Почетна страница > Новости
Хрватска криза гура Босну ка њеном крају...
Немогућност политичког система Босне и Херцеговине да правилно заступа интересе босанских Хрвата дотући ће напаћену земљу – и послужити као корисна димна завјеса лидеру Републике Србске
Вањски притисак ће ослабити, а систем ће се распасти
Србе и Хрвате треба пустити да иду својим путем
СДП ушла у конфронтацију коју не може добити
Ни Срби ни Хрвати неће проглашавати независност ове године
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
БиХ ће се распасти, међународна заједница мора се усмјерити на ублажавање посљедица
09.04.2011. год.
Matthew Parish- предвиђа распад БиХ чим нестане вањског притиска
Хрватска криза гура Босну ка њеном крају...
Немогућност политичког система Босне и Херцеговине да правилно заступа интересе босанских Хрвата дотући ће напаћену земљу – и послужити као корисна димна завјеса лидеру Републике Србске
ДЕПО ПОРТАЛ, уз дозволу www.balkaninsight.com, преноси прву од три аналитичке полемике о политичкој кризи у постдејтонској и постизборној Босни и Херцеговини, те њеном могућем расплету. Досадашњи судионици у полемици су Matthew Parish, Курт Бассуенер и Душан Бабић
Пише: Matthew Parish, www.balkaninsight.com
У новембру 2009. године предвидио сам независност Републике Српске. Од тада су се догађаји одвијали брже и имали више изненадних обрта него што сам могао претпоставити. Окидач за коначни распад Босне била је побједа Социјалдемократске партије (СДП) на опћим изборима у октобру 2010. године.
Током 2011. све тужнији слијед непоправљивих политичких ломова пријети да трајно оштети политички састав Босне и Херцеговине. Бит ће то опасна година, у којој ће се економском сиромаштву, на које су се становници Босне и Херцеговине већ навикли, придружити и политичка нестабилност.
Можда најважније горуће питање јесте да ли ће се Бошњаци латити оружја да би спријечили распад своје државе. Насиље широких размјера није много вјероватно. У ових петнаест година откако се рат завршио, три народа Босне и Херцеговине навикла су живјети одвојено.
Политика босанских Хрвата, до сада прилично тиха, успјела је оборити земљу на кољена. На прошлим изборима у листопаду 2010. године, босански Хрвати су гласали увјерљивом већином за двије националистичке странке, Хрватску демократску заједницу, ХДЗ, и њену сестринску фракцију, ХДЗ-1990.
Упркос томе, политички систем Босне и Херцеговине није био у стању на прави начин заступати политичке преференце Хрвата. Хрватски члан тројног Предсједништва БиХ, Жељко Комшић, члан је СДП-а, странке која се представља као мултиетничка, али је у стварности увјерљиво бошњачка.
Комшић изабран бошњачким гласовима
Једва да је који Хрват гласао за Комшића, али је он ипак изабран, захваљујући необичним изборним правилима БиХ. И док етничка квота важи за многе изабране дужноснике, укључујући и оне у Предсједништву, иста квота не важи за саме гласаче, тако да сваки становник Босне и Херцеговине може гласати за било ког кандидата члана Предсједништва. Бира се један кандидат из сваке етничке групе који добије највише гласова без обзира на то тко је за њега гласао.
Тако је Комшић изабран у Предсједништво гласовима Бошњака, којих има око четири или пет пута више од Хрвата, иако је већина Хрвата гласала за друге кандидате. Бошњаци су себи осигурали два члана у трочланом Предсједништву, нарушивши етнички принцип на којем је изграђен Даyтонски мировни споразум.
Ситуација је тренутно још гора. СДП је успио да формирати владу у Федерацији уз помоћ маргиналне мањине хрватских странка, што значи да су двије удружене странке ХДЗ-а, које представљају велику већину хрватског политичког мнијења, изопћене из владе тог ентитета.
СДП-ова коалиција постат ће ствар прошлости
Нова влада ће тако представљати бошњачке интересе по цијену интереса самих Хрвата. Хрватски политичари и хрватска јавност закључили су да Федерација не може удовољити њиховим политичким тежњама. Босански Хрвати имају право гласа и на хрватским изборима, а једини разлог због којег је Загреб до сада шутио пред захтјевима босанских Хрвата за отцјепљењем, или даљим удаљавањем, била је примамљивост чланства у Европској унији.
Будући да су изгледи да ће се то у скорије вријеме догодити све мањи, изгубио се смирујући утјецај процеса придруживања Европској унији, а Босански Хрвати су се отели с ланца у потрази за остварењем својих политичких амбиција.
ХДЗ и ХДЗ-1990 имају заједнички краткорочни циљ: стварање трећег ентитета, којим ће владати Хрвати. СДП-ове коалиције с мањинским хрватским странкама на штету ХДЗ-а постат ће тако ствар прошлости. Одмазда за илузију да Комшић представља хрватске интересе бит ће слатка. Када добију свој ентитет, или чак и ако не буду у томе успјели, крајњи циљ бит ће одвајање „Херцег Босне“ и припајање Хрватској.
У својим иредентистичким намјерама, босански Хрвати пронашли су неочекиваног савезника у предсједнику босанског србског ентитета, Републике Српске. Милорад Додик подржава хрватске тежње за властитим ентитетом, јер сваки програм који распарчава Федерацију чини њега јачим.
Позадина Додиковог пријатељства с Јосиповићем
То објашњава скорашње Додиково пријатељевање с хрватским предсједником Ивом Јосиповићем. Иза изјава узајамног жаљења због ратних непријатељстава и јавних обећања да ће се се ријешити проблеми заштите животне средине, стоје њихови много прозаичнији особни циљеви. Додик ће подржати тежње босанских Хрвата за отцјепљењем од Босне и Херцеговине у замјену за подршку Хрватске отцјепљењу Републике Српске.
Тако Додик распирује пад Федерације и ликује док са стране посматра Бошњаке и Хрвате у клинчу. То ионако ублажује међународни притисак против његовог сецесионистичког пројекта и даје му маневарског простора за бројне симболичке радње које јачају већ ионако јаку аутономију Републике Српске. Претходних седмицаа Додик је најављивао своју намјеру да уништи Пореску управу, затражи укидање државног Суда и преузме ентитетску контролу над политиком изручења – што се сматра кршењем Устава Босне и Херцеговине.
Такође је објавио да Високи представник за Босну и Херцеговину, Валентин Инзко, више нема компетенције над србским дијелом земље. И док би у прошлости Додикови напади на високе представнике БиХ и државу изазвали бурне реакције, његове тренутне активности не изазивају посебну пажњу поред бошњачко-хрватског сукоба који пријети да уништи политички живот у Федерацији. Док год су Бошњаци и Хрвати у сукобу, неће постојати притисак на њега да пристане на формирање државне власти.
Главни разлог за тренутну кризу јесте неповратни губитак интереса међународне заједнице за Босну и Херцеговину. Након потписивања Даyтонског мировног споразума 1995. године, Запад се упустио у агресивну кампању изградње државе и стварање институција средишње власти за које није постојао консензус међу три националне групације у Босни и Херцеговини.
Данас је пажња Запада попустила, а исте институције постале су бојно поље међу чијим се рушевинама Бошњаци, Хрвати и Срби боре за непомирљиве политичке циљеве.
Вањски притисак ће ослабити, а систем ће се распасти
Даyтонска уставна конструкција никада није била одржива као стално политичко решење, јер је наметнута антагонистима уз помоћ дипломатских и војних пријетњи. Било је само питање времена када ће тај вањски притисак ослабити, а систем се распасти.
Пажња међународне заједнице трајала је отприлике десет година након завршетка рата. Од тада је умјетно створена босанска држава постајала све нефункционалнија и не постоји разлог због којег би се тај тренд сада мијењао.
Једина нада за очување територијалног интегритета Босне и Херцеговине био је правац бошњачке политичке мисли отјелотворене у Бакиру Изетбеговићу, актуалном бошњачком члану Предсједништва. Изетбеговићева филозофија драматично се разликује од оне његовог оца, Алије, ратног предсједника Бошњака који се залагао за заједничку државу у којој ће Ислам имати доминантни политички утицај.
Бакиров став је да су од завршетка рата Бошњаци покушали дођу до помирења са Србима и Хрватима, отјелотвореном у подјели власти у средишњој влади, али да тај покушај није успео.
Србе и Хрвате треба пустити да иду својим путем
Због тога би за Бошњаке било боље да се усредсреде на стјецање богатства и јачање политичког утјецаја у областима које су искључиво под контролом Бошњака. Неосвојиве политичке битке треба замијенити пословним интересима. Србе и Хрвате треба пустити да иду својим путем.
Њихови дијелови земље ће неизбјежно остати сиромашни, јер Бошњаци посједују богати и космополитски главни град, Сарајево, као и главне индустријске центре у држави, Тузлу и Зеницу. Срби и Хрвати не представљају економску пријетњу аутономној бошњачкој територији, којој ће бити боље ако не буде ограничавана обвезом да пристаје на немогуће политичке компромисе.
Али, ова визија, која је прошле године била повод за помирење између Изетбеговићеве Странке демократске акције, СДА, и Додиковог Савеза Независних Социјалдемократа, СНСД, пала је у сјенку нове бошњачке политике СДП-а и њиховог лидера, Златка Лагумџије.
СДП ушла у конфронтацију коју не може добити
Под изговором да се залаже за јединствену мултиетничку Босну и Херцеговину, СДП је ушла у политичке конфронтације које не може добити без снажне подршке међународне заједнице. Хрвати и Срби ће се једнострано повући из државе и институција Федерације којима доминира СДП и његова претворна мултиетничност.
Иако је СДП успјела створиту умјетну коалицију у Федерацији с маргиналним хрватским странкама, математика државног парламента јој неће дозволити да исто учини и тамо без подршке једног дијела или цијелог СНСД, ХДЗ и ХДЗ-1990. Политика босанских Срба довољно је јединствена да пакт са СДП-ом за било коју мањинску српску странку представља право политичко самоубојство.
У међувремену, Инзко се намјерава повући у коловозу ове године. Према плану који је очигледно скован у кулоарима Бруxеллеса, он би требао тек напола се повући у Беч. Тамо ће формално остати Високи представник, с такозваним „бонским овлаштењима“, која му дозвољавају да именује или отпушта дужноснике, а да више не мора свакодневно пливати с ајкулама у политички отровним водама Сарајева. Овај Високи представник у одсуству доживљават ће се још мање озбиљно него до сада.
Насљедна мисија ЕУ, теоријски посвећена непостојећем процесу придруживања БиХ Европској унији, посматрат ће беспомоћно како се Додик све неповратније повлачи из државе, а како Хрвати и Бошњаци настављају сипати увреде на рачун једни других због де фацто колапса институција Федерације.
Ни Срби ни Хрвати неће проглашавати независност ове године
Ни Хрвати ни Срби неће проглашавати независност ове године; неће ни имати потребе за тим. Агресивано одбацивање дејтонских политичких структура одржават ће их популарним међу својим гласачким тијелом, скрећући пажњу са све теже економске малаксалости Босне и Херцеговине. Земља ће можда и остати у теоријски легалном савезу још годинама, али посљедњи остаци мултиетничке политичке сарадње престали су функционирати још прије неколико мјесеци и више никада неће оживјети.
Ако центристички настројена влада у Београду падне у наредних 12 мјесеци, Додик ће можда добити подршку за своје центрифугално удаљавање од Сарајева, знајући да му се нова београдска влада, мање спремна на компромисе, коју би предводио националиста Томислав Николић, неће супростављати.
Можда најважније горуће питање јесте хоће ли се Бошњаци латити оружја да би спријечили распад своје државе. Насиље широких размјера није много вјероватно. У ових петнаест година откако се рат завршио, три народа Босне и Херцеговине навикла су да живе одвојено.
Они више немају жељу за убијањем својих сусједа као некада зато што више не живе заједно; рат је издијелио земљу у моноетничке Бантустане и упркос свим напорима међународне заједнице, то се није у значајнијој мјери промијенило. За већину Бошњака Република Србска је исто што и Косово за Србе: земља која изазива сирову емоционалну реакције мржње, јер се сматра окупираном од стране непријатељски расположеног страног народа.
Али, то је мјесто које никада не посјећују, а све већа политичка аутономија србских и хрватских дијелова Босне и Херцеговине не представља никакву практичну разлику за њих.
Бошњаци ће остати огорчени, али се неће борити
Баш као Срби с Косовом, Бошњаци ће остати вјечито огорчени и непријатељски настројени према онима који имају везе с оним што су изгубили; али, као и у случају Срба и Косова, неће се за то борити. Како год да се политичка ситуација развија у наредним мјесецима и годинама, држава је већ подијељена и статус qуо више није угрожен.
Овај резервисани оптимизам има, међутим, два изузетка, а то су Мостар и Брчко. Ови подијељени градови били су спорна тачка у преговорима у Wасхингтону 1994. и Дајтону 1995. и остају проблематични до данашњег дана. Мостар, пријестолница босанских Хрвата, не дозвољава лаку подјелу: туристичке атракције и инфраструктурне везе налазе се у бошњачком источном Мостару, док су трговина и индустрија лоцирани у хрватском западном дијелу града.
Напето примирје осјећа се дуж читаве необиљежене линије фронта. Међународна заједница је предвидјела могућност да у Мостару сукоб може избити сваког часа. И Брчко остаје проблематично, јер су се под контролом Сједињених Држава бошњачке избјеглице у великом броју вратиле у град; а опет, ако Додик жели оствари свој циљ, центар града представљат ће мост између два дијела Републике Српске.
И док Брчко у свом посједу има мање оружја него Мостар, постоји реалан ризик од етничког сукоба ако се транзиција ка доминацији Републике Српске у том граду не буде одвијала глатко.
И док се Вијеће за имплементацију мира спрема да затвори Уред високог представника у Брчком, свега шест мјесеци од почетка мандата новог супервизора за Брчко, чини се да ће ово бити лопта коју ће Влада Сједињених Држава, традиционални заштитник Брчког, морати испустити из руку.
Будућност Босне и Херцеговине без блиског међународног надзора води у неизбјежни распад. Међународна заједница би сада морала прије усредоточити на ублажавање посљедица овог ружног процеса него да се труди да одржи у животу једну дискредитирану визију.
_________________
Matthew Parish је бивши главни правни савјетник Међународног супервизора за Брчко. Његову прву књигу, ‘A Free City in the Balkans: Reconstructing a Divided Society in Bosnia,’ објавио је И.Б. Таурис. Његову нову књигу, ‘Mirages of International Justice: The Elusive Pursuit of a Transnational Legal Order,’ објавио је Edward Elgar
- Извор
- Depo.ba/Dnevnik.ba/eNovosti.info
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...
Кијев је прекршио „правила ратовања“ циљајући високог војног официра у Москви, изјавио је Кит Келог
Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...
Новоизабрани председник САД одбио је да коментарише да ли је већ било контаката са Кремљом
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Остале новости из рубрике »
