Србија: Издаја као пропусница за Европску унију

26.маја 2011. године председник Србије Борис Тадић објавио је хапшење генерала Ратка Младића, који се дуго скривао од Хашког трибунала.

Младић на слободи је био једна од главних препрека на путу Србије у ЕУ. Значи, генерал кога већина Срба сматра националним херојем, био је страшна фигура, која је онемогућавала улазак државе међу земље „цивилизоване Европе“.

Међународни Трибунал за Бившу Југославију је 1995. године оптужио Ратка Младића за многе тешке злочине. Оптужен је за „геноцид“ и „злочин против човечности“. Генералу стављају на терет многобројне жртве међу цивилним становништвом у опкољеном Сарајеву, али главни адут тужилаштва је „масакр у Сребреници“.

Према верзији трибунала, што је камен темељац оптужбе, србска армија под командом Младића у јулу 1995.године депортовала је из Сребренице све жене и децу. Мушкарце и дечаке, узраста од 10 до 65 година, који су остали у граду, током неколико дана су методично убијали. Према подацима истраге, убијено је до 8 хиљада људи.

Нису пронађене масовне гробнице „Младићевих жртава“ о којима су говорили тужитељи. Па ипак, истрага је и овде имала изговор. Према мишљењу трибунала, остаци погинулих су стално поново сахрањивани како би се замели трагови. Али, ко ће преносити лешеве 8 хиљада људи у условима најжешћег рата? Да, налазили су заједничке гробнице недалеко од Сребренице, али не са осам хиљада људи.

Постојали су подаци о томе да није било никаквих масовних убистава, да су сви лешеви нађени недалеко од Сребренице – ратни губици. Детаљним истраживањем порекла тих лешева нико се није бавио. Сви су грозничаво тражили Младића.

Па ипак, генерала су окривили по свим тачкама и расписали за њим потерницу. За шеснаест година, док се генерал скривао од трибунала, већина његових сарадника и потчињених били су ухваћени и, по пресуди тог истог трибунала, добили казне затвора од 15 година до доживотног затвора.

Хватање и предаја Ратка Младића Хагу је био главни услов за пријем Србије у ЕУ. Раније су председници Србије имали друга посла, а и уверења су била друга. Присталице и симпатизери Милошевића су априори, макар и посредно, подржавали Младића. У време смене председника 2004. године ником није стало до генерала у немилости. А, ево, са доласком Бориса Тадића, ситуација се коренито променила.

Главни правац спољне политике Србије је ступање у ЕУ. Међутим, ту су стајале препреке у виду мишљења појединих европских држава да Србија „недовољно“ сарађује са Хашким трибуналом. Ма, једноставно су окретали нос од неудобне Србије, рецимо искрено. Кажу, и цигани ће се отуда разлетети по целој Европи, а и сами Срби су народ жустар и непредвидив. Договорили су се да ће Србија предати трибуналу у Хагу све своје „ратне злочинце“, са Младићем на челу.

И Борис Тадић, у свом другом председничком мандату, дао је налог: „Ухватите Младића“.

До 2002. година Младић је често виђан на стадионима за време фудбалских сусрета. Затим су за његову главу расписали награду и генерал је нестао. У медијима се више пута појављивала информација о хватању Младића, међутим, сваки пут су гласине остајале гласинама. Награду за главу генерала су неколико пута увећали, али је он и даље остајао на слободи.

Када је сасвим догорело, испало је да није баш тако компликовано ухватити Младића. Он се није крио у подземним бункерима, као Садам Хусеин, није се крио по пећинама као Осама Бин Ладе. Генерала су ухапсили у његовој кући недалеко од Београда, где је живео, представљајући се као Милорад Комадић.
После хапшења Младић је изјавио да је могао употребити оружје против полицајаца који су дошли да га хапсе, али да „није хтео да убија дечаке“.

Саопштење о хватању Ратка Младића усталасало је Србију. 27. маја у Новом Саду петсто присталица генерала напало је седиште владајуће ДС, тражећи ослобођење Младића. Дошло је и до крви, али не и до убистава. Полиција је растерала нападаче, рањене су одвезли у болнице.

Младић је више пута изјављивао да не признаје Хашки трибунал, али да је спреман да добровољно оде у Хаг, уз услов, да у Хаг „дођу... они генерали који су ратовали у Вијетнаму, бомбардовали Југославију“.

Испитивање Младића је сада одложено, због лошег здравственог стања генерала. Могуће је да сада Тадић вага све аргументе „за“ и „против“. Због тога што, ако изађе у сусрет ЕУ, поћи ће против сопственог народа. Вероватно ће одлука Тадића бити изнуђена и стратешка, усмерена на побољшање положаја Србије у будућности, али импулсивни Срби тешко да ће у насталој ситуацији схватити свог председника.

А у ЕУ, чини се, почели су да славе победу. Француски председник Никола Саркози је већ успео да поглади Бориса Тадића по глави, изјавивши да „Француска жели да ЕУ на овакав историјски корак одреагује тако да јасно укаже да је Будућност Србије у интеграцији у Европу. Не треба приморавати ову земљу да стално доноси тешке одлуке, које често не прихвата њено друштво, а истовремено јој говорити „не, врата су затворена“. На фону недавних изјава, истог тог, Саркозија, истим поводом, о „изузетно храбром поступку“ Тадића, све то изгледа као подмашивање једног дечака против другог.

Србију ће, највероватније, у најскорије време примити у ЕУ. Неће моћи да је не приме, пошто је плаћена сувише висока цена. А да ли ће Европску унију примити сами Срби – ово питање као олујни облак виси у ваздуху. Само да та олуја не експлодира хиљадама муња, јер Балкан је увек био „буре барута у Европи“.

Превео Милош Матовић,

, https://www.vidovdan.org/aktuelno/13754-srbija-izdaja-kao-propusnica-za-evropsku-uniju