Последњи словеначки четник постао војвода

Урош Шуштерич (83), последњи је словеначки четник унапређен у војводу.

Љубљана, 13. маја – Почашћен сам што ме је Мило Ракочевић, мајор Краљевског ваздухопловства Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) који је директно учествовао у пучу 27. марта 1941, последњи живи четнички војвода кога је јула 1944. именовао Чича, пред смрт у цркви Светог Саве у Паризу 17. марта ове године произвео у војводу, каже за „Политику” видно узбуђен Урош Шуштерич (83), последњи словеначки четник.
Тек што је положио заклетву заједно са још 14 нових четничких војвода из Србије, на дан Светог Василија у цркви у селу Ба, после чега му је на Равној гори у задужбини светог Ђорђа свечано уручена и „војводска диплома”.Тако је једини не-Србин (урош је чистокрвни Словенац) и римокатолик по вероисповести произведен у четничког војводу, чиме је Словенија после више од 60 година поново добила четника највишег по рангу.

У његову част је донекле прилагођен и текст свечане заклетве: „Ја, Урош Шуштерич, заклињем се свемогућим богом да ћу свагда и у свим приликама бити веран, свом душом послушан (изостављено је – српском) народу”, а исто је учињено и на месту где се обавезао да никад неће изневерити нити се понизити пред онима који раде против интереса (изостављено „српског рода”) народа, по цену живота и части.

„Заклео сам се да ћу дато војводство бранити и свагда поштовати, а прилагођен текст заклетве доказ је високог нивоа демократског уважавања сваког појединца у Србији,” тврди Урош, ганут чашћу која му је указана, па тешко описује осећања која су га обрвала али и „захвалност према братском српском народу”. Шуштерич, капетан по чину, био је оперативно-обавештајни официр ЈВуО у Ресавском корпусу попут свог узора и пријатеља др Александра Бајта, познатог југословенског економисте који је пред смрт, тешко болестан, објављивањем књиге „Берманов досије” признао да је „био и остао симпатизер ђенерала Драже”, те „био и остао припадник четничког покрета”.

Урош је после сусрета за „ђенералом Дражом, који је био кућни пријатељ породице Шуштерич”, Други светски рат провео „борећи се раме уз раме са саборцима Србима”, а пре него што га је ухапсила ОЗНА био је у пратњи пуковника Роберта Мекдауела, официра америчке војне мисије. После рата је осуђен на пет година робије и губитак грађанских права, а „прву рехабилитацију” доживео је 2002. када му је на 2. Равногорском конгресу у Мионици додељена Равногорска споменица са повељом као „признање за све што сам учинио за Покрет”.

„Моја отаџбина Словенија ми не признаје међуратно деловање у ЈВуО јер га званично још увек жигоше као колаборантску формацију која је сарађивала са окупатором!”, напомиње Шуштерич, разочаран што власти у Љубљани интензивно раде на рехабилитацији домобрана, али за словеначке четнике неће ни да чују. Занимљиво је да је Шуштерич био првак словеначког пролећа и тесан сарадник актуелног премијера Јанеза Јанше уочи осамостаљења државе 1991. Урош је био председник савета СДЗС, претходнице садашње Јаншине СДС.

Не жели да коментарише како ће матица дочекати његову титулу четничког војводе, али се куне да ће „до смрти мој задатак бити јачање правде, борба да се званично објави истина о деловању свих зараћених страна током Другог светског рата али и демократско помирење међу народима некадашње Југославије”. Новопечени четнички војвода добитник је и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, а поносан је што наставља традицију јер је Словенија пре давних шест деценија имала једног четничког војводу – генералштабног пуковника Карела Новака, који је за време Другог светског рата командовао словеначким четницима у ЈВуО. „Карелу је на Чичин предлог додељен назив четничког војводе, носио га је све до смрти у изгнанству,” објашњава Урош, који сада не само да има право да на својој територији проглашава нове четничке војводе, већ и да, сходно новом чину, понесе „назив покрајине у којој оперише”.

Још није одлучио хоће ли пуна титулација гласити „Урош Шуштерич, четнички војвода словеначки”, али се нада да ће му функција остварити шездесетогодишњи сан – да пронађе гроб оца Јосипа, председника Равногорског одбора у Поповцу и председника преког војног суда Иванковачког корпуса, кога су партизани стрељали у Жутом песку код Јагодине 1945, и гроб брата Бојана, кога су „партизани убили јануара 1945. негде код Параћина”.