Младић поручио БИА-и: Убили сте ми ћерку!

Једини сведок хапшења Ратка Младића, испричао је за „Новости” како су изгледали последњи генералови минути на слободи: Полицији, током претреса, причао је о детињству, школовању, Русији, ћерки Ани...

Кроз прозор собе у којој је провео своје последње дане на слободи, генерал је мирно гледао долазак полиције. На столу су мировала и два пиштоља. Пуна. Један калибра 7,62 и други „неке америчке производње”...

Мирно је тог јутра, нешто после пет сати, у кућу његовог рођака Бранислава Младића у Лазареву, ушао момак у цивилу, са пиштољем испод летње кошуље. Отворио је врата собе у којој је био генерал. И, као да се мало збунио, упитао је:

„ Ко сте ви?”

„Ја сам онај кога тражите!” одговорио је Ратко Младић, војнички.

Ово је прича Ненада Јоцовића (72) из Лазарева, очевица хапшења бившег ратног команданта Војске Републике Српске. Затекао се, у рано јутро, у четвртак, у повртњаку Бранислава Младића, не знајући да ће бити једини сведок окончања генералове драме у илегали. Поранио је да пре сунца залије паприке које је „заједно са Браном засадио” Кад су га већ ту затекли, пре него што ће ући у кућу, полиција га је позвала да буде присутан претресу и процедури која је уследила.

Није било лако да убедимо овог човека да говори за новине. Дуго се ломио.

„Минуло је пола шест, ујутро, почео је претрес” ипак почиње исповест Ненад Јоцовић за „Новости”.

Генерал није крио идентитет. Показао је личну карту на име Ратко Младић, али је овом документу одавно истекла важност. У новчанику је још имао фотографију сина Дарка, супруге Босиљке и покојне ћерке Ане.

Погледао је фотографију, пре него што ју је предао полицији. Уз то, и 1.500 динара. И неколико новчаница у доларима. Пожелео је да новац остави Браниславу, свом домаћину. Није му дозвољено. Све наведене ствари су одузете.

Он је, потом, из новчаника извадио прстен.

Претрес и све што је процедура налагала трајали су око два сата. Половину тог времена генерал је провео у дворишту, док се испред куће окупљао народ. Процењено је да би мештани, када га виде, можда покушали да навале на капију, па је генерал повучен у кућу.

„Разговарао је са полицијом: причао о ћерки Ани, о свом детињству са самохраном мајком Станом. И њу је више пута поменуо. Говорио је о школовању у Војној академији коју је завршио са десетком. О Русији у којој је, као официр ЈНА, боравио.

Рекао је: ”Био сам тамо на местима где се школују руски официри. Нико ме није пратио, ни снимао шта ћу да видим и шта да чујем. Руси знају коме могу да пруже руку, а да не размишљају колико ће прстију после да преброје.„

Говорио је течно, повремено и оштро: о патриотизму, о ”свему што је продато и издато„, о Косову и Метохији, и, како он види Србију. Данас и у будућности. У једном тренутку, обратио се људима који су ту, да би извршили наређење које им је дато.

”И кћерку сте ми убили! Онакво моје дете... „, рекао је. (Ана Младић била је изванредан апсолвент медицине, пронађена је у стану Младића, са прострелном раном на слепоочници. Званична верзија била је да се убила, мада генерал у ту верзију никада није поверовао, прим. аут.)

”Нисмо ми!„, стигао је, упола пресечен одговор једног од полицајаца.

”Ма, знам да нисте ви!„, наставио је генерал. ”А знам ко је и зашто.„

У неко време генералу је понуђен доручак. Одбио је. Доручак му је био важан због лека. Није га тог јутра узео, упркос убеђивању лекара који је у кућу Бранислава Младића стигао са полицијом. Говорио је:

”Размишљао сам и могао сам и да се убијем... Одлучио сам да то, ипак, не учиним, а знам и због кога„, подсетио је кроз шта је свих ових година пролазила његова породица, а према ономе што је говорио очигледно је да је пратио све што се са Младићима дешавало: од претреса и одузимања уштеђевине.

”Како се примицало време одласка, разговор са полицијом био је све енергичнији„, говори Јоцовић.

”Онда му је неко препоручио: ´Обуци нешто топлије. Да имаш. Тамо где идеш, хладно је.´ Помогао сам му да се обуче, јер му је десна рука потпуно неспособна. Увлачио сам је у рукав. И дрхтао сам.„

Потом је требало да се обује. Било му је тешко да то учини. Обратио се, пола у шали, пола у збиљи, мислим, лекару: ”Ти да ме обујеш!„ Онда се насмејао: ”Ипак ћу сам.„ Савио се и обуо, али, видело се, тешко.

Ненад Јоцовић, док ово говори, видно је потресен. Жали што овакву успомену, као терет, мора да носи док живи.

Генерала Младића никад раније, код Бране, како је звао Ратковог рођака, није видео, ”за четири године колико су њихове куће блиске и узајамно се помажу око пољопривреде„.

А, приметио је, каже, да је Брана повремено био забринут. Мислио је: ”Без посла је, без породице, можда га то тишти„... Кафу и понеку ракију попили би, после рада, у помоћном објекту (летња кухиња), за коју се говорило да је у њој боравио Младић. Да је ту нађен.

”Кад су ме полицајци, пре него што ће ући у кућу, позвали да будем присутан претресу, наравно да сам прихватио. А, када сам видео генерала, скаменио сам се„, каже, као за себе, Ненад Јоцовић.

”Али, та два сата с њим... памтићу док сам жив... Ову 2011, као и ону 1946, када је наша породица из Војковића код Сарајева стигла овде у Лазарево, као колонисти. Ниједну другу годину више не памтим.„

Док репортер ”Новости„ разговара са овим човеком, његова породица је узнемирена. Страхују да ”не изазивамо проблем„. Моле га да заборави све што је чуо од Јоцовића.

Додаје, да када је после обављеног претреса Јоцовић потписао записник, као сведок, речено му је да о томе не говори. Али, Лазарево већ зна да је био ту. А он је уверен - да није чуо ни видео ништа што би било коме нашкодило.

”Полиција је била коректна, свој посао је обављала уважавајући Ратка и његово здравље„, каже Ненад.

”Ма ни лисице му нису ставили. За то није ни било потребе. А ја сам полицији рекао овако:´Ако сте ме већ звали да ту будем, зашто ја о томе не бих смео да говорим?´ „

У једном тренутку, после уласка полиције, генерал се обратио једном од њих:

”Где ти је тај Американац, због ког морате све ово да радите?„ ”Нема овде Американаца„, стигао је одговор. ”Има, има, без њих се овде ништа не дешава„, рекао је Младић.

Село Лазарево, надомак Зрењанина, после Другог светског рата, делимично је насељено колонистима из Босне, Лике, Кордуна, Далмације. У то време овде је стигао и део породице Младић, из Калиновика, родног места генерала. Али, он се није школовао у Лазареву, него, као дете палог партизана, углавном, у Београду. Мештани су, међутим, његово хапшење доживели као да је читав живот провео с њима.

Све до сада његов најпознатији становник био је - Ненад Бјековић, некадашњи фудбалер, па тренер и директор ФК Партизан, пишу ”Новости„. (Мондо)”