v. Karadžić, Status conference, 23.7.2009, стр. 364, 21–23. Судско веће у предмету Караџић не дозвољава браниоцима бившег председника Републике Српске проверу 300 ДНК извештаја без писменог одобрења сваког члана породице који је дао узорак. Видети ICTY, Prosecutor v. Karadžić, „Order on selection of cases for DNA analysis,“ 19.3.2010, стр. 2.

(17) Hakija Meholjic, Predsjednik SDP Srebrenica: „5000 Muslimanskih glava za vojnu intervenciju“, Dani, Sarajevo, 22.6. 1998. https://www.bhdani.com/arhiva/78/tekst278.htm

(18) Цитирано у: The SREBRENICA MASSACRE, Evidence, Context, Politics, Edward S. Herman and Phillip Corwin (Ed.). Књига се може преузети на https://www.scribd.com/doc/54284274/Herman-Srebrenica

(19) „Postscript to Srebrenica,“ 26.7.1995, par. 5 (EDS arhivska oznaka
R0050422), цитирано у Стефан Каргановић и Љубиша Симић: „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“.

(20) Report Based on the Debriefing on Srebrenica (Assen), 6.11., 4.10.1995., EDS архивска ознака 00349980. Извештај припремио O. Ван дер Винд, бригадни генерал холандске војске. Цитирано у: Стефан Каргановић и Љубиша Симић: „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“.

(21) „Bosnian Serbs sue UN, Dutch for Srebrenica killings“, AFP/Expatica, 4.3.2009. https://www.expatica.com/de/news/german-news/Bosnian-Serbs-sue-UN_-Dutch-for-Srebrenica-killings--_50171.html

(22) Видети:
https://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/348/76/IMG/N9934876.pdf?OpenElement

(23) Nederlands Instituut voor Oorlogsdocumentatie, "Srebrenica, a “Safe Area”, 2.4. 2002. https://www.srebrenica.nl/Pages/OOR/23/379.bGFuZz1OTA.html

(24) https://www.serb-victims.org/content/blogcategory/23/136/5/45/ За разлику од Хашког трибунала, овај Институт је пописао имена свих 3262 жртава.

(25) Види, нпр. скорашњи норвешки документарни филм, у ком су интервјуисани искључиво босански муслимани: https://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8.

(26) Види, нпр. „Хаша Омеровић: Мајке Сребренице шире лажи,“ СРНА, 25.02.2011. Поготово занимљива је опаска о „Мајкама Сребренице“: „Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева.“ https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Hasa-Omerovic-Majke-Srebrenice-sire-lazi-80748.html