Моамер Гадафи и цинизам Запада

Оно што се дешава у Либији и око ње врло убедљиво доказује да се савремени свет креће у правцу међународно-правног бескраја, према обнављању расистичко-фашистичких метода управљања светским процесима. Никада се до сада у новијој историји норме међународног права нису тако цинично и безобзирно користиле против народа који су те норме донели. Прича о доношењу резолуције СБ ОУН 1973 и њеној примени представља врх цинизма: уместо да подржава међународни мир фамозни Савет безбедности (а то није први пут) прихвата оружано разбојништво и поделу националне својине једне земље западним компанијама и банкама, уништење суверених држава, истребљење читавих народа.

Међународна заједница данас са пуним правом може на заседању Генералне скупштине да постави питање Организацији Уједињених Нација о преступничком раду њеног Савета безбедности. Шта омогућује да се питање формулише управо овако?

Под 1: Члан 2, тачка 7 Статута ОУН гласи: „Овај Статут не даје ни најмање право мешања у ствари које по својој суштини представљају унутрашњу компетенцију било које државе“. Статут ОУН недвосмислено одређује да је Сaвету безбедности категорички забрањено чак и да дискутује о питањима санкција према Либији. Могуће су само консултације и разматрање питања о спољном мешању у процес оружаних немира у Либији. Значи: чланови СБ ОУН који су учествовали у изради и прихватању резолуције 1973 потпадају под националне кривичне законе по члану „мешање у службена пуномоћја у циљу чињења криминалне радње“, као и под кривичне одредбе међународног суда.

Под два: Чак и у тако донетој незаконитој резолуцији се говори само о блокади ваздушног простора Либије. Какве везе са њом имају објекти инфраструктуре на земљи, копнена војска, резиденција М. Гадафија, мирни грађани и остали потпуно цивилни циљеви? Резолуција ни једном речју не говори о војној подршци такозваној опозицији. А шта изјављују и чине натовци – чине отворено, на највишем државном нивоу? Зар такви поступци не представљају предмет кривичног гоњења?

Под три: Ради организације војних и миротворних операција при ОУН постоји војно-штабни комитет који, пошто проучи ситуацију у области операција, предлаже састав снага и средстава за дејства, као и мандат за обављање операције. Па зашто су онда САД и НАТО себи присвојили право и на тумачење резолуције и на њено извршење? Опет међународни преступ који подлеже кривичном гоњењу од стране Међународног суда и националног кривичног законодавства!

У поступцима СБ ОУН и НАТО открива се читав низ преступа против међународног права и човечности, а сам Савет безбедности ОУН, заједно са НАТО, подпада под категорију „организована међународна преступничка групација“. Време би било да се организује неки нови Нирнбершки процес, што ће се у блиској будућности вероватно и догодити. Па и Хитлер и његово окружење су такође у почетку деловали тако, што су кршили само Версајски мировни уговор, затим су почели да нарушавају међународно-правне норме уопште, и на крају извршили бујицу злочина против човечности. Па за било ког убијеног човека, био то војник државне војске, опозиционар или мирни становник, кривац мора да сноси кривичну одговорност. Ти исти Американци су организовали у Хагу процесе против С.Милошевића и С.Хусеина и казнили их смрћу (другог – отворено, а првог – тајно). А њихова кривица, прво, није била доказана, а друго – оно, што им је стављено у кривицу, не може да се упореди са сразмерама злочина САД и НАТО. Па шта је, ако није мешање у унутрашње ствари туђе државе, направио сенатор Меккејн? Опет - члан кривичног закона за подстрекивање насилних дејстава и противљење властима. Како би реаговале власти у САД да је Гадафи у државу Висконсин, у којој су недавно биле антивладине демонстрације са више хиљада учесника, послао свог званичног представника са задатком да дигне народ на оружану побуну против Вашингтона?

Да се вратимо догађајима у Либији. За шта је окривљен Моамер Гадафи? За то, што влада Либијом преко 40 година, и за то, што је против наоружаних побуњеника, у чијим је редовима била и Ал-Каида, и заврбовани издајници, и представници западних специјалних служби, применио силу? Па најдемократскијом земљом у свету – Америком – већ више од сто година влада једна иста групица представника крупног капитала мафиозно-породичног типа. О томе може да се чита код Вудро Вилсона и Џона Кенедија. Овог последњег су убили зато што је покушао да Федералном систему за резерве одузме право монопола на штампање долара, те се због тога обратио народу поруком, тражећи да га народ подржи у формирању минималне контроле рада банкарске заједнице. Та мафија пљачка не само друге народе, већ и свој сопствени. А ако већ треба да следимо принципе западне демократије, онда би требало да се владање монарха Европе и Блиског Истока ограничи на, на пример, два петогодишња мандата. Међутим, у Великој Британији би такав предлог назвали бунцањем лудака, а у Јордану би каменовали свакога ко би то предложио. А шта је Гадафи урадио у тим дугим годинама своје власти? Својој земљи је обезбедио независност у областима политике, економије, финансија и још неким другим, натерао је да енергенти које Либија поседује користе сви њени грађани, у циљу развоја саме земље.

Данас је Либија најразвијенија република на северу Африке. У свом тестаменту, који носи датум од 5. априла 2011. године, Моамер Гадафи говори о разлозима због којих Запад покушава да га уништи: „они знају да је наша земља независна и слободна, да није под колонијалним притиском, да су моје визије и мој пут били и остали јасни моме народу и да ћу се ја борити до последњег удисаја за нашу слободу, тако нам Свемогући помогао да останемо верни и слободни“. Па не могу либерал-демократе да окриве либијског лидера за то, што је своју земљу учинио најобразованијом на афричком континенту, омогућио јој најбољу и бесплатну медицину, бесплатно становање, висок степен социјалне заштите, новчане приходе грађана који су већи од доходака просечног Европејца? Говорећи о унутрашњим опонентима Гадафи објашњава: „дружећи се са Американцима и осталим нашим гостима слушао сам како ми говоре да им недостају „слобода“ и „демократија“, уопште не схватајући да тамо влада закон џунгле, где најјачи и највећи добија све… Нису схватали да у Америци нема ни бесплатне медицине, ни бесплатних болница, ни бесплатног образовања, ни бесплатног становања“. Даље Гадафи каже: „помагао сам мојој браћи и сестрама из Африке, за земље Афричког савеза сам чинио све што је било у мојој моћи, како бих људима помогао да схвате идеју праве демократије у којој, као у нашој земљи, власт врше народни комитети“. Да либијској демократији додамо и такав орган, какав је Савет (конфедерација) племенских вођа, који дискутује и доноси све, најважније за целу земљу, одлуке. Па управо је свенародно јавно разматрање довело до одлуке да се оствари најграндиознији на Афричком континенту пројекат о обезбеђењу Либијске Џамахирије водом из подземних језера. Тако да, без обзира на пустињски карактер либијске територије и врелу афричку климу, у тој земљи нема дефицита воде за пиће. А савремени путеви, луке, терминали, аеродроми? Али – Американци су решили да је све то недемократски! Демократија на амерички начин – то је потпуна потчињеност од стране народа власти крупног капитала, то је фарисејски модел управљања људима и процесима, када супербогати закулисни играчи иза леђа народа доноси све најважније и унутар- и спољно-политичке одлуке, а председници и владе само имитирају рад. Две политичке партије које наизменично „владају“ Америком представљају пород једног истог удружења финансијских пословних људи. И шта год да Обама обећа својим бирачима (на пример, да ће прекинути ратна дејства у иностранству), председник Америке неће моћи извршити, јер о томе одлучују само играчи иза кулиса. А они, играчи иза кулиса, размишљају само о добити и власти. Девиза: што је добро за „Џенерал моторс“ – добро је за читаву Америку, давно је уступила место пароли: што је добро за „Голдман Сакс“ – то мора да проповеда читава Америка и читав остатак човечанства.

Чиме је то Гадафи наљутио америчку и европску олигархију – све оне ротшилде, рокфелере, барухе и остале? Пре свега: својом и либијском независношћу. У једнополном свету владавине новца тога не сме да буде, јер онда то више неће бити једнополност. Друго – то су реализација и развој идеја социјалне државе. Социјализам је присутан чак и у називу либијске државе: Либијска Социјалистичка Џамахирија. А то је дупло опасно за светску олигархију: разбеснели север Африке, Блиски Исток, читав исламски свет данас тражи модел за свој будући развој а Либија, као исламска држава која је у процвату, може да постане привлачан модел, а то значи – никакав трошак и напори ка дискредитацији и уништењу социјализма неће донети резултат. Треће – либијски лидер је последњих година активно радио у Афричком савезу и са земљама ОПЕК-а, доказујући им да „црно злато треба да се продаје за „златни динар“, т.ј. да злато треба да се размењује само за злато. Све то је довело до одлуке да Либију треба „демократизовати“. Јер стандарди арапске демократије уз бок Ирака значе и демократизовани Ирак. А када униште Либију светски закулисни играчи ће се озбиљно позабавити Сиријом, Ираном, растурањем Ирака, Пакистана, оснивањем Курдистана, „демократизацијом“ Јемена, држава Закавказја, Централне Азије. И то још неће бити крај…
 

___________________________

Леонид ИВАШОВ – председник Академије за геополитичке проблеме, генерал-пуковник, професор Московског државног лингвистичког универзитета.