Видовдан – национална голгота као услов народне и државне обнове

Косовска битка из 1389. године за Србе представља знатно више од самог боја. Она је много комплекснија и значајнија од иначе круцијалних последица које је сам бој имао по егзистенцију српске средњовековне државе. Видовдан је централни нерв српске националне историје. Ко њега схвати схватио је Србе као народ. Ко њега разуме лакше ће рaзумети и поступке Срба у свим околностима, укључујући и актуелни тренутак српске друштвено-политичке збиље.

Кључ (не)разумевања тајне, али и драматике Видовдана је у прихватању или неприхватању страдања као извора прочишћења народа и појединца. Страдања које као резултат одрицања од старих индивидуалних навика и старе, погрешне државне праксе, долази као последица дугогодишњег кретања елите и народа погрешним путем. Страдања које је у појединим животним тренуцима и великим душама камен спотицања.

Чак и највећи православни писац Достојевски, у великој дилеми када је у питању страдање, а што се види кроз призму речи његовог јунака Ивана Карамазова: „прихватам Бога и његову премудрост, али не прихватам свет који је створио“ – односно не прихватам страдање и муку јер ми се чини бесмислена. Но, управо су Срби крајем 14. века, прихватајући драговољно косовску погибију, показали да су схватили тајну страдања, а њихово опредељење, како народ кроз песму каже, за царство небеско, односно аутентичне духовне вредности, показује веру у, макар далеко, васкрсење славне (средњовековне) државе, које је неминовна последица народног духовног преображаја.

Видовдан је делио његове тумаче и делиће их и убудуће. На једној страни стоји мноштво. Готово целокупна актуелна србска политичка и интелектуална елита, која у њему види бесмислену самоубилачку жртву која је зауставила точак српске историје и условила петовековно ропство под Турцима. Други, малобројнији, у Видовдану виде духовно чистилиште и надахнуће свим србским покољењима, те сматрају да је баш видовданско опредељење сачувало Србе као народ и било генератор енергије која је почетком 19. века представљала покретач србских устанака и стварања српске модерне државе.

Историјски услови који су довели до неопходности Видовдана

Да би схватили шта је условило Косовски бој, али и да би разумели његову исцелитељску функцију за србски народ, објаснићемо конкретне историјске околности које су условиле српску видовданску погибију. Србска средњовековна држава је почетком 14. века под краљевима Милутином и Стефаном Дечанским постала најснажнија на Балкану. А србско православно-светосавско биће и опредељење, као стуб духовног и државног напретка, у то време још увек није било озбиљно угрожено. Међутим, после битке код Велбужда, 1330. године, ствари се убрзано мењају. У том великом сукобу Срби су победили Бугаре и обезбедили доминацију на Балкану. То је пропраћено јачањем нових стремљења међу србском властелом – тадашњом националном елитом. Наиме, србска властела је желела да искористи историјску шансу која се указала, те да реално прошири свој утицај на просторима балканских држава које су биле у фази слабљења, тј. првенствено на византијске и бугарске земље.

Овоме науму се краљ Стефан Дечански опирао али не и његов син, тада престолонаследник Душан. Амбиције овладавања Балканом које су гајили властела и Душан изазвале су грађански рат оца и сина, али и фаворизовање од стране властеле младог престолонаследника који је поразио оца и завладао Србијом. Тада је србској властели – жељној материјалног богатства и територијалног проширења – пут ка остваривању њене амбиције био отворен. Душан је покренуо освајање ослабљених византијских земаља које су биле у дубокој финансијској и моралној кризи, која је прерастала чак у фазу потпуног распадања.

Са једне стране византијским земљама, ослабљеним тада већ готово двовековним упливом Запада (крсташко освајање, преузимање финансија, економије и свих битних националних ресурса у руке Венецијанац и Ђеновљана; видети филм „Византијска лекција – поука Архимандрита Тихона“), било је потребно јединство. Са друге стране, превладавањем империјалне идеологије у редовима српске средњовековне елити, србско територијално проширење добило је идејни потенцијал за обједињавање србских и грчких земаља. Опет, то је представљало одступање од светосавских националних вредности.

Угроженост читавог Балкана од претеће турске силе је утврдила краља, а од 1346. године и цара Душана, да пребацивање тежишта српске националне идеје на наднационалне балканске интеграције, не само да је историјски оправдано него је и у циљу самоодбране преко потребно (сличну је мислио и краљ Александар стварајући југословенску државу). Да је Балкану било потребно јединство пред турском опасношћу без сумње је тачно, али је такође чињеница и да је србско национално биће у тим временима губило свој духовни идентитет док се елита опчињена богатством и сјајем тренутних успеха и умножавањем свог богатства, моћи и утицаја, потпуно удаљавала од светосавске духовне матрице, самим тим и од народа.

Стање је постало алармантно, а систем вредности базиран на индивидуалном богаћењу, односно стицању утицаја у циљу добијања што веће материјалних користи, попримио је драстични вид нешто пре, а поготово након смрти, цара Душана. Регионални лидери игноришући централну власт почели су да воде самосталну политику. Савезнике у борби за очување свог феуда локални великаши су бирали по критеријуму силе. Дакле, ко је могао поједином лидеру да обезбеди власт на његовом поседу био је пожељан као партнер и савезник, макар био и Турчин. При томе за више, светосавске, културолошке и идентитетске вредности – све мање се марило. Услед партикуларизма Србско царство се убрзано распадало и када је Турска закуцала на балканска врата Србија, иако је још увек била јача од осталих балканских држава, није била спремна да одговори на муслиманску претњу.

Лазарево опредељење за царство небеско

И тада, када је и народ бивао све више дезоријентисан без духовног и световног вођства, када је дух индивидуализма, материјалног успеха и тренутних вредности постао доминантно мерило остварености, када је народ егзистирао у њему неприродним државним творевинама – час хеторегеним, наднационалним, час регионалног типа, где је сваки локални лидер наметао законе по сопственом нахођењу – када се морално урушавао национални организам са озбиљном претњом да ће судбоносно и коначно бити дотучен, појавио се кнез Лазар. Његова делатност била је усредсређена на обнову централизоване српске државе и светосавског система вредности, као њеног гаранта. После Маричке битке 1371. године и потпадања српске Македоније под турску власт, Лазар је све више постајао предводник језгра отпора турском продирању. Такође он је постао носилац нове (или старе Немањићке) етике, која је тежила обнови централизоване државе, те претпостављала националне интересе испред индивидуалних амбиција.

Но, Турци нису седели скрштених руку. Намеравали су и у прилог тога радили, да Балкан и Србију коначно покоре поступном методом. Систем вазалстава које су успостављали на освојеним територијама, а у који су се после Маричке битке, чувајући своје круне и материјалну угодност, интегрисали неки србски локални предводници, намеравали су да прошире на цео Балкан. На ред је дошла Лазарева моравска Србија. После пораза које су турским снагама нанеле српске трупе код места Плочник (1386) и код Билеће у Херцеговини (1388),султан Мурат одлучује да све своје снаге поведе на кнеза Лазара и тако скрши жариште отпора турској експанзији.

Идући у сусрет неминовној бици Лазар је започео болан процес интегрисања увелико расцепкане државе. Паралелно је радио на духовној обнови као темељу без ког ни држава није могла да се реинтегрише. Одбрамбену моћ је ојачао склапањем савезништава која су требала да допринесу јединству народа и тако спрече турски освајачки продор. Добрим имао је успеха у свему томе, поготово што је за себе везао цркву и гро народа. Но, његово животно дело је требало да буде постављено на најснажнији испит. Да ли се супротставити Османлијама или сачувати круну и интегрисати се у већ разрађени систем вазалстава у оквиру турске царевине? У случају отпора потребна је огромна лична и народна жртва, која упркос супротстављању лако може резултирати пропашћу и коначном освајању најснажнијег ентитета србског расцепканог државног простора. У другом случају, власт и „част“ би кнез сачувао, али би сигурно пропало његово животно дело, односно рад на обнови аутентичне светосавске духовности која подразумева национално на уштрб наднационалног, саборно наспрам партикуларног, те опште, као залога остварења личносног, изнад огољено индивидуалног.

У дилеми како да поступи у тешкој ситуацији, подстакнут са једне стране делом властеле да се нагоди са Муратом, а са друге црквом и великим делом народа да пружи отпор, Лазар се одлучио за супротстављање које је условило херојску погибију готово читаве његове војске и њега самог. Но, тиме је претпоставио бесмртне вредности враћања аутентичним духовно-национално-идентитетским константама, које су утемељене у његовом животном делу. Народни гениј је то кроз песму изразио као Лазарев одговор на дилему ком ће се царству приволети где кнез каже: „ Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довека. Цар вољеде царству небескоме неголи царству земаљскоме.

Видовдан као вододелница српске историје

Духовно-културолошке вредности које су посведочене страдањем и жртвовањем живота, односно највреднијим што човек може дати, кнеза Лазара и његову крстоносну војску, која се супротставила азијатском полумесецу, сврстало је на пиједестал српске националне епике. Оно је постало мерило свих србских опредељења и одлука кроз читаву историју. Исто тако, оно се кроз векове изградило као посведочени, али и рационални вредносни показатељ, ваљаности свих стремљења ка обнови српске државе, као и ка остваривању националних интереса у свим временима, укључујући и садашње. Срби су научени да сваки подухват од значаја за заједницу мора бити условљен маркирањем старог погрешног пута, те одрицањем од њега ако треба и страдањем уз прилагање највеће жртве, али у складу са видовданском етиком.

Такође, Срби су научени, макар и не потпуно свесно, да на све догађаје гледају кроз наочаре косовског завета и кнежевог опредељења као непогрешивог показатеља ваљаности једнократних одлука, али и дуготрајних националних стратегија. Није онда чудо што народ великом већином не елиту нашег времена не гледа благонаклоно. Актуелна власт, настала на духу петооктобарских промена, спремна је да се нагоди са свим ововременим Муратима, наводно зарад виртуелног европског сна, а суштински због очувања својих привилегија и својих положаја. Спремна је да зарад уподобљавања глобалним моћницима пристане на цепање државе кроз одвајање КиМ, све снажније осамостаљивање Војводине, давање све веће аутономије Рашкој, те регионализацију читаве Србије. Лазаревским речником речено спремна је да жртвује царство небеско зарад царства земаљског. На крају крајева србска елита се толико отуђила од националне видовданске етике да чак и отворено каже, као што је то учинио Ђинђић 2001. године, баш за Видовдан када је испоручио Милошевића Хагу, да се определила за царство земаљско.

Невоља је што српску ововремену друштвено-политичку елиту видовданске духовне вредности, као србски репер ваљаности вођења националног брода, угоне у лаж. Наиме, никада у србској историји политиком нагодбе са непријатељима и одустајањем од светосавске духовно-идентитетске константе србски народ и држава нису доживели просперитет. Занемаривањем и игнорисањем културолошког и цивилизацијског србског етоса губи се и духовни темељ националног постојања, али и држава која може да проистекне само из поштовања непролазне духовне светосавске матрице.

Лазаревским речником речено, данашња политичка елита води Србију у правцу губљења оба царства, чега смо сви сведоци. Држава је територијално разваљена са трендом даљег распадања коме се крај не назире. Услед тога Срби треба да свом снагом раде на народној духовној обнови, али и изграђивању нове елите која ће се у складу са косовским идеалима ухватити у коштац са нагомиланим националним проблемима. Крајње је време за то. То је између осталог пут одрицања, можда и личног страдања, али је једини. На то овај и сваки наредни Видовдан треба да нас подсете и подстакну да на прави начин делујемо!
 

Милован Балабан,