Стратегија за уништење Либије

Либија, као суверена држава, осуђена је давно. Ту се није радило о револуционарним иступањима, која су инспирисале западне службе, или о последњим резолуцијама СБ ОУН, већ о укупности догађаја који су довели до прављења и остварења стратегије њеног уништења. На „великој шаховској табли“ Либија је јако давно обележена црвеном заставицом, она је морала да буде бомбардована и – ето – управо је бомбардују
 

* * *
 

Када је 1.09 1969. године дошло до иступања одреда „Организације слободних официра униониста-социјалиста“ којима је руководио Савет револуционарне команде од 12 официра, на челу са 27-годишњим капетаном – везистом Моамером Гадафијем, које је завршено свргавањем монархије, западне демократије су тај чин подржале. Међутим, то је учињено не ради бриге о добробити народних маса, измучених под теретом монархистичког режима. Вашингтон и Лондон су имали намеру да младе официре – провинцијалце који нису имали ни озбиљан дугорочни програм, ни широку социјалну базу унутар земље, ни политички ауторитет у арапском свету, искористе за учвршћење сопственог утицаја у земљи и регији. Како би се данас рекло – ради стварања протектората. Међутим, њихове намере су пропале. Антиимперијалистички и антизападни правац либијске револуције исказан је већ у првим месецима постојања новог режима, и то не само реториком.
 

Први, и то врло озбиљан ударац који је Триполи нанео Западу било је иступање 7.10 1969. год. сталног представника Либије на 24. заседању Генералне скупштине ОУН. Тада је први пут са главне међународне трибине изговорено да Либијци намеравају да ликвидирају све стране војне базе које се налазе на њиховој територији. Одмах после тога либијско руководство је обавестило амбасадоре САД и Енглеске да раскида одговарајуће уговоре.
 

Други, рекла бих, још јачи удар Западу, који је истовремено постао друга цртица у пресуди о уништењу Либије, постао је напад Либије на позиције иностраног капитала у економији те земље. То је било много теже него ослободити се страних војних база. Прво су 1970. године указом либијске владе национализоване све банке у Либији. После тога, 1973. године, Ирак, Алжир и Либија су завели контролу петрохемијске индустрије и успели да питање национализације задрже на дневном реду ОПЕК-а све до краја седамдесетих. Резултат је био да су национализоване све стране нафтне компаније. Иронијом судбине, пре тога су западне компаније, тежећи да смање своју зависност од јефтине нафте Персијског залива, направили у Либији крупне инвестиције, чију нафту није требало транспортовати преко Суецког канала.
 

Трећи напад на капитал је био најмасовнији и идеолошки најбоље образложен, а бавио се интересима локалне буржоазије. У септембру 1977. Гадафи је, као базу за развој привредног живота земље, увео принцип „самоуправљање у економији“. Полазећи од блиских контакта Гадафија и Тита и развоја теорије самоуправљања у социјалистичкој Југославији мислим да је либијско руководство покушало да се позабави увођењем управо те идеје. Тако је у Либији почео прелазак предузећа на колективно управљање оних, који у њима раде. Идеолошко образложење те реформе Гадафи је дао у другом делу своје „Зелене књиге“, и оно је потпуно супротно природи капитализма. На пример, обелодањивао се ропски карактер најамног рада и уздизало се право радника на производ који је радник сам произвео. „Човек је обавезан да ради према својим могућностима и при том је дужан да има доходак који задовољава његове потребе, а сав вишак треба да се каналише на повећање друштвеног богатства. Ако само један човек узима сав новац, то доводи до смањења потреба код друге особе из чега произилази да је то недопустиво“. (1)

Осим тога, од новембра исте године, у фабрикама, трговини, услужним делатностима, у Либији је почео да важи принцип „Партнери, а не најамници“, а нешто доцније је реализован и принцип „Стан је својина онога ко у њему живи“. У мају 1978. Либија је донела закон према коме је забрањено изнајмљивање станова и кућа, а њихови власници су постајали они, који су у њима до тада живели као подстанари. Извршена национализација није представљала директну експропријацију, онакву, каква је рађена у Русији 1917 год. или у земљама народне демократије после Другог светског рата. У Либији је све испало много пристојније. На пример, бивши власници су заједно са обештећењем добијали могућност да учествују у управљању предузећима, али само као „равноправни партнери са произвођачима“. Међутим, крупна и средња либијска буржоазија није могла да се помири са тим и разматрала је Гадафијеве социјалистичке реформе као кампању „народног преврата“. Против политичких и економских иновација либијског руководства био је и део муслиманских ауторитета.
 

Међутим, без обзира на отпор који је активно подупиран из иностранства, чак и читавом серијом атентата, Моамер Гадафи је успео да значајан део онога, што је замислио, оствари. До почетка немира, које је инспирисао Запад, свако је у Либији зарађивао онолико, колико је било потребно за задовољење личних физиолошких потреба: хлеб и остали прехрамбени производи су били јефтини, превоз и гориво су практично били бесплатни; сво становништво Либије је имало бесплатно пребивалиште.
 

Постоји још један разлог за стратегију уништења Либије – то је политички курс руководства земље да створи посебан, ни капиталистички, ни либерални модел развоја – такозвана „Трећа светска теорија“.Основни ставови те теорије су дати у „Зеленој књизи“, коју је Гадафи написао у периоду од 1976. до 1979. године, остварени су у животу. Систем „директне народне демократије“ (џамахирије) створен је по узорку на античке демократије, и заснива се на три принципа:
 

1. Непосредно вршење власти од стране народа преко народних скупова, на којима свако учествује у доношењу одлука;
2. Народ поседује друштвено богатство, које се сматра за својину свих чланова друштва;
3. Предаја оружја народу и обука народа да оружје користи, како би се прекинуо монопол на оружје од стране армије (2).
    

Од свих принципа мени је најспорнији овај последњи. Наоружавање народа, како је то историја много пута до сада доказала, завршава се крвавим револуционарним потресима. Али то није наша тема. Само постојање Социјалистичке Народне Џамахирије је представљало бацање каменом на једино могуће - на надмоћ либералне демократије, то знамење Запада које он уводи на све своје контролисане и окупиране територије. При чему, за разлику од других земаља у развоју, Либија се стварно претворила у успешну земљу. То најбоље показују бројке. До фебруарских догађаја 2011 године БДП по човеку, обрачунат према потрошачкој снази, износио је 13800 долара, тј. више од два пута, него у Египту и Алжиру, и један и по пут више, него у Тунису. У Либији ради 10 универзитета и 14 научно-истраживачких центара, постоје дечје предшколске установе, школе и болнице које задовољавају светске стандарде. Либија заузима прво место у Африци по нивоу човечјег развоја и по дужини трајања живота – 77 година. (Упоређења ради: у Русији је просечан животни век нешто изнад 69 година). Уосталом, Либија се нашла и у Гинисовој књизи рекорда као земља, у којој је у периоду 2001 – 2005 г. био нанижи ниво инфлације – 3,1%. Успеси либијског социјализма могу дуго да се побројавају. А најважнија је чињеница, да су људска права, под условом да се подразумевају као права на поносито постојање, у Либији остварена у много већој мери, него у демократским земљама – Русији, Украјини или Казахстану. Тако да није брига о човеку натерала западне демократе да се окрену свргавању актуелне либијске власти.
 

Још један мотив који је послужио за почетак остварења плана о уништењу Гадафија а, највероватније, и Либије као целовите државе, која сама задовољава све своје потребе, је иступање Руководиоца револуције у септембру 2009. године на 64. заседању Генералне скупштине ОУН. 75 минута, уместо дозвољених 15, Моамер Гадафи је најжешће могуће критиковао политику водећих земаља у свету, окривљујући их конкретно за расизам и тероризам. Још конкретније, Савет безбедности ОУН Гадафи је назвао „саветом за тероризам“. Држећи у рукама Статут ОУН он је изјавио да се у складу са тим документом војна сила користи само уз постојање одлуке ОУН, уколико постоји и сагласност свих земаља-чланица ОУН, прецизирајући, да су откако постоји ОУН „велике земље водиле 64 рата против малих земаља“, а да ОУН није учинила ништа, да би ти ратови били прекинути“. Он је говорио, штитећи права талибана да формирају Исламски емират и права сомалијских гусара, називајући правим гусарима земље које користе територијалне воде Сомалије. Осим тога, изјавио је да су председник САД Џорџ Буш и премијер Велике Британије Тони Блер лично учествовали у извршењу казне над председником Ирака Садамом Хусеином, а говорницу је напустио уз речи: „Ви сте створили Хитлера, а не ми! Ви сте гонили Јевреје. И ви сте направили холокауст!“ (3) Такве јавне оптужбе Запад није могао да опрости.
 

Али најважнији разлог за доношење пресуде Либији ја сматрам постојање либијских угљеводоничних ресурса. Чак се не бојим да тврдим, да је вирус „јасминских револуција“ донет у арапски свет у врло великој мери ради уништења и парчања Либије.
 

Потсећам да је 1988 године, када су откривена последња значајна налазишта нафте на територији Либије, количина резерви нафте у тој земљи процењивана на 3 милијарде тона – у то време то је значило прво место у свету. Највећа налазишта нафте – Серир, Бахи, Нафура, Рагуба, Интисар, Насер, Ваха, Самах се налазе јужно од залива Сидра и спојени су нафтоводима са обалом. Отпрема нафте за извоз врши се преко пет терминала за танкере за превоз нафте, који су смештени у лукама на Средоземном мору: Ес-Сидер, Рас-ел-Ануф, Маса-ел-Бурејка, Маса ел-Харига и Ез-Зувајтина. По резервама природног гаса (657 милијарди кубних метара) Либија заузима 3. место у
 

Африци. Највеће налазиште је Хатејба (339 милијарди кубних метара), а почетком 1990-тих година у налазишту нафте Сурту (Сирту) откривене су нове резерве природног гаса (4).
 

Ни Русија није одиграла баш малу улогу у економским факторима интересовања запада за Либију. Удар на Либију ће се аутоматски одразити на Русију. Дестабилизација Либије је већ довела до огромних губитака у руској привреди. Ево само неколико бројки. 2008. године Русија и Либија су закључиле неколико споразума о куповини руског наоружања у укупном износу од 2,2 милијарде долара, а у јануару 2010. године - на износ од 1,3 милијарде долара. Сада су ти споразуми прекинути. Осим тога, до тренутка увођења санкција против Либије привођен је крају рад на припреми још неколико споразума. Претпостављало се да ће Либија набавити 12 истребљивача Су-35, 48 тенкова Т-90С, извесну количину зенитно-ракетних комплекса (ЗПК) С-125 „Печора“, Тор-М2Е“ и С-300ПМУ-2 „Фаворит“, као и дизел-електричне подморнице пројекта 636 „Кило“ и друго наоружање. Најзад, Русија се припремала да Либији испоручи резервне делове и да обави потребне радове за опслуживање и модернизацију војне технике која је раније купљена, између осталог и за ЗРК „Оса-АКМ“ и тенкове Т-72. Добит, која ће због либијске кризе пропасти, а која би припала само предузећима руског одбрамбено-индустријског комплекса, износи око 4 милијарде долара. Осим тога, у размену за велике уговоре у различитим областима, међу којима су електроенергетика, грађевинарство и одбрана, Русија је анулирала преостали још из совјетског времена државни дуг Либије од 4,6 милијарди долара (5), што такође треба да се уброји у губитке, баш као и пропуштени уговори Газпрома, РЖД (руских железница) и телекомуникационих компанија.
 

Узимајући у обзир нејасну ситуацију у вези с Јапаном и будућношћу атомске енергетике, не би требало да сумњамо у важност традиционалних угљоводоника у ближој будућности. Чак претпостављам да је експлозија на Фукушими-1 потпуно убедила западне стратеге у неопходност да се дејства против Либије активирају. То, што се Гадафи показао као „тврд орах“ и није се сломио чим су га притисли, као што се десило са лидерима Туниса и Египта, најозбиљније је измешало планове сценографа. Међутим, како видимо, они немају намеру да одступе од предвиђеног циља.
 

Резолуције СБ ОУН 1970 и 1973 доказују не само кршење свих норми међународног права – оно је одавно сахрањено и позивати се на његове каноне нема смисла, колико најчвршће намере идеолога и сценографа „усмереног хаоса“ о решености да се Либија уништи. Мене, као грађанина, пре свега интересује питање: у свету, у коме постоји једно право – право јачег, - да ли постоје још увек друге, морално и политички здраве снаге, способне да задрже катастрофалне по својим последицама процесе уништења следеће по реду стабилне и јаке државе у успону?
 

Сигурна сам да такве здраве снаге постоје. То су, пре свега, оне које нису подржале Резолуцију СБ ОУН 1973 , тако што су се уздржале при гласању у Савету безбедности ОУН – Бразил, Немачка, Индија, Кина, Русија. Али – није довољно уздржавање – треба да се делује енергично. Ако сви радио- и теле-етри, сви извештаји са новостима, сви ресурси јавних медија буду накрцани описивањем хистерије која прати припрему за бомбардовање Либије, зашто се не чују званични гласови оних, који нису сигурни у будућност коју то доноси, који су против било какве агресије!
 

Мислим, да оштра осуда било које врсте агресије од стране руководства Русије, позив на најхитнији сазив међународне конференције или састанка на врху председника водећих држава света, може да помогне мирном разрешењу либијског питања. Али ако западни партнери Русије то одбију, онда ће чак и најокорелијим антигадафистима постати јасан смисао отвореног мешања у унутрашње ствари Либије на страни наоружаних сепаратиста. Подсетићу, да је управо таквим сценаријем срушена Савезна Република Југославија и створена квази-држава Косово, да су прегажени Авганистан и Ирак. А најважније је, да уз нему сагласност већине држава, уз несигурност јаких држава, следећа на реду може постати практично свака земља у свету која се не придржава либералне матрице и која има ма и најмање искористиве ресурсе.
 

Па онда, да чекамо или…?

____________________________

(1) Гадафи М. Зелена књига, изд. Москва, „Инфра“, 2003, стр. 22

(2) Капитонов К. „Моамер Гадафи“ - URL: https://www.peoples.ru/state/king/libya/kaddafi

(3) РИА Новости. – 26/09/2009; Гадафи, Моамер. – URL: https://ru.wikipedia.org.
(4) Либија. Државно уређење. – URL: https://dic.academic.ru.

(5) Према подацима агенције ИТАР-ТАСС

Јелена Пономарјева,