Светски хаос и српска нирвана

Да ли ће се срушити Америчка финансијска пирамида и доћи до великих финансијских потреса јер је последњих месеци постало јасно да огроман број дужника више не може измиривати обавезе по узетим кредитима.
Србија је земља благословено изолована од финансијске кризе и нереда који тренутно владају на светским берзама. Економски догађаји ван Србије једва да налазе место у домаћој штампи. Штета. Последња берзанска криза је одлична финансијска образовна лекција.
Овога пута, све је почело у САД. На америчком финансијском тржишту одавно се могу добити кредити за куповину некретнина по познатом принципу – уђеш, изађеш и готово.
 
За добијање кредита није одлучујуће да приходи дужника гарантују његов повраћај. Отплата главнице кредита није важна, све док је дужник у стању да плаћа камату. Модел се мање базира на финансијској математици и разуму, а више на нади. Дужник се нада да ће једног дана зарађивати више и моћи да отплаћује и главницу. Још важније, и кредитор и дужник се надају да ће раст цена некретнина трајати вечно. Модел функционише све док је тржишна вредност некретнине изнад вредности неотплаћеног кредита. Све да се ни цент главнице не отплати, кућа се може продати, кредит вратити, па и нешто зарадити. Добијају и дужник и кредитор, поготово кредитор. На ову врсту кредита зарачунава се висока камата по класичном лихварском обичају да највише плаћа ко најмање има.
А онда је последњих месеци постало јасно да огроман број дужника више не може измиривати обавезе по узетим кредитима. Неминовна последица је и озбиљан пад цена некретнина, па је претходно описани модел сада урушен. Интегрисаност и међузависност финансијских тржишта је таква, да америчка криза постаје глобална. Кроз комплексан механизам финансијске алхемије и креирања нових финансијских инструмента, дошло је до великог ширења ризика. Европске или азијске банке које немају ништа са кредитирањем некретнина у Америци, држе хартије од вредности које базирају на ризичним хипотекарним кредитима америчких дужника. Банке су, како то бива, заслепљене високим приносом, потцениле ризик оваквих улагања.
 
Како су у страху велике очи, цео финансијски сектор је мало боље погледао у сопствену душу и подсетио се свих суманутих ризика које је у дневној потрази за зарадом накупио у својим билансима. У општој гужви, свако је покушао да се ослободи финансијског ђубрета продајући га другом. Како сви желе да продају, а нико не купује, на тржишту је одједном мањак новца. Паника прелази у хистерију и централне банке су принуђене да спашавају систем убацујући кредитни новац. Криза прети да уведе економију САД у рецесију, па се америчка централна банка неочекивано брзо одлучила да снизи камате. Ситуација се донекле смирила, хистерија је престала, али су страх и неизвесност још увек ту.
Последња криза је само понављање и утврђивање познатог градива. Грамзивост која се граничи са лудошћу већ одавно је системска. Када криза избије, централне банке развијених земаља заборављају лекције које радо удељују другима, па прискачу у помоћ својим неодговорним хазардерима. Камате по којима се позајмице дају нису казнено-педагошке. Цео систем почива на такозваном моралном хазарду и имплицитно га охрабрује. И када хазард пређе сваку меру и угрози систем, хазардер и тада може мирно спавати – централне банке ће притећи у помоћ. Рискантно је само хазардирање на мало.
 
Србија је у неким аспектима права мала Америка, па и предњачи. Песимиста би могао закључити да по грамзивости и хазарду домаће банке превазилазе своје иностране узоре, а да се према том феномену српске економске власти односе још толерантније него иностране.
С друге стране, оптимиста би се могао жестоко и аргументовано успротивити изнетој тези. Систем је савршено стабилан, само је потребно да се испуни пар услова.
 
Ако плате наставе да реално расту око 24 процента годишње, као сада, грађани ће можда моћи да отплаћују кредите са каматном стопом од 30 процената годишње и наставе са експанзијом потрошње. Ако се експанзија потрошње настави и са њом раст увоза, дефицит текућег биланса би могао да настави да расте по стопи од 100 процената годишње. Буџет ће се, због раста потрошње, уредно пунити приходом од пореза на додату вредност. Ако је буџет пун, плате у јавном сектору би могле још брже расти.
 
Ако Србија очекује да ће потрошња енергије опадати у будућности, онда се може наставити с реалним смањивањем цене струје. ЕПС неће имати потребу за новим инвестицијама, а грађанима ће остати више новца који се може боље употребити за куповину увозне робе, отплату кредита и ново задуживање.
Ако камате и банкарске провизије остану на нивоу који је два, три или пет пута виши од оних у другим земљама, тада би шпекулативни капитал наставио да долази у Србију и обезбеђује финансирање дефицита текућег биланса. Прилив девиза би осигурао да динар остане јак, а можда и ојача, без обзира на инфлаторне тривијалности. Валутна индексација кредита тада неће представљати никакву опасност, јер динар никада неће девалвирати.
 
Потребно је само да се ови трендови наставе још коју годину, боље деценију, па да Србија никада не уђе у кризу. Из угла српског оптимисте, то и није неки проблем. Ни амерички оптимиста није видео никакав проблем – до јуче.