Ово у наслову пише на двије стране сабље, коју је краљ Петар додјељивао најбољим питомцима. У току расправе о предлогу предсједника Републике за расписивање референдума, исто сам у скупштинском аудиторијуму рекао актуелном предсједнику РС, господину Милораду Додику.

У славу тога мача сви савјесни и одговорни људи стали су на демократски браник одбране референдума, као нашег неотуђивог и уставном загарантованог права. Било је и оспоравања и политиканства, позивања Високог представника да нас сломи.

Било је и пријетњи и уцјена, али је свијест о потреби политичког једниства по овом питању почела да сазријева.

Зрење или презрење?

Сазријевала је и у јавности, и у партијском животу Српске. Опозиција која није подржала референдум, покајнички је почела да износи свој став да је против његовог укидања. Невладин сектор се подјелио на оне спонзорисане споља, који су позивали да се не завађамо са њиховим спонзорима, тј. „међународном заједницом“, док је НВО буџетско-патриотског типа, некритички претјеривао у глорификацији Додиковог предлога као највећег, најбољег, ма у свему нај, нај, нај...

И онда пуј пике, не важи више.

Стиче се утисак да је сабља извађена без потребе и врађена обешчашћена. Бојим се да није бачена на буњиште? Власт (читај Додик) је водила тајне преговоре, који су праћени јавним притисцима и пријетњама. И онда, у финишу, продали смо референдум за обећања.

Нама, малим људима и Републици, обећања су дали велики и важни људи из европских институција. Ми смо се одрекли јасног и недвосмисленог референдума, а добили смо нејасна и двосмислена обећања.

Плавшићкин поучак

Хајде и да још једном напоменем, да договори између малих и великих обавезују само мале (тј. нас), док су велики амнестирани од обавезе. Једноставно, кад нас преваре, не морају нам се више ни јављати по овом питање. Ни на телефон.

Биљана Плавшић није ни слутила да ће завршити у Хагу, док се руковала и шепурила са Олбрајтовом и Шираком.

Смоквин лист Кетрин Ештон

И лично се осјећам изневјереним. Очекивао сам више. Олакшавајућа су ми сазнања да смо ми у СДС остали досљедни и правовјерни. Нећемо подржати повлачење референдума. Не хватамо се на празну зобницу.

ДП и ПДП су од оспоравања стигли до тога да сад подржавају референдум и траже његово провођење, а СНСД од јавне подршке стигао до стидљивог оспоравања властитих ставова и одлука о референдуму. Кетрин Ештон им је донијела само смоквин лист, што је премало да сакрије размјеру и срамоту пораза за који нико неће да поднесе одговорност.

Да се тако понашало руководство Републике Српске, кад су им руке завртали Милошевић и Мицотакис, Републике Српске не би ни било, већ би се ми данас борили за равноправност у мјешовитим кантонима, а на БХ нивоу би још у наше име сједио Богић Богићевић.

Функционерски патриотизам

Као и увијек до сада, превладала је брига за властити комодитет и статус, стечено богатство, а поражени су истрајност, ентузијазам, и жеља народа да их неко искрено, чврсто и досљедно представља.

Функционерски патриотизам, у свом најгорем облику започео је медијску офанзиву за глорификацијом својих поступака улажући у њу много више енергије него у истрајавање у одлуци о референдуму ...

Легитимно се бринути за своју дјецу и имовину, своју каријеру, партију, фотељу... али није лијепо, ни поштено, народ позвати да се изјасни о нечему о чему се можеш сам договорити, и то иза његових леђа.

Остаје нам нада да ће се власт освјестити и схватити погубност методологије рада коју је управо демонстрирала, и да ће у томе освјешћивању свакако схватити да њихово богатство без Републике Српске не вриједи готово ништа.

Него, сјећате ли се оне легенде о Хулаги кану и Багдадском султану?

Кратка је:

Спремао се Хулага кан, иначе потомак Џингис кана, да освоји Багдад гдје је владао среброљубив султан, који је био посвећен трошењу новца на забаве, мотивишући тако народ на његово обожавање.

Паралелно с тим, запоставио је опремање војске и народа за одбрану земље. Усљед недовољног морала и опреме у редовима бранилаца, Багдад је брзо пао. Хулага кан, који се припремао за вишемјесечну опсаду, изненађен брзим успјехом оде да посјети свога новог роба, бившег Багдадског султана.

Изненади се количином злата и блага у његовим багдадским ризницама, па га упита: „Са оволиким благом ти си могао Монголију да освојиш и мене да поразиш. Па што не опреми већ запусти војску и народ ?“

Султан је ћутао.

Е кад ти је твоје благо било драже и важније од народа, сад живи са њим. Рече то Хулага кан и затвори султана у подруме највећих златних ризница Блиског истока тадашњег доба.

Легенда каже да је султан умро од глади усред највеће ризнице блага.