Неизвесно време косовског расплета

Због руског принципијелног става по коме политички статус Косова у потпуности зависи од преговора и договора Приштине и Београда, САД, после неколико неуспеха да прогурају кроз Савет Безбедности УН (СБУН) Ахтисаријев план, по коме би Косово добило независност од Србије, најзад су одлучиле да се решење овог статуса тражи изван СБУН.
 
Ово, међутим, није у нескладу са позицијом Русије, која је цело време дебате у оквиру СБУН заговарала став да је неопходна нова рунда преговора између Србије и косовских Албанаца. Конкретно, решење статуса Косова ће се тражити кроз тзв. Контакт Групу (КГ), коју чине САД, Енглеска, Француска, Немачка, Италија и Русија, управо кроз њену „тројку” коју сачињавају САД, ЕУ и Русија. Ове респективно представљају, Франк Визнер, Волфанг Ишингер и Александар Боцан Харченко. Изгледа да је Волфанг Ишингер, немачки дипломата, као представник ЕУ, у ствари неофицијелни али и главни преговарач. Прихваћена је руска позиција о неопходности нове рунде преговора између Београда и Приштине. Супротно, пак, руској позицији о неороченим и директним преговорима, КГ је орочила преговоре на 120 дана, а ови неће, бар за прво време, бити директни, већ ће „тројка” са сваком делегацијом разговарати посебно (тзв. шатл дипломатија). Судећи, пак, по томе што је руски став пренебрегнут, рекло би се да КГ не одлучује консензусом већ већином, али по чињеници да КГ мора да 10.12. 07 (120 дана) да поднесе извештај Генералном секретару УН, да се закључити, да КГ нема мандат да донесе одлуку већ само предлог решења статуса Косова. Финални статус, значи, ипак остаје при СБУН. Званично су тако преговори између Приштине и Београда одпочели у петак, 10 августа, посетом „тројке” прво Београду а одмах сутрадан и Приштини. А, изгледа, да се и преговарачима из „триа” много не жури јер је следећи састанак заказан тек за 30 август.
 
Због чега су САД планирале неуспешне преговоре?

По свему, преговори, како их виде САД, планирани су да, с једне, буду неуспешни а да са, друге стране, „купе” за САД 120 дана додатог времена. САД је неопходно ово време ради бар три ствари.
 
Прво, оне морају да среде своје односе са ЕУ у погледу јединственог става ЕУ по питању: (1) Ахтисаријевог плана (Шпанија, Словачка, Грчка и још могуће неке, нису баш одушевљене њиме) и (2) инсистирања кључних држава ЕУ (Француска и Немачка) да финална одлука о Косову мора да прође кроз СБУН. Јер, тек ако бриселска ЕУ бирократија оствари ово своје, за САД рачун, унутрашње јединство, ове могу да дадну Косову миг да отпочне са унилатерарним својим проглашењем независности, што би после следило билатерарним признањем Косова сваке државе посебно. Под условом, дакле, да ЕУ среди своја унутрашња неслагања, независност Косова би признале 28 држава (САД и 27 чланица УН), а после би надају се - дошло врло брзо и до ефекта „падајућих домина”.
Друго, целокупан посао преношења преговора о статусу Косова са СБУН на КГ, испуњен је масом недоречености, тако да је увек могуће да се бар покуша заобилазак СБУН као арбитера финалне одлуке, с једне стране. Како је, пак, с друге стране, Русија укључена у КГ, то значи да је она преузела одговорност за исход преговора. Ако преговори буду неуспешни, онда Русија у СБУН неће имати никакв јак аргуменат за употребу свог вета, па би тако признање независности Косова евентуално могло да прође и кроз СБУН, што би САД и ЕУ једва дочекале.
Треће, САД су у промет убациле читав низ - да употребим пецачки израз - „мамаца” на које, верују, Србија би се, због својих унутрашњих слабости, могла лако „упецати”. Да поменем само неке.
 
Ако сећање још траје, пре почетка Ахтисаријевих преговора још прошле године, КГ је издала своје „директиве” за те преговоре, једна од ставки је била „подела Косова не долази у обзир”. Сад је та опција у промету. Њу је чак индиректно потврдио главни садашњи преговарач, амбасадор Ишингер. На директно питање новинара, рекао је: „ако се обе стране сложе”.
Противно званичном уверавању свих фактора, како међународних, специјално ЕУ, тако и српских (Горан Свилановић, бивши министар спољних послова, сад покојне СРЈ, а сад члан неког форума за стабилност југоисточне Европе) да су питање Косова и питање српског уласка у ЕУ, потпуно два различита и независна питање, сам г. Ишингер је то, приликом ове посете, демантовао, рекавши (12/8/07, по Б92): „У одсуству договора између обе стране, врата ЕУ неће бити отворена” како се надају у овом региону.
 
Као опција је и „конфедерални статус” Косова. То би било нешто а ла Вука Драшковића „више од аутономије мање од независности”. Један српски аналитичар, међутим, полазећи од претпоставке да је Косово изгубљено, види могућност да од губљења Косова Србија може знатно да ушићари. Све зависи да ли ће се Србија укључити у преговоре или не: ако се не укључи Косово је изгубљено без икакве накнаде; ако је, пак, супротно, и Србија буде умела добро да представи губитак Косова, Србија може добити велику новчану и/или другојачију „оштетнину“.
 
Душан Јањић, експерт из српског Форума за међународне односе, тврди да су САД и ЕУ упутиле Србији неформалну понуду којом се за Косово предвиђа „међународни легализовани суверенитет”; по овој, Косово би имало права на све међународне односе, изузев столице у УН. Јањић каже да о тој понуди зна и председник Тадић јер је она дошла из САД преко Вука Јеремића, који је недавно био тамо у званичној посети. Јањић, лично сматра да је та понуда повољна и у преговоре би се требало укључити, па се чуди што влада уопште о тој понуди не говори и сматра да би се о томе требало водити јавна расправа.
САД су, као што се види, „стратегијски” распоредиле своје „мамце”, па - знајући „чврстину” проевропских Срба са Тадићем на челу  -, не без основа, очекују  да ће се Србија ипак на неки од њих и ухвати. У сваком случају, ако се то деси, Србија је сама прокоцкала сваку шансу  да очува Косово.
 
Докази САД планирања неуспеха преговора

На само почетку овог написа речено је, између осталог, да су садашњи преговори између Приштине и Београда, из САД перспективе, планирани да остану безупешни, сем ако се Срби, како је горе речено, или „упецају” или, у преговорима, „полуде” па и формално признају независност Косова. Може се поставити питање, није ли тврдња о САД планираном неуспеху преговора, сувише смела односно да за овакву једну претпоставку нема никакве стварне потврде?
 
Отприлике временски паралелно са преношењем питања статуса Косова из СБУН у КГ, Кондолиза Рајс, САД министар спољних послова, по Тањугу 19.7.07 (види прошли број Искре) у Лисабону изјављује да ће Косово „на овај или онај начин” добити независност. Подсетила је даље да је то став председника Буша, изречен још у Тирани јуна месеца. Хајде, добро, ово се може протумачити, као америчка пропагандна неодговорност да би се тренутно међу Шиптарима ухватио који поен, а с обзиром да се питање Косова, захваљујући руском ставу, „заоштрило” у правцу супротном од независности.
 
На најаву нове рунде преговора између Срба и Шиптара, ови су остали не само хладни већ одбијају да у преговорима разговарају са Србима о статусу. Кажу, статус је одређен Ахтисаријевим планом и о томе нема шта више да се разговара. Такав свој став су саопштили и „тројци” и како свака страна у преговорима има права да одбије да дискутује теме које се њој не допадају, од озбиљних преговора, значи, нема ништа. Поставља се питање да ли би Шиптари смели да заузму овакав одбојан став према преговорима о статусу, ако у том смислу немају прећутан САД пристанак?
 
САД га створиле и оне једино могу прекинути „врзино коло”

Шта ако је оваква једна претпоставка тачна? По истеку садашњих 120 дана, тројка ће о неуспеху преговора известити Генералног секретрара УН. Овај ће то проследити СБУН. СБУН неће имати друге, већ да покрене нову рунду преговора о Резолуцији. Под условом да Руси и даље задрже свој ранији (оригиналан) став да нема наметнутог решења Косова, односно нема решења косовског статуса без договора Приштине и Београда, СБУН, опет мора да врати целу ствар назад у КГ (или, можда, у неку ново-именовану групу) са циљем да се сад за, рецимо, 150 дана дође до резултата. И тако у недоглед, ако се нешто драстично не промени у целом систему одлучивања: улази се и ушло се у безизлазно „врзино коло”. Како га прекинути?
То могу једино САД. Да би озбиљно могло да се преговара, САД би драстично морале да промене своју досадашњу „стратегију” у односу на Косово. А промена би се састојала у томе што би оне морале да одступе од пропагандне крилатице „Косово независно од Србије” и да јавно присвоје неку верзију руског става - како год се Приштина и Београд договоре! Ако тога нема, Шиптари ће остати укопани на „независном Косову” до „суђеног дана”. Кад им, међутим, тај „дан” од Америке дође, они ће се у рекордном времену укључити у преговоре и у исто тако рекордном времену дошло би до решења питање статуса Косова -нека врста конфедералног односа Србије и Косова.
 
Конфедерално решење поразно по Србију

До оваквог поразног по Србију решења статуса Косова неизоставно се долази захваљујући чињеници што је Вук Драшковић својом идиотском формулом „више од аутономије, мање од независности” буквално „торпедовао” Резолуцију 1244 СБУН, која говори само о аутономији - а зна се шта је она! - а не о неком монструму, као што је конфедерација, изнад ње. Србија је са сличним Соланиним решењем о Унији Србије са „братском” Црном Гором, доживела пораз. Једва се да и замислити величина катастрофе по Србију од конфедерације Србије и Косова. Зато није ни чудо, што ће Шиптари, чим добију миг од Америке, у рекордном времену - јер гвожђе се још увек кује док је вруће - ускочити у њу односно у преговоре о њој, а Србија, захваљујући Вуковој глупости, тешко може, у озбиљним преговорима, да искочи из њих, јер на крају крајева то је била српска понуда решења косовског проблема од самог почетка.
 
САД не могу из „врзиног кола” - на пречац!?

Ово је, наравно, по Србију, у датом тренутку, најоптимистичкије разрешење косовског питања, под претпоставком да САД искоче из „врзиног кола” у које су се саме уплеле. Да ли, пак, оне то могу, тек тако -на пречац!? Наравно да не могу, па нас то питање приморава да целу ствар осмотримо - да тако кажем - из глобалне перспективе.
    Зар није необично индикативна чињеница да Руси, који су иначе раскринкали целокупну САД манипулацију косовског питања, никад нису јавно протестовали - то није учинио ни руски представник у КГ, Харченко - мада то свако иоле објективан јасно види, да САД, својом пропагандом о независном од Србије Косову, намерно онемогућују озбиљне преговоре између Срба и Шиптара. Невероватно је, дакле, да Руси не виде да Шиптари због такве САД пропаганде, немају мотивацију да озбиљно преговарају и да не чине ништа да ту ујдурму не обелодане. Поготово јер би то имало огроман пропагандни утицај на светско јавно мнење - које углавном нема јасну слику косовске проблематике -у правцу руске визије Косова. Како онда разумети руско ћутање?
 
На овим страницама већ је у прошлим бројевима Искре било речи да су Путин и Буш, још летос обновили своје старе пријатељске и партнерске односе који потичу још од 11/9/01, а који су опет постепено, после тога до летос, добијали све веће размере захуктавања „хладног рата” међу њима. То је прекинуто, и најзад се ушло, тада, летос поново, у - „медени месец”, који још и увек траје. На једном од тих сусрета између њих двоје било је речи и о Косову. Решено је да се Косово препусти договору њихових министара спољњих пословс, Кондолизе Рајс и Сергија Лаврова. Један од резултата њиховог договора је и преношење питања Косова од СБУН на КГ. Тачно је то да је САД реторика о независности Косова остала (уколико није маргинално и повећана), али је тачно и то да радње око Косова (нова рунда преговора између Срба и Шиптара, на пример) иду у правцу противном тој реторици.
 
Овај раскорак између реторике и праксе, с једне, и са САД намерним уласком у „врзино коло” наизменичних покушаја безуспешних решавања косовског статуса кроз СБУН и КГ, с друге стране, можда је плод дугорочног договора Рајсове и Лаврова са циљем да би САД «„купиле” време, које им је овом приликом потребно због Шиптара. Наиме, САД су у психу Шиптара утиснуле „независно” Косова као више од стопроцентне реалности, ово „купљено” време им служи да би при свакој новој рунди преговора реторику и праксу постепено снижавали како би се Шиптари, такође постепено, што безболније „уходавали” и навикавали на нову реалност. Једном кад су САД сигурне да су се Шиптари „уходали” у реалност циља „како се Приштина и Београд договоре”, све ће се одвијати муњевито у правцу решења статуса Косова. Будући, пак, да је тај процес спор, требало би очекивати задржавање преговора у сфери „врзиног кола” бар још за неко време...
 
Србија: оградити се хитно од Вука и од „Данајаца”!

Ово међувреме, срећом,  даје и Србији шансу да се дистанцира што даље од „мудре” али кобне Вукове косовске реторике. Србији се неопходно намеће - и то под хитно! - потреба да врати реторику о аутономији Косова тамо где јој је и место - ни зерцу даље од Резолуције СБУН 1244! То је број један.
А број два јесте: требало би се са презиром клонити сваког САД и ЕУ „мамца” којим је Србија „стратегијски” заокружена не би ли се „упецала”. У том случају, не само да је Косово трајно изгубљено већ и сам „мамац” заједно са њим. Јер „мамац” постоји једино ради Косова, не због Србије. Оде Косово, оде и мамац!
Или, што рекли стари Атињани - чувајте се Данајаца и кад „поклоне доносе”!