Лудорије Вука Јеремића

  Мислим да разумете због чега нисам у могућности да се потпишем. Као потомак прогнаника с Косова, који су умрли не дочекавши да се врате на своја огњишта, не поседујем никакву непокретну имовину нити додатне изворе прихода. Само имам јаку моралну обавезу према свим прогнанима и напаћенима с Косова и онима који и даље тамо опстају, да из свог угла и домена изразим очај и немоћ што морам да гледам каква се неозбиљна и увредљива, да не употребим теже речи, кадровска политика води у погледу Косова и Метохије.
 
Због тога се обраћам нашој јавности са жељом да заједнички дигнемо глас да би се престало с овом фарсом и да би се ови кловнови заменили озбиљним људима, који ће се из истинских уверења борити за очување Косова. Ако и изгубимо Косово, да то буде на достојанствен начин и да свима можемо да погледамо у очи.
Напомињем да ни с једном од наведених особа нисам ни у каквом сукобу, чак се лично и не познајемо. Навео сам конкретна имена да би се у документацији Министарства могла проверити истинитост чињеница које сам навео.
 
Пре неколико дана, на велико изненађење свих у Министарству спољних послова, на место помоћника министра и шефа Сектора мултилатерале, то јест, званичном терминологијом речено, генералног директора Генералне дирекције за мултилатералу, постављен је Феодор Старчевић, по националности Хрват. У неким другим околностима то не би било битно, али се у овом случају ради о косовском питању које је светиња за све Србе.
 
Одмах да разјасним неке појмове. Сектор мултилатерале бави се свим питањима у вези с међународним организацијама. У оквиру њега постоје дирекције за поједине организације. Између осталог, имамо и Дирекцију за УН, итд. Тај сектор је у овом тренутку од изузетног значаја за Србију, јер прати збивања и из свог домена спроводи политику према међународној заједници у вези са статусом КиМ, пошто се то разматра и решава на мултилатералном плану.
 
Феодор Старчевић, звани Феђа, бавио се мултилатералом у бившој Југославији тако успешно, да је у међународним организацијама ова земља избрисана с политичке карте света као да није ни постојала. Након распада земље и увођења драстичних санкција УН, Феђи није падало на памет да дели судбину људи и земље за коју је наводно радио. Уз помоћ свог дугогодишњег пријатеља и ментора Будимира Лончара, добио је изванредно добро плаћен посао у систему те исте организације која нам је увела санкције (УН). Службовао је у Грузији, Индији и Бутану. У 2004. години добио је велику пензију код Уједињених нација и као кадар без којег Србија не може, вратио се и ставио на располагање - да би нам поново помогао (биографија у прилогу).
У овој компликованој међународној ситуацији у којој се Србија налази, "неко" је у Демократској странци одлучио да се овај незаменљиви Хрват повуче из пензије и постави на место првог оперативца у Министарству спољних послова, задуженог пре свега за питање КиМ на мултилатералном плану.
 
Поред тога, Феодор Старчевић је на потпуно нелегалан начин постављен на место помоћника министра. Према Закону о државним службеницима из јула 2006. године, помоћници министара у Влади Србије бирају се на јавном конкурсу, с мандатом од пет година, или годину дана дуже од министра. Из неког разлога ова одлука се још увек не спроводи у већини министарстава, вероватно док се не заврши кадровска подела плена странака које чине владину коалицију. То што влада крши законе које је сама иницирала, нема везе. Док Вук доноси одлуке, овце могу само да блеје (у себи).
 
Заменик Феђе Старчевића је кнински Србин Јован Мириловић, једини такве врсте у ужем руководству мултилатерале. Мириловић је јединствен у сваком погледу, између осталог, и по томе што је један од ретких бескичмењака који хода усправно (злобници кажу да је то због тога што нема муда која би га вукла према земљи). Он је стално ишао напред, кроз све бурне догађаје кроз које је наша напаћена земља пролазила последњих деценија, увек на услузи и одан политичкој гарнитури која је била на власти.
Као што је наведено, по организационој структури, непосредно после сектора долази Дирекција за УН, у чијој надлежности је и Савет безбедности, где треба да се донесе коначна одлука у вези с КиМ. На челу ове дирекције до сада се налазила такође изузетно интересантна личност. Сада је преузела Дирекцију за људска права, тако да косовски Срби могу мирно да спавају, јер ће сва њихова права у потпуности бити заштићена. Она се зове Сања, а за навођење њеног презимена потребно је додатно објашњење.
 
Ову некада ватрену Црногорку директно је 1996. године, као особу од изузетног поверења, у ондашњи МИП СР Југославије послао Мило Ђукановић, да руководи Сектором за штампу и културу, то јест да шири истину у свету о мирољубивој политици С. Милошевића у условима неоправданих и ничим изазваних санкција, што је она врло предано радила. Иако је била удата, Сања је задржала своје девојачко презиме Миковић, да би нагласила своје црногорство. Када је дошло до отвореног сукоба између Милошевића и Ђукановића, Сања је морала да напусти МИП.
 
После демократских промена 2000. године Сања, још увек Миковић, враћа се у Министарство. Након краћег задржавања на мањим функцијама, постаје шеф Кабинета тадашњег министра Вука Драшковића. То практично значи да су све информације, којима је располагало Министарство и које је добијао министар, прво пролазиле кроз њене руке. Међутим, све је променљиво, па и јаки национални осећаји. Када се 2006. Црна Гора одвојила од Србије, Сања нема жељу да се из Београда враћа у неизвесност Подгорице, па своје презиме хитно мења у мужевљево Ракић.
Како се од прошлости ипак не може тако лако побећи, у Министарству се и даље препричавају њени хистерични напади што је на службена путовања у иностранство морала да иде под презименом Миковић, јер је то било уписано у њеном још важећем дипломатском пасошу.
 
Дакле, непосредна оперативна линија по питању Косова у мултилатерали је следећа: Феђа Старчевић - Јован Мириловић - Сања (узмите презиме које год хоћете), али најслађе долази на крају. Уместо неког од искусних дипломата, којих има доста у Сектору мултилатерале, у кабинет Ф. Старчевића постављена је управо свршена приправница Милица Вујовић, опет неком чистом случајношћу црногорског порекла. Претпоставка је да Старчевић настоји да споји угодно с корисним, јер њено богато једногодишње (приправничко) дипломатско искуство представља гаранцију да се питање КиМ налази не само у добрим рукама, већ и шире. ( "Тко не вјерује, моће се особно увјерити").
Наравно, изнад њих је министар Вук Јеремић и без његове сагласности они не би могли бити то што јесу. Пошто он мисли да у Министарству нема довољно квалитетних Срба да би се бавили питањем Косова, терет одговорности свалио је на Хрвата Старчевића, клонираног Србина Мириловића и две Црногорке, Сању и приправницу Милицу. Већина њих није случајно у овој комбинацији (Јеремић, Старчевић и Мириловић), а заједничка нит која их повезује јесте да су својевремено боравили, радили или се школовали у САД.
 
Такође, овакав третман приправница није измислио пензионер чика Феђа. Он само копира праксу коју спроводи Мали Вујица. Одлуком министра све приправнице (једна по једна, молим) морају да прођу двонедељну обуку у Кабинету министра. То укључује и путовања с министром у иностранство. Због ограниченог броја места у службеним авионима, а да би се направило место за приправницу, из наше званичне делегације морају да се избаце искусније дипломате, често шефови појединих ресора. Она која највише задовољи министра, добиће решење за стални рад у кабинету. Ова обука се обавља по програму ПРЦ-а (Приправничког регрутног центра, како се у жаргону назива Свечана дипломатска академија).
 
Неко ће да постави питање има ли у МСП и приправника мушког рода. У томе и јесте цака јер је, истина за време претходног Вука, у овој гарнитури примљено 16 приправница и само три приправника. Пошто за посао у МСП конкурише више стотина особа, можете замислити по којој су спонзорској линији оне биле примљене.
 
Био је на леду

Феодор Старчевић био је министар саветник у Лондону, где је заменио Бранислава Бранковића кога су звали министар спољних послова Социјалистичке партије. У то време, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, преко Лондона су наше дипломате ишле на далекоисточна путовања. На пример, преко Лондона је путовао Бора Јовић - у Јужну Кореју, па у Јапан, на крунисање новог јапанског цара.
 
Будимир Лончар, министар иностраних послова, 1990. године дошао је у Лондон да би пошао на далекоисточну турнеју. Чим је стигао, Лончар је с Феодором Старчевићем отишао у шетњу. У дипломатском жаргону то значи поверљив разговор, без сведока. Да је Феодор нешто за себе тражио од Лончара, говори и следећи догађај на лондонском аеродрому "Гетвик" када је Лончар кретао.
 
Особље амбасаде је испратило министра иностраних послова на аеродром. До полетања авиона Лончар је седео у ВИП одељку, док су други представници амбасаде из Лондона седели за другим столом. То је био уобичајени протокол. Једног тренутка Лончар је позвао неке службенике амбасаде за свој сто, а међу њима је био и амбасадор Светозар Рикановић. Пар минута касније појавио се и Феодор и без питања се утрпао за Лончарев сто. Када је објављено да путници треба да се укрцају, Лончар је колима кренуо до авиона. Преостало је једино да се попне уз стрме степенице. Лончар се поздравио с представницима амбасаде и почео да се пење.
Тада се појавио Феодор. Када је видео Лончара на степеницама, потрчао је за њим, ухватио га за рукав сакоа и повикао: "Шта ће бити са мном?". Лончар је само одмахнуо руком и ушао у авион. Све је то било веома комично.
 
Сања воли кад не боли

Сања Миковић било је удато презиме, а девојачко Михаљевић. Сањин муж био је председник општине Будва. Она је радила у Подгорици, као приправник у суду, са сестром Мила Ђукановића. Сања није завршила судијски стаж јер је напустила посао. Занимљиво је да је, када је путовала у Бари (Италија) због договора о лечењу свог детета, тамо увек био присутан Мило Ђукановић. Сања је сада удата за сина академика Ракића, који је иначе члан Мунове секте. А Сањина амбиција је да са садашњег места у Министарству спољних послова оде за амбасадора Србије у Стразбур, то јест да на том месту замени Слађану Прицу.