Етика гусала

Када је у далекој праисторији Господ Животворац облико вао првог човјека од земље, удахнуо му је душу и подарио му живот вјечни.

А када је Србину дао промисао да од јаворова дрвета, коњске длаке и осушене јагњеће коже направи своју чудесну рукотворину, гусле јаворове, онда му је дао и моћ да у њих удахне вјечност. To je вјечност духовне ватре (и истине) "дрвета с јаворова пања" чије су крстоносне струне биле и остале "виле посестриме" са струнама душе Србинове.

Од незапамћених времена па све до наших дана трајање и претрајавање овог, за нас, светог инструмента, истовремено је значило трајање и претрајавање српске родољубиве етике и слободољубиве генетике.

На темељима слободољубља, родољубља и огњиштељубивости српскога народа створена је његова епска поезија и умотворна нарација. У њеном стварању, обликовању и чувању скоро незамјењиву и неизмјерну улогу одиграле су српске народне гусле.

Пјевајући и проносећи пјесме о витештву, о величанственом пожртвовању за идеале правде, "Часног крста и слободе златне", гусле су чувале цјеловитост народног бића, чувале су понос нације. Учвршћивале су вјеру, будиле снагу за будућност и нове подвиге, оживљавале у свијести потомака примјере славних предака и тако одржавале да се не прекине нит памћења између прошлости и будућности, и да се не загуби ко
Лективна самосвијест о томе ко смо, шта смо и одакле смо.

Дух народне пјесме и гусала помогао је Србину да изађе из мрачних урвина у које га бјеше сурвала турска освајачка сила. У непрестаном отпору према насилништву разних освајача и крадљиваца народне слободе, гусле су снажно додирнуле муку народне душе, њену осјећајност, поштење и доброту. Оне су стајале као неизбрисив знак једнакости између вјере, части и образа, који су властитим животима брањени. Стајале су и као будни стражар који чува народни језик, који чува благо умотворства његовог...

Због своје прометејске улоге коју су у животу и историјској судбини српског народа одиграле, гусле су добиле ореол легендарног и светог инструмента. Њихово јектање често се надовезивало и надомијештало на звуке молитвених звона у многим црквама и манастирима. У томе се крила изворна снага и енергија чувања народног имена и поноса, који никога не понижава нити му се силом намеће.

Напротив, у стиху епског десетерца, у његовом уједначеном ритму и тону крије се, прије свега, естетска вриједност и љепота о којој су с поштовањем говорили највећи умови Европе деветнаестог вијека: Гете, Јаков Грим, Никола Томазео, Адам Мицкијевич, Никола Тесла и други. Осјећајући дубоко суштину оригиналности и љепоте српске епике, Јаков Грим је говорио како ће Европа учити језик Срба да би уживала у љепоти њихових народних пјесама.

Није највећа жалост што се ова Гримова мисао никада није и остварила. Много је жалосније што данас, док живимо у времену погажених духовних принципа, погажене истине и порушеног витешког морала, многи од оних који се Србима зову, не знају ни српски језик, а камоли српску народну пјесму. И зато, данас, у времену квантитативне купопродајне цивилизације и "културног људождерства", у времену непоштовања људских врлина, у времену моралног и материјалног саблазна, дух гусала не одговара управо онима који живе у складу са таквим временом.

И по томе веома су "савремени" и препознатљиви. Само такви "савремени" сињи кукавци виде у гуслама главног кривца за многе српске јаде и недаће, па би хтјели да их што прије похране у музејске витрине. Јер, смета им, понајвише, њихово неизбрисиво вјековно свједочење ко је какав у животу био и какав је иза себе траг оставио. Да ли траг исписан свјетлошћу муње, или траг који "смрди нечовјештвом".

Мало је народа на свијету чији национални инструмент има тако дугу историју постојања као што су то српске гусле. Али, исто тако, мало је народа и нација на свијету који су се са толико небриге и неодговорности понијели према својој музичкој икони, као што смо то учинили ми Срби у вријеме великог идеолошког отпадништва, када смо, умјесто о Светом Сави пјевали о Сави Ковачевићу. На сву срећу, гусле су направљене од жилавог духовног и сновног "материјала".

Као живи свједок историје преживјеле су и надживјеле зелене дахије и црвене кабадахије, па надживјеће, засигурно, и новопечене расељачене космополите.

Јер ми, ако опстанемо као народ, опстаћемо по нашем изворном народном моралу, по изворној светосавској етици, а не по формули западњачког кокакола менталитета. Опстаћемо само ако, уз уважавање праве умјетности других народа, очувамо и своје духовно огњиште са кога нас кроз вијекове и времена грије "дрво с јаворова пања, пуно славе истине и знања".

И зато се, драги поштоваоци Гусала, од срца радујмо што ће вечерас, овдје у престоници Канаде, земље јавора и јаворова листа, јектати српске гусле јаворове. Оне су у Отаву "дојездиле" да се чују, да нас разговоре, да нам освјеже душу и да је вишњићевски подсјете на њено славјанско и светосавско поријекло, како не би овдје у туђини, сита и напита, заборавила име својих предака.

Уз звуке струна са гусала, уз глас честитих гуслара који чувају образ, част и славу светог српског инструмента, ми вечерас овдје овим духовним сабором освједочавамо да смо достојни насљедници наших свијетлих предака и њиховог завјета који каже: "Манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало." Ако некоме ова порука звучи лажно и старомодно, онда је он само пуким случајем међу нас залутао! Искрено вјерујући да такви расељачени сметењаци вечерас овдје нису присутни, ово пригодно слово о гуслама завршавамо поетском вокацијом великог српског пјесника Петра Петровића Његоша:
"Дану Вуче, из Љешева Ступа, узми гусле да нас разговориш, кад је добро, нека је и боље! "
Живјеле нам српске народне гусле, во вјеки вјеков. Амин!
(Драгомир Вукосављевић-Вук)