Сунчање поред леша дављеника

„Час анатомије“ који су нам одржали уредници фотографије таблоидних дневника приказујући леш раскомаданог дечака у кавезу са тибетанским медведима добио је најнегативније оцене јавног мњења, а због фотографије која по својој бруталности може да конкурише призорима са ирачког ратишта, Министарство културе је најавило подношење прекршајне пријаве против новина које су је објавиле. Шеф мисије ОЕБС-а у Србији, амбасадор Ханс Ола Урстад, позвао је српске медије да покажу поштовање за покојнике и њихове породице приликом извештавања о жртвама трагичних догађаја и позвао новине који су објавили фотографије осакаћеног тела дечака у кавезу Зоолошког врта да се извине јавности.

За др Зорицу Томић, културолога и професора комуникологије на Филолошком факултету у Београду и Факултету за културу и медије „Мегатренд”, појављивање оваквих фотографија је нормална последица агресивног времена у којој живимо. У својој најновијој књизи „New(s) age“ која ускоро треба да угледа светло дана, она описује медијску климу која промовише културу свеопште опсцености и транспарентности, а на питање – како би она као културолог „сецирала“ патологију овог феномена, др Зорица Томић одговара:

– Чини се да је медијски свет до те мере огрезао у зло, да ништа што је лепо и позитивно не може да изазове пажњу јавности у оној мери у којој то изазивају слике смрти, ужаса, разарања и ружноће. Изгледа као да медијску сферу уређују само два бога – бог мрака Плутон и бог рата Марс. Медији су усвојили порнографију зла као модус операнди. Савремени конзумент медијских производа огуглао је на слике гладне деце у Етиопији и на фотографије малишана оболелих од сиде, јер верује да су они негде далеко. Зато је креаторима медијске политике важно да му узбуђење и слике ужаса прикажу и на „овој страни“.

Уредници таблоида који су објавили ове фотографије имали су идеју да победе конкуренцију и руководили су се проценом да се та слика неће објавити у другим новинама. Од једног ужасног догађаја направили су медијски спектакл број један. Објављивањем ових језивих фотографија нарушен је интегритет не само тог несрећног момка и његове породице, већ је угрожено и право на приватност смрти. Смрт је постала јавна својина. Та врста аргументације да „слика треба да прати текст о суровој смрти дечака у кавезу са медведима“ граничи се са безобзирношћу и безобразлуком. Потпуно се заборавља да модерна демократија почива на неповредивости приватне сфере.

Да ли је императив савремених медија постао шокирање, а не информисање јавности?

Мислим да су савремени медији, не само у Србији, потпуно апсорбовали логику капитализма и успостављањем конкурентских односа на тржишту изгубили једну од својих најважнијих функција, а то је – успостављање стандарда друштвене и цивилизоване комуникације. Медији више не служе да искажу дивљење према творевинама људског духа већ да демистификују, рашчерече и рашчарају свет од његових бајковитих атрибута. На сцени је медијско „реновирање” и „реинкарнирање” мрачног средњег века у коме се енергија грађанства мобилисала тако што су вршена јавна погубљења. Када медији данас објаве директан пренос погубљења Садама Хусеина, они од јавног простора праве губилиште, а од нас праве саучеснике у злочину.

Када је почела десензибилизација јавности у правцу неосетљивости према људској патњи?

Медијска јавност је до детаља упозната са анатомијом људске деструктивности у ужасним ТВ дневницима током деведесетих година, када смо из вечери у вече на телевизијским екранима виђали призоре са обдукционих столова – црева, срце и остале унутрашње органе. Након тога уследили су извештаји о колонама избеглица, масовним гробницама... Временом смо постали неосетљиви према људској патњи и данас само екстремне ситуације могу да изазову нашу пажњу.

У јавности се често полемише са тезом да ли данас имамо онакве медије какве заслужујемо?

Апсолутно. Ми смо једна веома мала земља која има велики број медија који међусобно морају да се изборе за опстанак и у друштву које је угрожено кризом вредности многи медији се понашају бахато и некрофилски. Нажалост, наши гледаоци и читаоци су годинама васпитавани од стране одређених медија да жуде за скандалима, ексцесима и морбидним садржајима и то је оно што им данас нуди већина медија. Разлика је у томе што им неки нуде политичке, неки естрадне, а неки социјалне и криминалне скандале. Када су нестали лешеви са ратишта, остала је жеђ за крвљу и глад за људском патњом, па су као „компензација“ стигли текстови о жртвама манијака, педофила, убица... Мотивисани некрофилским поривима, таблоиди се заклањају иза идеје о жутилу и клањају се једином богу због кога постоје – тиражу.

Да ли се вирус те некрофилије шири на све медије? Када власт угаси „Национал“, да ли је логично да на његовим „рушевинама“ настану три нова таблоида

Сви су медији постали оријентисани на демистификовање феномена и имају идеју да све учине транспарентним, укључујући и саму смрт. Као резултат тога добићемо потпуно анестезираног појединца који више ни на шта више неће реаговати, односно особу која показује потпуно одсуство емпатије и било каквог осећаја за другога. Слика на којој се две тинејџерке на Ади Циганлији сунчају недалеко од леша дављеника који је увијен у пластичну кесу и над којим стоји мртвозорник, нормална је последица чињенице да су фотографије утопљеника на Ади цело лето пуниле ступце градских хроника.

Цео свет незадрживо хрли ка таквој друштвеној клими у којој ће се свако гушити у бункеру сопствене равнодушности. Саживели смо се са идејом – ништа ми није свето и ништа ме не може ни повредити, ни узбудити, ни обрадовати – ако се мени лично не дешава. Цивилизација је огрезла у крајњој форми себичлука у којој нико никога не занима и нико не реагује на ближњег свог.

Како тумачите „епидемију“ текстова о педофилији и инцесту у црним хроникама новина?

Ми живимо у времену које је обележено делиријумом транспарентности у коме је једини императив да се све прикаже и да све буде изложљиво и видљиво. Медији више не репрезентују стварност, већ је креирају. Императив новог медијског поретка је да све мора да буде изложено погледу других, односно да свака појава и свака особа буде рашчлањена и рашчеречена. Овде се негује култура опсцености и идеја да се све може приказати у јавности – од сексуалног чина, преко силовања до убиства. Лично се гнушам узурпације јавног простора обдукционим извештајем смрти трогодишње девојчице коју је очух силовао. То је синоним за поновно убијање јадног детета. Медији су постали лешинари који скрнаве мртво дечје тело. Нажалост, јавна сфера се интерпретира као ничија земља у којој је све дозвољено.

Занимљиво је да су у интернет издањима хрватских и словеначких новина фотографије раскомаданог дечака замагљене и благо ретуширане и да на свакој од њих стоји упозорење да гледање неретуширане верзије фотографије може бити веома узнемирујуће. Да ли оваква фотографија поткрепљују мит о Србима који немају поштовања за покојнике и њихове породице? Може ли оваква фотографија да осване у новинама земаља са развијеном демократијом?

Не верујем, јер они желе да заштите своју публику од ужаса у њиховом дворишту. Њихова идеолошка матрица дели свет на „нас“ и на „њих“. Када је слика о погубљењу Садама Хусеина обишла свет, америчка јавност је била потпуно шокирана бруталношћу и на адресу Си-Ен-Ена упућен је оштар протест због узнемиравања јавности. Тада је из централе овог медијског гиганта стигао одговор – то су други снимили, ми смо само пренели. Дакле, порука коју је Си-Ен-Ен пренео својим гледаоцима јесте да су Ирачани дивљаци који сликају смакнуће свог председника. Слична метафора могла би да важи и за Србе. Добра ствар је што постоји реакција културне и медијске јавности, што су сва новинарска удружења најоштрије осудила објављивање фотографија и што је Министарство културе најавило да ће покренути прекршајни поступак против новина које су објавиле ову језиву фотографију.

У штампаним медијима постоји предоминација текстова са бруталним садржајима. У ударним терминима телевизија доминирају емисије у којима саговорници комуницирају путем „мегафона“. Да ли је агресија постала универзална монета за комуникацију у медијском простору?

Псовка је само израз агресије према другоме, промењен комуникативни код и средство за међусобну дисквалификацију неистомишљеника. Основни предуслов дијалога је поштовање другога. У античком свету је установљена максима „Боже, дај ми достојног противника”. Нажалост, ми смо непливачи у плићаку демократије. Није случајно што се најгледаније политичке емисије зову „клопка“, „замка“, „судар“...Оне су у свој назив већ укалкулисали концепт ексцеса и вишак узвичника у комуникацији својих гостију, који се често налазе на граници физичког обрачуна. Бежећи од досаде, отишли су у комуникацијски екстрем у коме се конфликт негује као најчешћа форма дијалога.