Руски витезови бескућници

 Русији тренутно има више од сто хиљада официра без решеног стамбеног питања. После распада Совјетског Савеза многи од њих остали су без станова. Тада су војници - бескућници одлучили да организују протестни марш. Марширали су 400 километара, од Смољенска до Москве! Дописник ТАБЛОИДА пратио је пре три године ову колону. Шта се променило од тада? Објављујемо репортажу из елитне јединице пилота који су својом вештином задивили цео свет.

Влада је за 2006-2007. донела програм "15 плус 15" који је много обећавао. За изградњу станова за официре одлучено је да савезни и локални органи издвоје по 15 милиона рубаља. То је 18 хиљада станова. Нажалост, програм се не испуњава. А има и махинација чиновника, пошто практично не постоји контрола испуњавања програма, коју би вршила руска влада.

Када се на небу појаве "Руски витезови" и "Ласте", срце обамре. Од поноса, изненађења. Шта да вам причам? Цео свет узбуђују летови наших, руских војних пилота из Показног центра авиотехнике, чија се база налази у градићу Кубинка, близу Москве. Париз, Чикаго, Варшава, Пекинг - колико градова су посетили ови пилоти. Али, они знају и за друге "летове" - оне земаљске.
Њихов циљ је баналан: пронаћи стан, дом у који би сместили своје породице. Када слушате о томе, срце вам се слама. Од озлојеђености. Потпуковник војних ваздухопловних снага Сергеј Зубов дао је војној авијацији више од 25 година. Далеки исток, Чеченија, Тоцкоје у коме су се вршиле прве пробе атомске бомбе… Крајњи (пилоти не говоре последњи) гарнизон - Кубинка. Он је руководилац летова у Показном центру авиотехнике. У екипи има око 200 потчињених.
- Мој главни задатак је да одрађујем летачке задатке на земљи и да руководим дејствима пилота на небу. Пре него што уђу у пилотску кабину, момцима се дају макете авиона, и они на њима увежбавају све што ће касније радити у ваздуху. "Пешачки" летови понекад трају по читав дан. Тек после тога пилотима се поверава авион. Моја служба личи на рад старијег грађанског авиодиспечера, само је много сложенији - брзина је већа и лети се више. Одлуке се брже доносе. Једном су на авиону отказали уређаји - машину смо морали да атерирамо "гласом". Не само пилоти, већ и сви они који су са земље помагали, били су мокри до голе коже - Сергеј је заборавио да су он и његови другови код мене дошли другим поводом, па се распричао о висинама и летењу.
- Где си становао - приземљујем питањем потпуковника.
- У општежитију (заједничком стану који дели неколико породица). Са женом и сином. Ту је тесно, бучно, увек гужва. Ја сам по 18 сати био на послу, па некако нисам ни примећивао тај недостатак комфора. Али чекао сам, веровао сам да ћу на крају добити стан. Сви су чекали. Од 20 диспечера, колико их имамо, само је један имао стан, већина је становала у заједничким становима.
- Зар војна јединица не може да изнајми стан за официра? Зашто нисте на тај начин пробали да решите своје стамбено питање? Уместо тога сте се одлучили на још једно дете… - уместо одговора потпуковник се само горко осмехнуо.
Ситуација је безнадежна. Да, руски закон предвиђа такву меру - изнајмљивање стана. У пракси се нико тиме не бави. Али сви они, и "земаљски" и "небески" специјалисти, заљубљени су у небо и то их држи у Кубинки. А излаз из безнадежног стања је једноставан: многи официри обављају додатни посао, раде у обезбеђењу, на утовару, шта год, само да би обезбедили своје породице. Тако су они ноћу чувари, а дању првокласни пилоти. Неки седе родитељима "на врату".
Живот има своје путеве. Сергеју Зубову је наменио мрачнију страну улице. Жена му је смештена у болницу - почео је порођај. Он је тог дана руководио полетањима, није било никог да га замени: пилоти Центра спремали су показни наступ. Увече је отишао у породилиште и затекао жену у сузама - дете се родило мртво... Шта је томе био узрок тешко је рећи, али лоши животни услови свакако нису допринели да се дете нормално развије током трудноће. Сергеј је доживео нервни слом и примљен је у болницу. После болести више није могао да руководи летовима. Ставили су га на располагање команди, тачније говорећи, отписали су га. С породицом се одселио из општежитија - нашао је собу за 10 хиљада рубаља. Остао је потпуковник с платом од 6.400 рубаља и 900 рубаља за стан, и надао се да ће добити стан, сагласно закону о статусу припадника војске.
- Почео сам да прикупљам потребна документа. Мучна процедура. Потребно је да обиђете десетину инстанци, и то не по једном, него по више пута, да би вас ставили на списак за добијање стана. Али чак ни тада, када добијете оцену "добро", не значи да ћете стан и добити. Ако немаш веза и радиш сам, чекаћеш до смрти. Неки момци нису издржали, разболели су се на нервној бази. Знам и за трагедију која се завршила самоубиством. Све због стана…
Сви су чули о томе како су се деведесетих руски официри убијали због тога што нису имали стан, а добијали су малу плату, о томе да су умирали због нервних сломова и срчаних удара. Та времена су, срећом, прошла, стање у војсци се унеколико поправило. Ипак, било би наивно мислити да су виши чиновници власти сами одлучили да из корена промене ситуацију. Ствар је у томе што су официри схватили да чиновнике треба натерати да их саслушају. Тада су и организовали марш који сам поменуо. Затим се појавила организација која је почела да штити њихове интересе. Ево шта су ми испричали њени чланови.
- Наша организација се не бави политиком. Ми само помажемо војним лицима која су отпуштена из службе да се снађу, да добију стан. Како? Тако што обијамо прагове кабинета високих званичника. Понешто и добијемо. Али, наравно, не успевамо баш у свему. Ево, нека Олег Прокопјев, старији заставник, исприча своју причу.
- Резервиста сам постао 1998. и отишао сам код жене и таште у Љуберц. Када је дошло време да добијем стан, говорили су ми да треба да га тражим тамо где сам се родио. А ја сам се родио у Пољској! У породици официра. Није било шансе да добијем стан. Жена је затражила развод. Сада сам самац и бескућник. Живео сам у гаражи, код друга, дешавало се да спавам на железничкој станици. Шта да се ради? Сада живим код пријатеља, радим, помажем деци, имам их двоје. Надам се ипак да ћу добити какав-такав кров над главом. Хвала богу, другови ме не заборављају - помажу чим затреба.
Високи чиновници су ипак нешто покренули с мртве тачке. Влада је за 2006-2007. донела програм "15 плус 15" који је много обећавао. За изградњу станова за официре одлучено је да савезни и локални органи издвоје по 15 милиона рубаља. То је 18 хиљада станова. Што је кап у мору, јер у Русији тренутно има више од сто хиљада официра без решеног стамбеног питања. Нажалост, програм се не испуњава. А има и махинација чиновника, пошто практично не постоји контрола испуњавања програма, коју би вршила руска влада. На пример, кубанском гарнизону је додељено 29 станова. Прво, још увек их нико није добио, иако је прошло више од пет месеци; друго, списак је из непознатих разлога скраћен за један стан. А треће, на списку се налазе и тзв. породични двојници, то јест, један човек је уписан за два стана. Чини ми се да ту нешто није урађено како треба.
Многи говоре да махинације постоје, а да нема прецизног механизма за спровођење закона који предвиђа потпуно обезбеђење станова официрима и онима који су прешли у резервни састав. Раније је то постојало! Па су тако официри три године пред пензионисање добијали решење за стан, а кроз три месеца после завршене службе и стан. Зашто се опет не ради тако?
Важно је истаћи још нешто. Сада се распоређивањем и регулисањем свега што је у вези са становима бави десетина организација. А ту, као и свуда, седе чиновници. И ја некако не верујем да су сви они поштени и раде за општу ствар. Може ли се назвати правденим решење функционера по коме официр из Химока, који је дужност напустио са 45 година, још увек, а сада му је 58, нема стан. Или, случај капетана кубанског гарнизона из Тбилисија, одакле је Русија повукла своју војску: чиновници му сада траже да донесе потврду да у Тбилисију нема стан. Где да набави ту потврду?
- Да ли сте се обраћали народним посланицима поводом несавршености тог закона? - питам војног правобраниоца Арама Хачатрјана.
- Напамет знам одговор Владимира Волфовича Жириновског и његов "мудар" савет: "Проблем може да буде решен само у судском поступку". Више од половине официра без станова ишло је на суд и добило парницу. Али каква је корист од тога? Како спровести одлуку суда? Судски извршитељи само шире руке.
- Када сам скупио све папире - продужава своју причу пуковник Зудов - почео сам да чекам стан. Прошло је годину дана - ништа. Пријавио сам случај суду, добио парницу. Сада документи леже негде у Министарству одбране, али их не потписују. Професија пилота је опасна. Сећам се како је 2001. године пао авион. Шта се догодило с породицама седморице погинулих пилота? По закону је требало да одмах добију станове. Али команда војне јединице 52806 је исписала тоне папира, обраћали су се десетинама инстанци. И кроз пола године породице погинулих биле су смештене. Од чега су живеле? Од новчане помоћи и пријатеља - пилоти не заборављају своје другове.
- Да ли сте пробали да се обратите нашим богаташима - питам војног правобраниоца Арама Хачатрјана. - Ако ћемо право, ви и њих браните, јер су руски богаташи увек учествовали у изградњи и учвршћењу армије - тако говори традиција.
- Послали смо писма стотини најбогатијих људи у Русији - прича Арам Хачатрјан. - И ниједан се није јавио. Они имају свој свет. А политичари, посебно уочи избора за Државну думу, показују симпатије према нама и нашем проблему. Неки чак обећавају и материјалну помоћ. Обично им одговарам да нама није потребан новац. Кажем им: "Дајте породицама домове, а новац ће сваки официр сам зарадити - има он и главу и руке."
…У међувремену, "Руски витезови" и "Ласте" и даље лете. А на земљи, радници чине све да би они летели најбоље од свих. Тако, да срце заигра од поноса због наших пилота.

Чик нађи стан за 30 евра!

За изнајмљивање стана официру у Кубинки дају 900 рубаља месечно (30 евра), а у Москви - 1.500 рубаља. Да ли је реално изнајмити стан у Подмосковљу за 900 рубаља? За 8-9 хиљада (300 евра) би могло, али и то једва. У Москви стан не може да се нађе испод 16 хиљада рубаља. О двособном стану не треба ни маштати. А сада израчунајте: командир ескадриле "Руски витезови", потпуковник, добија заједно са свим стимулацијама и додатком за минули рад (петнаестогодишњи) до 24 хиљаде рубаља (800 евра). Они који не лете добијају мање. Зудов је имао око 15 хиљада. Шта рећи о онима који имају ниже чинове, мање одговорне дужности?!