Пљачка Либије. Има ли заштите од глобалног рајдерства? (Део II)

„Интерес према либијској нафти (чије се резерве процењују на 60 милијарди барела и највећи су у Африци, уз најмање трошкове њеног добијања) или природном гасу, чије су резерве 1500 милијарди кубних метара“ – писао је талијански експерт Манлио Динучи, - „нису представљали првобитни циљ агресије у Триполију. На нишану „добровољаца“ операције „Уједињени заштитник“ нашли су се суверени фондови (1) капитал који је Либија инвестирала у иностранству.“ (2)

Ја сам већ имала прилике да пишем, да од првих дана агресије у Либији и при првим сусретима са представницима „националног прелазног савета“  који су се „појавили из мрака“ Европска унија је донела одлуку да замрзне либијске инвестиције у италијанским компанијама Unicredit Banca, Finmeccanica, Eniи другим. То незаконито одузимање имовине суверене државе представљало је само пробно гађање.Учешће Либије у италијанској банци је износило 7,5%, у Финмеканика 2%, у  Ени – 1%. Такве мале инвестиције у италијанским компанијама  заједно са, на пример, учешћем од 7,5% у фудбалском клубу „Јувентус“, за Либију су представљали пре питање политичког имиџа, него стварно економско улагање, а  процењивано је на око 4 милијарде долара. Друга је ствар – одлука о замрзавању актива суверених фондова, које је такође иницирала Европска унија. Те активе, којима је управљао Либијски инвестициони фонд (LibyanInvestmentAuthority, LIA)процењиван је на 70 милијарди долара, а ако би се њима прикључиле инвестиције Централне банке Либије и још неких – премашивале су цифру од 150 милијарди.

Инвеститоре је привлачио и изузетно динамичан раст актива Либијског инвестиционог фонда, који је правио стратешку наду на „свеприсутност“ (у Либији су ту политику   LIAназивали „дипломатијом суверених фондова“). Довољно је рећи да када је LIAформирана 2006. године у његовој активи је било 70 милијарди долара, а свега пет година доцније инвестициони фонд је могао да изврши повољна улагања  у више стотина северноафричких, азијских, европских и северноамеричких компанија. Када су 2004. године САД и Европска унија са Либије скинуле ембарго, и крупне нафтне компаније се вратиле у Ливију, земља је, што се каже, процветала. Триполи је могао да располаже комерцијалним вишковима од продаје нафте реда 30 милијарди годишње, који су у великом делу били упућивани ка иностраним инвестицијама, што је објашњавано  тежњама земље да са себе отресе тешки терет дугачке међународне изолације.

Али на том путу Либију су вребале неочекиване рупе.  Тврдоглавост суверених фондова, који су  управљали баснословним сумама, у највишем слоју либијских чиновника је изнедрила дотле невиђену корупцију, а злоупотребе на „великим растојањима“ су измакле контроли лидера Џамахирије. Када су  2009. године чињенице о корупцији међу највишим слојевима либијске бирократије потврђени, Моамаер Гадафи је донео одлуку, да 30 милијарди нафтних дивиденди иде „директно либијском народу“. Та је одлука створила пукотину у односима Гадафија и његовог министарског окружења, на шта су и играли „глобални управници“, прибегнувши  отимању суверених инвестиционих фондова још пре него што су били одлучили да отму и  енергетске изворе и да почну војна дејства.

Манлио Динучи није погрешио када је коалицију Американаца и Европејаца, који су охали и ахали за либијским сувереним фондовима проценио за „добровољце у операцији „Уједињени заштитник“ (треба рећи да су стратези НАТО просто и без укуса дали назив кампањи у Либији). НАТО је од  самог оснивања те кампање претендовао да буде средиште глобалистичке политичке мисли, центар „управљања и контроле“ планете, задовољавајући незасите апетите инвеститора-добровољаца, који су се потпуно предали том авантуристичко-агресивном и скоро породичном предузећу. Европска унија, НАТО, ОУН, Светска банка и ММФ, Европска банка за реконструкцију и развој, вашингтонска администрација, небројене количине научно-производних удружења, у чијим називима обавезно  постоји и нешто „глобалистичко“, а у туторским саветима – једна те иста лица из двадесетак светских породица – брендова, скоро стопроценто узајамно заменљива. Различити називи – као обезбеђење при дуплом осигурању од свих нас, обичних људи, који су склони да се склањају пред самозваним „колективним заштитницима“. 

При подмићивању  инсајдера из Либијског инвестиционог фонда операција одузимања „суверених фондова“ је пролазила у уобичајеном за „колективног управника“ режиму. Информације су процуреле преко једног дипломатског телеграма преко Викиликса: 20. јануара 2011. инсајдер је саопштио амбасади САД у Триполију да је Либијски инвестициони фонд депоновао у банци САД 32 милијарде долара. После неколико месеци америчка државна благајна је тај новац „замрзла“. Према званичној изјави америчке администрације радило се о „највећем износу, икада блокираном у САД, који ће Вашингтон да чува на депозиту, због будућности Либије“. Без сумње, тај новац ће да послужи не само за „будућност Либије“, већ и за садашњост Сједињених Америчких Држава, чији дуг на данашњи дан износи већ 14,3 трилиона долара. Своје буџетске послове је истовремено средила и Европска унија која је, неколико дана после „операције“ министарства финансија САД,  замрзла још 45 милијарди евра либијских актива. Од тада се више пута саопштавало о новим акцијама европске“наркозе“ помоћу  замрзавања либијских рачуна. Десетине милијарди долара либијских средстава, које су сада замрзнуте у западним банкама, угрожавале су монопол Светске банке и ММФ-а на инвестиције у „пројектима развоја“ у земљама трећег света. Сада ће тај новац радити у интересима западних финансијских институција…

Oдузимање либијских фондова се посебно драматично осетило на крупним пројектима који су се односили на развој Африке… Без средстава за развој је остала Либијска арапско-афричка инвестициона компанија, која је планирала повећање инвестиција за рударске, туристичке и друге пројекте, углавном јужно од Сахаре. Иста судбина је стигла пројекат првог либијског спутњика за везу Rascom. Послат у орбиту 2010. године спутњик је симболизовао пут Либије ка независности од комуникационих система САД и Европе, а либијском буџету је сваке године доносио уштеду од више стотина милиона долара.

Још важнија за либијску економију је била реализација пројеката на формирању независних финансијских институција, које је иницирао Афрички савез: основан је Афрички девизни фонд са седиштем у Камеруну и Централна афричка банка, која је стационирана у Нигерији. Развој тих финансијских институција је био усмерен ка помоћи афричким земљама у циљу ослобађања од контроле Светске банке и ММФ-а. Такође је било предвиђено да се стави тачка на коришћење франка КФА (афричког франка), који је натурен у 14 бивших француских колонија. Курс франка КФА је у почетку био везан за француски франак, а 1999. године, после увођења евра, франак КФА је везан за евро. Као одговор на француску гаранцију конвертибилности франка КФА , руководство бивших колонија се сложило да 65% својих  девизних резерви смести на специјални рачун у државној благајни Француске, и бившем доминиону је дато право вета  у вези са монетарном политиком земаља зоне франка уколико би дошло до овердрафта рачуна. Планирно је било да се утицај бивше колонијалне државе на финансијску политику зоне афричког франка искључи, и да се, у интересу ових и свих осталих афричких држава, пређе на јединствени монетарни систем. Замрзавање либијских актива је нанело озбиљан ударац тим пројектима.

Још увек тек предстоји процена губитака од одузимања либијских нафтних и гасних извора. Признавање „националног прелазног савета“ за законитог представника Либије од стране прво Француске, а за њом и Велике Британије,  дозволило је да западне транснационалне компаније из корена преиспитају услове уговора са Либијом и да јој плате само симболичну цену за право експлоатације тих извора. Манлио Динучи је ту нову чињеницу констатовао као пример класичног колонијалног рата.

Према мишљењу низа експерата (3) страни продор у Либију, ма шта да се прича, је готова чињеница, а „коначаре“ класичног колонијалног рата представљају нафтне компаније и западне инвестиционе банке.

У своје време, пошто су са Либије скинуте санкције, стране нафтне компаније које су се устремиле ка њој, биле су јако разочаране. Либијска влада је на бази система, познатог  под називом EPSA-4, дало страним компанијама дозволе за експлоатацију либијске нафте под условом да највиша камата за извађену нафту остане државној нафтној компанији (National Oi lCorporation o fLibya, NOC). Узимајући у обзир невероватно жестоку конкуренцију понекад је камата држави износила и до 90%.

Интрига са „либијским националним саветом“ је рођена, природно, не у Бенгазију, већ у Вашингтону, Лондону, Паризу. „Савет“ је био потребан не само да би се преиспитали услови нафтних уговора, већ и за „легитимизацију“ отимања „центра за управу“ либијских ресурса…

У име „прелазног националног савета“  формирана је „Либијска нафтна компанија“. Манлио Динучи формирање такве управне структуре назива“празна шкољка, спремна за посао са инвеститорима у пореском рају“. „Шкољка“ треба да замени либијску државну компанију кад „коалиција“ добије контролу над нафтним зонама. По прогнози италијанског аналитичара њена мисија ће бити да даје дозволе, под невероватно повољним условима, америчким, енглеским и француским компанијама. И, напротив, да кажњава оне, ко је „до рата“ био у првим редовима за вађење и прераду либијске нафте: казну може да очекује италијанска ENI, која је 2007. године платила милијарде долара како би обезбедила концесију до 2042. године, немачку Wintershall, која је пошла одмах за италијанском. Претња батинања за „сваки случај“ постоји и за руске и кинеске компаније, којима је Гадафи обећао нафтне концесије, које ће бити одузете американцима и европљанима.

Планови „уједињених заштитника“ претпостављају приватизацију државне нафтне компаније у замену за „помоћ“ Међународног монетарног фонда на обнови индустријских објеката и инфраструктуре, које је та иста коалиција срушила. Схватљиво је, резимира Динучи, зашто се у Бенгазију истовремено са „Либијском нафтном компанијом“ формира и паралелна „Централна либијска банка“. Припрема се још једна празна шкољка која ће имати у будућности важну мисију; „национални савет“, који формално управља сувереним либијским фондовима и оним што ће остати после „одмрзавања“, неће правити препреке  „заштитницима либијског народа“ у њиховом  „ефикасном управљању“.

Онај што је замрзао, тај ће и да одмрзне. Британски чувар замрзнутих либијских инвестиција у износу од 25 милијарди евра, банка HSBC, сада у Бенгазију припрема отварање оне већ поменуте „Либијске централне банке“. А после ће британским и осталим пријатељским банкама бити једноставно  да финансијске токове пренапуте у правцу за који се одлучи  „уједињени заштитник“.

Потребно је невероватно осећање за хумор да би се бомбардовање НАТО назвало операцијом „Уједињени заштитник“. Међутим, чини се да ти људи немају талента за шалу, чим намећу сопствени дневни ред, финансирају побуњенике на туђој државној територији, распаљују конфликте, ратове и револуције, а све под лажном заставом „одговорности да се заштити“.

Данас је то Либија, сутра – Сирија, па Иран, па Русија. „Немогуће је замислити, - пише публициста са Тајланда, - да ће и једна држава на свету, не покушавајући да поврати дотадашњи поредак трпети подстрекивање на побуне, мито, нереде, које финансирају странци. А у ствари, ако државу не занима враћање поредка своје земље пред постојећим побунама и насиљем, који се финансирају из иностранства, на њу пада кривица за неспособност руковођења и равнодушност према својим директним обавезама“.

Када глобалистички медији и приручни „центри мозгова“ неуморно и уз уништавајуће бомбардовање „Уједињеног заштитника“ натурају своју агресивну „одговорност да се заштити…“, дошло је крајње време да се направи алтернативни дневни ред: одговорност за поновно успостављање поретка и обезбеђење сигурности суверених држава од нетражене рајдерске „заштите“.

[1] Суверени фондови су фондови, који припадају сувереним државама, а оснивају се обично да се у земљу не би унела укупна, изузетно велика количина девиза, најчешће добијена продајом енергената. То се чини да би се земља осигурала за случај изузетно тешких ситуација.