«Светски поредак» нови, рецепти - стари

Паре, то кобно «проклето злато», имају чудну одлику: када њихова количина у «џепу» индивидуума достиже величину од милијарде, оне на посабан начин почињу утицати на мишљење имаоца. И из неких разлога они најбогатији људи планете постају и најревноснији борци за идеју «нулта раста» светске економије и смањења становништва Земље. И то смањења на рачун оних народа, који су својим ропским радом милијардерима и стварали њихово богатство, а сами још нису успели да испробају макар нормални, а не презасићени задовољствима живот.

Могли би смо и неверовати информацијама које повремено објављују медији о затвореним сусретима представника светске елите, на којима се доносе одлуке, којима се милијарде људи осуђују на изумирање не само у ратовима или од глади, него и у резултату коришћења специјално створених вакцина или прехрамбених намирница са генетички модификованим организмима. У свест људи имплантира се идеја о непотребности породице као темељне ћелије друштва, стимулишу се «игре» педерастије и трансексуалаца. И све зарад тога да се смањи број становника на планети до нивоа, који би осигуравао радну снагу за припадајућа «елити» предузећа, али од ње не би изискивао трошкове за одржавање «непродуктивног» дела човечанства.

Уосталом, медији су медији. И новинари морају да се прехране, а скандалозне теме за њих су шанса за добијње премија. Али је живео чoвек, коме баш и није требало да пред смрт пише своју последњу поруку човечанству, да на Западу постоји «програм (који) располаже огромним финансијским средствима ...у светским размерама, пошто може рачунати на подршку моћних центара економског утицаја, посредством којих се намећу услови земљама, које се налазе на путу развоја... Гађају они у саме основе људског морала и усмерени су на породицу, пропагирају моралну сведозвољеност... Није ли то такође нови облик тоталитаризма, који се крије под видом демократије» (1).

Ове речи припадају Јовану-Павлу II, чија је књига «Сећање и идентитет» објављена марта 2005. године, две недеље пре смрти понтифика. А предсмртним порукама може се веровати.
 

Кога ће првог «под нож»

Дилеме нема, и раст становништва одавно је време ставити под контролу, светску производњу треба приводити норми, која не би допуштала да се рабе ресурси и дивљачки убија земљиште, као што се то данас чини, и то бесповратно. Међутим, желимо упитати: а ко је за то крив?
 

Судећи по многобројним публикацијама, кривцима за то што се црпе резерве руде, нафте и гаса из земље и риба – у океану, а такође за то што индустријска предузећа загађују атмосферу и воду, а плодно тле се користи за узгајање биљака, које се прерађују у биогориво, означени су пре свега народи Африке и Азије, од многих који живе у сиромаштву и глади (2).
 

Зато дајте да погледамо, ко, заправо, вади и користи те ресурсе? Прецизније, ко их вади – зна се (раде то ти исти Африканци и Азијати), али у које земље одлази туђе богатство, ко то богатство ждере тамо, прерађује и одбацује у виду смећа, хемиката и отровних гасова у земљу, воду и ваздух? Наведимо бројке.
 

С обзиром да највише о прождрљивости човечанства галаме амерички милијардери, узмимо САД као полазну тачку.

До почетка 2009. године на Земљи је живело 6,6 милијарди људи. Од тога на САД отпада 307 милиона. По том показатељу Сједињене Државе, поред осталог, међу државама света уступају само Кини и Индији, а величина коефицијента сумарног наталитета у САД од 2,1 детета по жени је највећа међу развијеним земљама.

И испада да је удео Американаца у саставу човечанства – 4,65 процената. При том удео САД у дневној потрошњи нафте у свету износи 22,33 процента (3). На графикону то изгледа овако:

Доле следи десетина светских лидера по потрошњи нафте. Али и на том списку САД су значајно испред осталих.

Аналогна је ситуација и у вези са енергопотрошњом по глави становника у целини. На пример, Американац у просеку троши онолико енергије, колико двојица Јапанаца или шесторица Мексиканаца, тринаест Кинеза или 31 Индус, 307 Танзанијаца, или 370 становника Етиопије (4). И то при том што граница САД са Канадом пролази на ширини у дијапазону од украјинског Љвова до Абхазије, што значајно смањује потребу за енергоресурсима за грејање станова у зимско време у односу на северније регионе, на пример, Украјине или Русије.

Прво место у свету САД заузимају и по потрошњи природног гаса - 22,2 процента (5).

Оне и највише од свих загађују атмосферу са СО₂ (20,62%) само у резултату потрошње природног гаса, а да не говоримо о сагоревању течног горива у моторима аутомобила и авиона (6).

Американци дневно троше хране у величини од 815 милијарди калорија, што је отприлике за 200 милијарди калорија више, него што је прописано медицинским упутствима. И само тих, сувишних, 200 милијарди калорија било би довољно да се дневно снабде са намирницама још 80 милиона људи (тојест, две Украјине!). Међутим, житељи САД свакодневно избацују 200 хиљада тона јестивих производа, набављених, а непотребних.

Просечни Американац користи сваки дан 159 галона (612 литара) воде, у време док половина човечанства живи са 25 галона дневно (96 литара) (7).

И поставља се питање: а можда, забринути због незадрживе потрошње светских ресурса милијардери не од тих народа су и почели водити политику «нулта-раста»? Уосталом, нису Африканци и Азијати први пошли «под нож» «светске владе».
 

Зашто су Словени прва жртва?

Шта рећи, ефектно би било почети чланак о завери милијардера против човечанства уз цитирање речи «гвоздене леди» Маргарет Тачер о довољности за СССР становништва у величини од 15 (у другим варијантама – 50) милиона људи. Међутим, аутор је ипак одлучио да провери, где је и када то бивши премијер Велике Британије казала нешто тако. И је ли уопште то рекла? Тим пре што неки новинари приписују те речи Џону Мејџору, који је Тачерку заменио на премијерској функцији.
 

Дуго лутање по лабиринтима Интернета у трагању за изворном информацијом на коју су се позивали разни аутори цитата, завршили су се потпуним фијаском. Прецизније, сви они на крају крајева воде ка руском публицисти, аутору књиге «Зашто Русија није Америка» Андреју Паршеву. Како је појаснио сам Андреј Петрович, он је, својевремено проучавајући енглески језик, слушао на радију говор Маргарет Тачер. «Тамо је директно речено, да СССР треба оставити 15 милиона људи, али је то речено увијено: као совјетска економија апсолутно није ефикасна, постоји тек омањи њен ефиканси део, који, заправо, и има право на постојање. И у том ефикасном делу запослено је свега 15 милиона људи нашег становништва. Такав је смисо Тачеркине изјаве, која је потом интерпретирана на различите начине (8).
 

Но, оставимо питање о бројкама и правилности интерпретације речи британске баронесе на савести А.Паршева, тим пре што енглески језик у то време он није знао баш најбоље. Судећи по текстовима говора «гвоздене леди», које је брижљиво сабрао Фонд Маргарет Тачер (https://www.margaretthatcher.org/speeches/default.asp), она је заиста сматрала, да је тек 15 процената становништва СССР било ангажовано у сфери ефикасне производње (тојест, оних 50 милиона људи). Рад осталих за совјетску економију био је непрофитабилан (ја бих рекао, каткада чак губиташки). Међутим, из овога се може извести и такав закључак: могло би се човеку и завртети у глави од тога, колико је економски систем Совјетског Савеза био потенцијално ефикасан!
 

Петнаест процената резултативног рада његових грађана било је довољно да СССР обезбеди више-мање прихватљиви ниво живота, да се омладини осигура високопрофесионално и при том бесплатно образовање, да се осваја космички простор, одржавају једнаке са Западом моћне оружане снаге и уз то још да се нахрани и заштити на десетине других земаља, које су желеле (у овој или оној мери) да граде социјализам! А шта ако би совјетска економија зарадила макар за 50 процената свог потенцијала?!
 

Сада, након протока две деценије, очигледно да је управо СССР стајао на путу“светске владе“ ка глобалној доминацији, која је достижна само у случају најпре дезинтеграције, а потом и ликвидације на планети националних држава, које бране своје народе од пљачки, истребљења или поробљавања од стране светске олигархије. Друга жртва постали су Словени Југославије.
 

Клупски живот светске олигархије

Не чуди што је до распада Совјетског Савеза западна политичка и финансијско-индустријска елита (условно говорећи, „светска влада“) била углавном забринута због проблема свог опстанка у историјској перспективи. Интернет-сајт («PublicIntelligence», https://publicintelligence.net/) даје могућност да се проанализирају спискови учесника и дневни ред заседања чеда Дејвида Рокфелера – Билдербершког клуба – од 1958, до 2005. године. На тим затвореним за штампу конференцијама најбогатији и најутицајнији представници светске елите разматрали су круцијална питања свога опстајања (9).

Из садржаја програма билдербершких седељки види се, да су се до 1992. године пракично све теме, овако или онако, сводиле на „совјетску опасност“ и начине како да јој се супроставе са стране Запада. А после дезинтеграције СССР и неколикогодина с тиме повезаног међународног хаоса „светска влада“ најзад се могла концентрисати на то, како да искористи могућности које јој се отварају како би човечанство претворила у „глобалног најамног радника“, који би радио много, јео мало уопште не би сметао „елити“ да ужива у животу.

Тако је, на пример, у јуну 1995. године на заседању Билдербершког клуба у Бургенстоку (Швајцарска) прво питање било „Шта сада мисли да ради НАТО?“, а потом су разматране глобалније теме: „Има ли посла за све?“, „Атомизација друштва: утицај нових технологија на политичко понашање“, „Наш дневни ред за СТО и Светску банку“, „Поуке нове финансијскекризе“ и, најзад, сасвим већ отворено – „Практични кораци ка бољој глобалној управи и бољим глобалним правилима“ (PracticalstepstowardsabetterGlobalGovernanceandRules). Треба истаћи, да употребљени у тексту дневног реда билдербержана појам «Rules» у енглеском језику има неколико значења: не само «правила» или «норме», него и «владавина», «доминација». У датом контексту одговара и једно, и друго.

А даље – више. Од 1996. године Билдербершки клуб почео је разматрати теме «Расна хармонија», «Свет без граница», «Глобализација», «Нова економија» итд. У време постојања СССР «светска влада» себи је допуштала тако нешто у виду футуристичких фантазија. А сада пак, осетивши некажњивост, «елита» је осетила укус да седне на шију човечанства и у бокове «светског радника» утакне своје позлаћене подупираче. Пут ка томе је отворен. И чинило се, живи Америко и радуј се. Али не лези враже, није дошло до тога. «А хранимо ли ми то много сувишних уста?» - питала се по ко зна који пут «елита», па и сама због тога замало да изгуби апетит.

Проблем исувишног у перспективи становништва планете и помањкања природних ресурса није нов. Још 1798. године енглески свештеник Томас Малтус је објавио књигу са уобичајено за то доба дугим насловом «Искуство о закону становништва, или излагање прошлог и садашњег утицаја тог закона на благостање људског рода, уз прилагање неколиких истраживања о нади у елиминацију или ублажавање причињеног им зла». Аутор књиге је срачунао, да број твари божјих расте геометријском прогресијом, а обим средстава за њихову егзистенцију у аритметичкој. Отуда је, по његовом мишљењу, потребно да човечанство има границе количинског раста, јер у једном тренутку неће бити способно да се обезбеди довољним количинама прехрамбених намирница.

Мућнувши мозгом, Малтус је закључио да човечанство може спречити хипотетичну катастрофу једино на два начина: или путем сузбијања раста становништва помоћу повремених ратова, гладомора и масовних епидемија, или чак преласком људи на суздржавање у потрошњи, што изискује преосмишљавање циљева њиховог постојања са аспекта морала, а то је сумњиво.

У току два последња века идеје Малтуса надахњивале су многе научнике и политичаре, па је 1968. године малтузијанство постало уједињујућа идеја за групу представника светске политичке, финансијске и научне елите, која је основала Римски клуб. Његов циљ јесте настављање истраживања у том истом духу и израда препорука за «спасење» човечанства. При том и иза Билдербершког клуба, и иза Римског клуба, вири фигура Дејвида Рокфелера.

Чудним стицајем околности стварање Римског клуба на челу са ренегатом-марксистом Аурелијем Печеијем временски се подударило са моћним успоном у Западној Европи левичарског покрета, који се претворио у реалну опасност по владајућу класу и америчке интересе на Европском континенту. И то наводи на мисао да је «светској влади» било потребно «страшило» које би образовани део становништва, нарочито омалдину, одвлачило од борбе против светског капитала, усмеривши њихову револуционарну енергију на другачије колосеке. Али, вероватно, није све тако једноставно.

По наруџбини Печеија, одреднице неомалтузијанства у савременом тумачењу изложио је 1970 године амерички творац теорије системске динамике Џем Форстер, а годину касније у популарнијој форми учинио је то његов ученик Денис Медоуз, чија књига «Границе раста» су и до данас својеврсни манифест Римског клуба.

Компјутерски модел, који су понудили аутори, прогнозира колапс светског социјално-економског система у XXI веку, уколико човечанство не предузме кораке у правцу смањења нивоа потрошње ресурса и загађења околне средине отпацима, а такође у правцу увођења ефикасне контроле наталитета. И мада је потом тај модел подвргаван критици због недовољности параметара, коришћених за адекватну математичку анализу, у целини се прогнозе оправдавају у суштини, иако, вероватно, не и у временским оквирима.

Од тог времена чланови Римског клуба су у више наврата промовисали своје извештаје, у којима упозоравају човечанство на наилазећу катастрофу (10), и та страна делатности Римског клуба је, безусловно, донела позитивне резултате. Она је допринела расту друштвеног покрета у заштиту околне средине и формирању својеврсног «еколошког погледа на свет» на светском нивоу. Међутим, као што је Маркс својевремено извео далекосежне закључке из чисто економске анализе, тако и аутори извештаја Римског клуба нагињу ка политичким закључцима, које нуде човечанству као универзални лек. Понајвише помажу у поимању коначних циљева «страшила» Римског клуба (нереалних, или реалних, није важно) не толико његова научна сазнања, колико аутобиографија покојног Аурелија Печеија, коју је он објавио 1977. године под насловом «Људски квалитети».
 

Коме националне државе сметају да живи?

Уопште узев, и без компјутерског моделирања јасно је, да ако човечанство буде (у најширем смислу) толико ждерало, загађивало и размоножавало се, неће далеко стићи. Који је излаз, такође је јасно: те три компоненте живљења треба ограничити разумним оквирима и живетипо разуму, како би се природи-мајчици омогућило да се репродукује. Међутим, занимљивом нам се чини политичка компонента препорука Римског клуба, коју Печеји излаже у својој аутобиографији. Она се укратко своди на следеће.
 

Док буду постојале националне државе, међу њима ће се одвијати надметање у нивоу економског развоја, а то значи – и конкуренција за овладавање ресурсима. Конкуренција води у трку у наоружавању, која опет захтева интензивни развој индустријске производње. И све то, узето заједно, представља један од детерминишућих фактора, који доприносе нерационалној потрошњи ресурса.
 

Излаз из такве ситуације, по мишљењу Печеија, може бити у предаји власти у свету транснационалним корпорацијама (ТНК), које тобоже оптимално користе природне ресурсе, обезбеђују боље услове за рад, финансирају истраживања у области нових технологија, имају средства за прераду отпадака итд.
 

Да ли због непознавања карактера делатности ТНК, да ли због покушаја да људима «посоли» мозак, тек Печеји тврди, да је «социјална одговорност савременог производног система постала толико доминирајућа, да већ не може бити поднета као жртва мотивима профита... Испада да је први захтев који се подноси сваком предузећу, заправо његова друштвена, социјална корисност, на коју може бити оријентисана и његова доходовност, а не обрнуто» (11).
 

Истина, бивши марксиста се ограђује и каже, да савремене транснационалне компаније, «такве као што су «Џенерал-Моторс»... «Сименс», «Фијат»... «Нестле... «Тојота»... «Чејз Менхетн бенк», «Ројал бенк оф Канада» и друге – иако их обично сматрају вишенационалним – у ствари су као такве, националне компаније и банке, које имају разгранате пословне операције у иностранству», и то са повеликим уделом учешћа у њима државног капитала земаља у којима су регистроване. Зато «у случају настајања криза или конфликата вишенационалност сличних монопола брзо испарава» (11).
 

С тим у вези, «зарад тога, да би...отворио нову етапу развоја односа између транснационалних предузећа и националне државе», Печеји предлаже да се «уведе ненационални статус за компаније, које послују у међународним размерама, на пример, да се оне ставе под окриље Организације уједињених нација» Тојест, да се у сфери индустријске производње релизује оно, што је већ урађено у сфери финансија (ММФ, Светска банка), трговини (СТО), производњи прехрамбених роба и фармацеутике (Прехрамбена и пољопривредна организација ОУН и Светска здравствена организација, које по свету шире семена генетички модификовцаних биљака и вакцина, које онемогућавају мушкарцима и женама да зачињу децу (12).
 

Нарочито је «штетним» за човечанство први председник Римског клуба сматрао за сада још важеће право држава да поседују и располажу својим природним ресурсима, које је фиксирано у Повељи о економским правима и обавезама држава (усвојена у Генералној скупштини ОУН 1974. године). По његовом мишљењу, «природни ресурси су заједничко наслеђе целокупног човечанства... Јер нема ни моралног принципа, ни природног закона , из којих би проистицало да такви ресурси припадају овој или оној нацији, на чијој су се теритоирији нашли. Међутим, управо та случајна расподела ресурса на Земљи доприноси распиривању међународних конфликата, па чак и освајачких ратова» ( 11).
 

Дакле, види се да су аутори чланка на Украјини са позивањем на изјаву «гвоздене леди» црпели из часописа «ForeignAffairs» (2005. године). У њему се најпре Јулија Тимошенко потреса поводом тога, што је за време председниковања В.Путина тобоже 26 процената «високопостављених представника режима... у некој етапи служило у КГБ или структурама, које су замениле тај ресор», па су зато «приоритети садашњег Кремља – не демократија и човекова права, већ поредак, власт... и обнављање међународног утицаја земље». Затим она наглашава, да Русија, имајући 16 процената светских резерви гаса, мало чини на пољу истраживања и разраде нових налазишта и не допушта страним компанијама да то учине. И зато савесна ученица Џорџа Сороса (13) саветује: «ако Запад, и пре свега Европа, желе да осигурају сопствени економски процват и економску безбедност, они морају тражити од Русије оно, што она за сада није спремна да да својевољно» (14) Ни више, ни мање.
 

Морамо се невољно замислити: а можда треба рећи, хвала Богу да Русија за сада још постоји као национална држава и да међу њеним «вископостављеним представницима режима» још увек има оних из специјалних служби, а не само чубајса и ходорковских?
 

То да националне државе сметају «светској олигархији» да ставе под контролу све природне ресурсе и фактички поробе човечанство, лепо објашњава у свом интервјуу амерички политичар и издавач часописа «ExecutiveIntelligenceReview»Линдон Ларуш: «Олигарси се понајвише прибојавају савремених националних држава. Они су навикнути да комуницирају са људима као са стоком без мозга, која покорно иде камоје терате. Али у XX веку та «стока» је, као прво, почела стицати прилично образовање, а као друго, - за ред се расплодила захваљујући достигнућима савремене медицине. У резултату је за власт олигарха настала опасност. Чак штавише, разабравши се у погледу реалног уређења владајућег система, људи ће хтети да униште власт олигарха. Зато владајућа светска олигархија, с једне стране није заинтересована за раст становништва, јер што је више образованих људи, тим је теже управљати њима, а са друге стране - смишља нова средства за заглупљивање људи. Ето због чега се тако привија ниска масовна култура, ето зашто се сада у целом свету смањује лествица образовања и спроводи политика ограничавања наталитета...“ (15).
 

Дакле, можда народи бившег СССР и нису случајно постали жртва плана смањења становништва планете? Можда се територија чисти за нове газде? Механизам је покренут. На Украјини нема ко да га заустави, а и не намерава да то учини, судећи по свему, јер они најутицајнији „олигарси“ су или у саставу, или се налазе под утицајем такозване Међународне групе за спречавање конфликата (InternationalCrisisGroup, где се заједно са Соросом, Бжежинским и Ходорковским (16) налазе, на пример, и зет другог председника Украјине, један од најбогатијих људи Европе, Виктор Пинчук. Он, како кажу (или Сорос?) финансира неке политичаре, који претендују на високе функције у украјинској држави. Међу њима су, према гласинама, и Арсениј Јацењук, лидер партије „Фронт промена“, и власник фонда слаткоречивог имена „Отворена Украјина“ (по аналогији са Фондом „Отворено друштво“ Џорџа Сороса).
 

Сасвим се у духу препорука познатих мудраца и фондови Пинчука и Јацењука баве трагањем и припремом млађаних лидера, који у будућности, судећи по свему, треба да постану намесници „светске владе“ на Украјини. А Пинчук се уз то још бави и пропагирањем савремене, такозване уметности, излажући у свом арт-центру сачуване у формалину главе крављих трупова под називом „Исус и ученици“.
 

На изложби Pinchuk Art Centre, 2007 г.

Овакво коришћење „уметности“ као средства претварања људи у бездушне твари такође постоји у препорукама, које су угледале светлост пре више од једног столећа. Тим пре што приказ Светих Апостола у виду мртвих крављих глава сасвим кореспондира са једним од главних задатака, које су поставили мудраци – свом снагом у борбу против православних Словена.
 

Цитираћу још једном, шта је рекао Линдон Ларуш: „...владајућа светска олигархија...смишља средства за заглупљивање људи... привија се ниска масовна култура... снижава лествица образовања“.
 

Могу ли у Русији зауставити тај механизам? Има наде, ако се зна да англосаксонцима није пошло за руком да ставе под контролу руска недра помоћу Ходорковског, а након неколико дана после хапшења тог «олигарха» чеду Сороса у Москви – Институту Отвореног Друштва (the Open Society Institute) - лагано су причепили реп, иако под измишљеним изговором. Међутим, вирус у телу Русије је остао. Сорос вам је као СИДА: потребно је предузети превентивне мере да је не зарадите.
 

Узгред, украјинским фондом за борбу против СИДЕ руководи супруга горе поменутог Виктора Пинчука.
 

Фонд се углавном бави рекламирањем презерватива, али ни једном речју не помиње улогу такозване геј-заједнице у ширењу СИДЕ, тојест, не помиње педере. И судећи по томе да број ВИЧ-инфицираних расте, а наталитет на Украјини опада, деловање фонда показује се ефикасним управо на овом другом правцу. У крајњој линији, тако тврде украјински противници легализације «бракова» међу педерима. Недавно је Министарство правде Украјине регистровало Свеукрајинску друштвену организацију лезбијки, гејева, бисексуалаца и трансгендераних људи – Савет ЛГБТ организација Украјине. У статуту Савета је речено, да су основни циљеви његове делатности: «постизање у Украјини пуне грађанске једнакости за лезбијке, гејеве, бисексуалце и трансгендерне људе... супростављање апидемији ВИЧ/СИДА (желе ли то они да се боре против СИДЕ? –прим. Аутора); стварање политички и социјално активне ЛБГТ – заједнице...» (17).
 

Последњи предлог у цитату из статута је нарочито интересантан. Тешко да се може сматрати, да су права те групе на Украјини узурпирана, ако је она, судећи по публикацијама у штампи, широко заступљена међу високопостављеним чиновницима и парламентарцима. Може бити да је циљ «стварања политички и социјално активне ЛБГТ – заједнице» управо у оном на шта је упозоравао Јован-Павле Други? Педери се претварају у «јуришне одреде» Новог светског поретка?

А онда у будућности Украјину не чека «наранџасти», већ «плави» Мајдан. На чему Украјинцима аутор и честита.
 

Уосталом, то вам је као крик душе. Као код понтифика. Он је знао шта иде уза шта.
 

Град Кијев
 

1. Цит. по тексту https://www.globalaffairs.ru/numbers/13/3932.html
 

2. Види. Например, W. Jasper, Global Obama Care and World Population Control, New American, February 1st, 2010 (https://unhypnotize.com/health/12219-global-obamacare-world-population-control.html) или F. William Engdahl, Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population, March 04, 2010 (https://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html
 

3.https://tonto.eia.doe.gov/cfapps/ipdbproject/iedindex3.cfm?tid=5&pid=5&aid=2&cid=ww,r1,r2,r3,r4,r5,r6,r7,&syid=2005&eyid=2009&unit=TBPD)

4. https://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm
 

5. https://dolgikh.com/index/0-38
 

6. https://dolgikh.com/index/0-59
 

7. https://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm
 

8. https://www.pravoslavie.ru/guest/parshev.htm
 

9. https://publicintelligence.net/category/documents/bilderberg/
 

10. 1974 г. - М. Месаровић и Е. Пестел, «Човечанство на раскрсници; 1976 г. - Я. Тинберген «Преиспитивање међународног поретка»; 1987 г. – Э. Пестел «Иза граница раста»; 1991 г. – А. Кинги и Б. Шнајдер, «Прва глобална револуција»; 1992 г. – Д. Медоуз и др., «Иза граница раста: эсеј о алтернативној будућности»; 1997 г. – Е. Вајцзекер, А. и Л. Ловинс, «Фактор четири. Трошкови — половина, ефекат — двоструки»; 2004 г. – Д. Медоуз, «Границе раста: 30 година после».
 

11. Овде и даље цитат по А. Печеију, «Људски квалитети», глава 3, одељак 3. ”Метаморфоза многонационалних корпорација”, https://eco9571.narod.ru/lib/glava-3.html
 

12. Види, например, «Производи и смањење становништва: Рокфелери», https://vlasti.net/news/94672, «Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population», https://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html
 

13. Види, на пример, https://www.unian.net/rus/news/news-284492.html
 

14. Yuliya Timoshenko, Containing Russia, Foreign Affairs, May/June 2007, https://www.ibyut.com/downloads/Foreign%20Affairs.pdf. Цит. по https://www.inosmi.ru/world/20070505/234357.html
 

15. Ларуш Л. Блеск и сиромаштво нове Римске империје. Интервју са Т. Шишовом // Сутра, 2002, №27, с. 5.
 

16. https://natna.wordpress.com/who-is-international-crisis-group/
 

17. https://www.versii.com/news/224716/
 

1. Удео Американаца у становништву Земље 2. Удео САД у потрошњи нафте у свету

Доле – десет светских лидера по потрошњи нафте. Али и на том списку САД су далеко испред осталих
 

1. Удео Американаца у становништву Земље 2.Удео САД у потрошњи гаса у свету
    

1. Удео Американаца у становништву Земље. 2. Удео САД у загађивању атмосфере услед сагоревања природног гаса

Александар Савченко,