Парадокс земље Србије и србског правосуђа

Ни једанаест година после НАТО агресије није донета правоснажна пресуда против ратних злочиница одговорних за смрт око 3000 грађана. После укидања првобитне пресуде од стране Врховног суда, обустављањем поступка од стране Окружног суда и након укидања Војних судова нејасно је да ли се и пред којим судом у Србији води поступак против НАТО злочинаца. У Складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је 2004. године требао да се врати на Окружни суду Београду.

Како кривично дело ратног злочна никад не застарева, а већина оптужених се више не налази на важним државним функцијама у својим земљама сматрамо да је сада прави тренутак да се отвори питање њихове кривичне одговорности.

- 21. септембра 2000. године 14 тадашњих челника западних земаља у одсуству je осуђено на по 20 година затвора због бомбардовања наше земље, Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк.

- 19. јуна 2001. Врховни суд Србије je укинуо пресуду и вратио предмет Окружном у Београду.

- 17. септембра Окружни суд у Београду обуставио je кривични поступак против челника западних земаља и НАТО због агресије на Југославију 1999., а поступак је пребачен Војним судовима.

- 31. децембра 2004. године  укинути су Војни судови, а у складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је требао да се врати на Окружни суд.

Такође, како ова тешка кривична дела никада не могу застарити, што значи да се њихови извршиоци и данас могу ухапсити и привести правди, како то да власти Србије, односно тужилаштво за ратне злочине нису ухапсиле извршиоце и то бар оне који су крочили на њену територију, а као што су Хавијер Солана и Медлин Олбрајт. Закључујемо да правосудни органи не поштују сопствене одлуке и крше законе из области кривичног и кривично-процесног права Републике Србије.

Какав је то парадокс у земљи Србији?

Сопствену пресуду за злочине над србским становништвом, државом и имовином од стране "тада" непријатеља, држава Србија не жели или не смије да процесуира. Ако данас чујемо изјаве да је србско правосуђе одрадило тако тежак и обавезујући "посао" у вези хапшења генерала Младића, шта можемо рећи за пресуду која чека неку евентуалну, вероватно никад урађену ревизију или обнављање поступка, а која се тиче око 3000 жртава становника земље Србије (наравно и Црне Горе), а о материјалној штети да и не говоримо?

Снага кладе ваља, а правда, довиђења!

Такође, на дан хапшења генерала Младића, Тужилаштво за ратне злочине републике Србије је објавило следеће обавештење:

Х И Т Н О

Хапшењем Ратка Младића задовољена је правда.
Жртве и њихове породице су дуго чекале на овај тренутак.
Србија је испунила своју моралну обавезу према жртвама и њиховим
породицама.
Показали смо приврженост вредностима које деле Европа и цео свет.
Поносни смо што у овом тренутку враћамо терет прошлости тамо где му је
место, у мрачне деведесете.
Будуће генерације ове земље су коначно добиле своју шансу.

Ако чак и узмемо евентуалну претпоставку да ће генерал Ратко Младић бити крив по пресуђењу у Хагу за то што га терети Хашки трибунал, а од светске јавности је унапред осуђен, шта би се тек могло рећи за већ осуђене и по злочинима стоструко суровијим, такстивно побројаним именима, описима бића кривичних дела и начину извршења у овој пресуди! Злочин је злочин, а поготово пресуђени!

Комплетну пресуду писану на 250. страница можете преузети ОВДЕ