Заборављена лепотица

Космај, питома планина коју окружују општине Младеновац и Сопот, удаљена само педесетак километара од Београда, са викенд-насељем и густим шумама, некад је био популарно излетиште мештана и Београђана. Ипак, полако се враћа у живот...

На Космају смо били 3. августа, дан после Светог Илије, и затекли, као што би и на сваком другом месту после славља, посвуда разбацане чаше, флаше, папир, шаторе који се склапају, тезге које се пакују и утоварују у комбије да би се нашле на неком другом окупљању. Сличне сцене видели смо и у црквама на Тресијама које су жене из околних места сређивале и брисале. Јер, 2. август је и Дан општине Младеновац, дан када је 1893. године проглашен за варош. Иначе у чарима ове планинске лепотице подједнако уживају мештани и Младеновца и Сопота, општина које се шире по њеним обронцима али и Београђани јер је од главног града удаљена свега 54 километра аутопутем и два више ако се крене преко Раље и Авале.

Станиште богиње Маје

На Космају (628 м) најпривлачнијем и најзначајнијем геоморфолошком узвишењу у околини Београда, Сопота и Младеновца, истичу се три врха: Мали, Голи и Рутави. Иако спада у ниске планине, он ипак попут острва доминира изнад валовитог побрђа, раздвојеног благим речним долинама овог дела Шумадије.

Сама реч Космај води порекло од келтског „cos” (шума) и прединдоевропске речи „маi” (планина). Римљани су под именом Космај, „casa Maiac” подразумевали станиште богиње Маје.
   
   
Кантри клуб „Бабе” оживео викенд-туризам
– Келти су овој планини дали име по богатој вегетацији – „шумовит крај”. А Бабе нису назване по неким бабама, како то неки мисле, већ по Бабенијусу, римском прокуратору, којем су временом скратили име. Ово је истовремено био и римски утврђени град који је још у 3. веку имао водовод – приповеда Радомир Самчевић, менаџер кантри клуба „Бабе” коме „у опису радног места” није познавање историје и географије али нас је предусретљиво упознао с њима. Захваљујући њему, прошетали смо кроз векове. Ех, да је више таквих професионалаца, готово истовремено смо помислили фоторепортер и ја. Али, час још није био завршен…

Конак крај гејзира

– На Космају има чак 169 рударских окана, па тако код нас данас може да се купи и камен из рудника Бабенијус. А почетком туризма на Космају може да се сматра давна 1403. година, кад је деспот Стефан Лазаревић своју престоницу из Крушевца преселио у Београд. Ова планина му је постала омиљено излетиште, па је често долазио у лов по овдашњим шумама. Он је, дакле, био први Београђанин који је дошао овде да се рекреира и одмара. Деспот је и обнављао и градио цркве и манастире, па их је једно време било чак 13. Тако је Космај на неки начин био претеча српског хотелијерства, будући да су трговци и разни путници спавали у манастирским конацима, а не у биртијама и по кућама. Подаци кажу да је 1427. године овде и умро – готово у даху нам је рекао Радомир Самчевић и наставио: – Четири века касније, тачније 1823. године, кнез Милош Обреновић је у селу Ропочева крај тамошњег гејзира подигао конак, а он је знао шта и где ваља, зар не? Уосталом, Сопот је наша једина општина која се развила због туризма. И стари трговачки путеви су ишли од Дубровника преко Космаја. Ова планина је богата водама, има изузетну климу, а ваздух је лековит, јер се укрштају струје са Карпата и Медитерана па, по предањима, ни у време епидемија, овде није забележен ниједан случај туберкулозе – задовољно је завршио причу наш саговорник који, наравно, није заборавио ни да се похвали:
 
На Марковачком језеру се сунчају, купају и пецају
– Захваљујући хотелу „Бабе” овај крај је већ мало живнуо, јер нам често долазе гости, посебно викендом, да уживају у пријатном амбијенту, храни, базену, сауни, ђакузију, али и спортовима у природи: шетњи, вожњи бициклом, пент болу, јахању – имамо ергелу коња, а однедавно смо почели да радимо и хипотерапију. Реч је о методи лечења неких обољења „дружењем с коњима” која се спроводи кроз стручни надзор и препоруку и даје одличне резултате. Повремено организујемо и мечинг – такмичење у риболову на нашем језерцету. Победник је онај који за три сата улови највише рибе.

Ипак, за сва ова уживања треба времена, а ми смо морали даље – да што колима, што пешице, обиђемо ову малу, питому и гостољубиву планину. Да се уверимо да заиста постоје та рударска окна. Већ прво видели смо на само двадесетак метара од кантри клуба.

А на бањи – катанац

Читав пејзаж је, докле око сеже, под вегетацијом. Стрмије стране обрасле су шумом, претежно буковом и храстовом, а местимично и четинарском. Благе падине су под травом, подножје под воћњацима и њивама. На Космају има и дивљачи, понајвише зечева, срна, фазана, јаребица, препелица...

Осим природним лепотама и културно-историјским споменицима, овај крај је богат и минералним водама, али је, на жалост, за сада, једино опремљена и у функцији „Селтерс бања” која има око 500 постеља и дијагностичко-терапеутски простор за физикалну медицину, затворен базен, сауну. У близини, на путу од Младеновца ка Космају је и извориште минералне воде – Кораћичка бања окружена зеленилом и миром. Међутим, да јој се приђе, не може – под катанцем је.

Бања је затворена, а надамо се да ће после недавне приватизације широм отворити своја врата посетиоцима, још лепша и боља. На жалост, у још лошијем стању, потпуно запуштена и напуштена, јесте Стојничка бања на чију одредницу „бања” су заборавили и најстарији мештани.

У селу Рабровац, које је пионир у развоју сеоског туризма у овом крају, постоји вештачко језеро, како су нам рекли, још из доба Римљана које је служило за испирање руде. Данас на њега највише долазе риболовци. У непосредној близини су Топола, Опленац, Буковичка бања, Орашац, манастири Павловац и Тресије.

Манастир Павловац се налази у атару села Кораћице и удаљен је 13 км од Младеновца. Ту смо затекли оца Саву, добродушног и зачудо врло покретног калуђера од 86 лета који нам је отворио врата цркве, с нама обишао околне рушевине – конак манастира и успут нас посаветовао:

– Сви ми, кад дође судњи дан, платимо своје грехе и рачуне. Јер, ништа не може да остане вечито сакривено. Знате оно: заклела се земља рају да се све тајне сазнају, па зато треба живети што поштеније. Бог све прашта, али и све види и на судњи дан ти као онај твој фотограф (показује на Милана Јанковића) покаже: ево види какав си био.

Позвао нас је да седнемо и одморимо се, и сигурно бисмо још много тога чули и научили, да нас пут није звао даље.

Као да се ништа није догодило

До Црквина, дела села Марковца и порте Цркве св. пророка Илије налази се споменик деспоту Стефану Лазаревићу, који је на месту изненадне деспотове смрти 1427. године поставио његов велможа Ђурађ Зубровић. Споменик је у облику обелиска од белог венчачког мермера, а текст је исписан на старословенском језику.

У Марковцу, на путу Младеновац – Топола налази се и Марковачко језеро, смештено у храстовој шуми површине 20 хектара. Како је богато рибом, затекли смо пуно риболоваца, али и купача.

На шумовитим обронцима Космаја, недалеко од чувене кафане „Код Наде и Томе” коју излетници с пробирљивим укусом за храну, посебно јагњетину, никада не мимоилазе, налази се обновљен манастир Тресије. Кажу да је име добио по потоку, који протиче поред цркве посвећене светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Али, постоји и друга прича... Она каже да је деспот Стефан Лазаревић, задивљен лепотом поткосмајских предела, основао три манастира: Павловац, Кастаљан и Тресије. Када га је мајка, кнегиња Милица, посетила и видела новосаграђени манастир „задрхтала” је (стресла се) од одушевљења лепотом предела и духовног здања које је њен син саградио. И тако су дрхтаји душе кнегиње-мајке уткани у име нове светиње.

Међутим, ближа је истини претпоставка да је деспот Стефан обновио стари манастир који је саграђен крајем 13. века, у време краља Драгутина. Први пут се помиње у турским изворима, као манастир Трес, у коме обитава дванаест калуђера. Разрушен је у 17. веку, а монаси су, носећи манастирске драгоцености, нашли уточиште у фрушкогорским манастирима.

Већ поприлично уморни стигли смо и на врх Космаја где се налази познат и издалека видљив споменик борцима палим у Другом светском рату, дело архитекте Богдана Богдановића на коме је записано: „1941. на овом месту је формиран космајско-посавски партизански одред који је дао 16 народних хероја и 5820 палих бораца.”

Иначе, Космајци су одвајкада били вешти и храбри ратници. Учествовали су и у боју на Косову 1389. године. Према легенди, под Космајем се родио Иван Косанчић, познати српски јунак. А ми смо се уверили и да су љубазни и насмејани. Вредни. Јер једва чекају да њихов крај поново оживи и опет буде омиљено место викендаша, али и путника намерника из свих крајева Србије. И света. Што да не?

Откуд још знамо да су вредни? Па онај крш и лом с почетка текста, до смираја дана, да се не поверује очима, нестао је, као да се ту ништа претходног дана није дешавало.