Анти - ШОС

То се могло и очекивати. Бука која се подигла у светским и домаћим медијима поводом заједничких командно-штапских маневара Шангајске организације за сарадњу (ШОС) “Мирна мисија-2007” била је и унапред предвидива. Пре две године, када су Русија и Кина заједнички изводили вежбе “Мирна мисија-2005”, мада не аналогне, на обали и у акваторијуму Жутог мора, поред града Циндаоа, догодило се исто. Изузев што је руска штампа – не она специјална издања, већ обична, о њима писала веома штуро.

Могао се прочитати тек понеки текст са насловом, попут “Пекинг реаговао на десант на Тајван”, очигледно преписан са западних сајтова и листова и то је било све. Овог пута информације су покуљале као бујица. “Ратне игре ШОС”, “Путин разбио терористе код села Караси”, “Шангајска контратерористичка кооперација”, “Како су председници победили побуњенике”, “ШОС објавио рат проституткама”, “ШОС одиграо рат како би штавио НАТО на место”, “Попуштање шангајске напетости”, “Маневри без САД”, “Заједничка мучења” итд, итд. А најсмесније или најтузније – нека тумаци како ко хоце – било је у томе што су најбриљантнији били материјали оних колега који нису били ни близу места где су се одржавали маневри.

Но, њиховим писанијама ћемо се вратити. А сада неколико наслова из страних медија. Они нису били ништа слабији од домаћих по вестачки надуваној сензационалности. “САД имају разлога за забринутост”, упозоравали су неки. “Ново оружје против НАТО”, “ШОС – нови блок на Истоку”, “Русија машта о војној моћи”, “За САД се није нашло место у клубу ШОС”, “Кремљ баца изазов Америци и Централној Азији”, “ШОС – форум за критику САД”, “Путин одушевљен војном моћи “Варшавског пакта-2”, “За права на деспотију”, тврдили су други. Трећи су опет сумњали – “Да ли је Русија способна да створи супарника НАТО?” Тако изгледа својеврсни уједињени анти-ШОС-овски информациони фронт.

Међутим, све њих је надвисио аутор Тхе Wалл Стреат Јоурнал, извесни Ричард Д.Фишер-млађи, потпредседник Интернатионал Ашешмент анд Стратегy Центер у Александрији, у дрзави Вирдзинија, како је он потписан у руском преводу његовог чланка “Мирна мисија”. Та публикација је нешто попут квинтесенције свих тих митова и измишљотина које су западни издаваци пласирали у вези са сарадњом земаља ШОС на плану борбе против теоризма. Подвући ћемо – једино против тероризма, екстремизма и сепаратизма – та “три зла” који по фигуративном изразу кинеских генерала и политичара, представљају опсту опасност по шангајску “шесторку”.

Господин Фишер – млађи, на пример, пише да су маневри “Мирна мисија-2007” укључивали “најсвестраније увежбавање офанзивних операција, уз учесће конвенционалних копнених снага и ВВС, а такође координирање ваздушних напада снагама фронтовских авиона и хеликоптера”. Не схватамо одакле му тај термин “офанзивне операције”.

Никаквих офанзивних операција као укупности “усаглашених и узајамно повезаних по циљу, задацима, месту и времену операција, борби, удара, маневара које се изводе према јединственој замисли и плану у циљу разбијања супростављених групација противника и овладавања његовом територијом на стратешки оперативним правцима континенталног попришта ратних дејстава” (цитирамо из “Војне енциклопедије”) на 255-ом Чебаркуљском полигону није било. Да, било је удара, цији су једини замисао и план били разбијање, подвлачимо то, “терористичких бандитских формација у условно насељеном пункту Пашина”, али ни о каквом заузимању њихове (терориста) територије на стратешки оперативним правцима” нити је предвиђано, нити реализовано.

О каквој офанзивној операцији може бити реци на полигону величине 34 хиљаде хектара који се цео, с краја на крај, види са брда Пашина (назив брда по селу Пашина) где се налазила трибина са које су гости пратили маневре? Шта ту има заједничког за “стратешким оперативним правцима континенталног ратног попришта?” То су реторичка питања, наравно. Не мислимо да потпредсденик International Assessment and Strategy Center не зна и не схвата разлику између антитерористичке и офанзивне операције. Зар се руске војне енциклопедије и речници, а тим пре уџбеници војних вештина веома разликују по суштини од војних термина и дефиниција од западних? По оцени ових или оних догађаја – разумљиво. Али по терминима – тешко. И зашто онда господин Фишер – млађи мути целу причу? Да би испрепадао обичне људе на Западу? Можда. Али подробнији одговор на то питање ми ћемо тек пронаћи. А сада о неким опречностима у његовом чланку.

Он тврди да је на маневрима “Мирна мисија” у Русији учествовало око 4 хиљаде војника и 100 авиона и хеликоптера из Кине, Русије, Казахстана, Киргизије, Тадзикистана и Узбекистана – а то је три пута више од броја ангажованих у “Мисији мира-2005”. године, која је извођена у Кини”. Ништа од тога није тачно. Војника, заједно са снагама за одржавање реда и опслуживање на полигону у Чебаркуљу није било 4 хиљаде, већ седам и по хиљада. И наравно, не три пута више него код Циндаоа. Тамо је само из Русије и Кине (друге земље ШОС нису учествовале) било преко 10,5 хиљада војника. Незгодно је да потпредседник Центра за стратешка истраживања не зна за тако елементарне податке.

Они никада нису скривани. Довољно је посетити Интернет, а да не говоримо о озбиљнијим и поузданијим изворима да би се добила информација о овим или оним маневрима. Она је апсолутно транспарентна. Нико и ништа ни од кога не крије. Још више чуди наивна запрепашћеност господина Фишера – млађег, због чега представници САД нису позвани на те маневре у својству посматрача.

Поставља се питање: а и зашто би били позвани? Какве везе имају САД са ШОС? Никакве. На вежбама није било чак ни званичних посматрача при Шангајској организацији за сарадњу – представника руководства Ирана, Пакистана, Индије, Монголије. Зашто би САД биле изузетак? Да се “добри ујка Сем” увери да антитерористичке вежбе нису уперене против њега лично и против организације Северноатлантске алијансе? Па то су могли видети како војни аташе САД, тако и војни аташеи других земаља НАТО, који су у бројној делегацији војних дипломаста, акредитованих у Москви, дошли на Чебаркуљски 255-ти полигон.

И они су, узгред речено, заједнмо са председницима земаља ШОС и министрима одбране тих држава, сами посматрали са брда Пашина шта се догађа пред њиховим очима, слушали објашњења која су им давали такође руски и кинески генерали. Могли би смо се сложити са тврдњама господина Фишера да је пребацивање војске НР Кине на удаљеност од десет и по хиљада километара железницком пругом из Кине у Јужни Урал Русије био озбиљан испит њихове мобилности. И тај испит је кинеска војска бриљантно положила. Не видимо никакву озбиљну опасност у “умножавању могућности НОАК у примени силе”.

Не сећамо се ни једног примера, изузев пограничних инцидената између Кине и ШСР, Кине и Вијетнама у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века, не сецамо се да је Кина применила своју оружану силу против суверених држава. Или да је покусала да силом наметне своје представе о демократији или о нечем још. Како то редовно чине те исте САД. Нећемо о Вијетнамском рату. Набројмо: Либан, Гренада, Панама, Ирак, Југо-Западна Азија, Сомалија, Хаити, Руанда, агресија против Југославије заједно са војском НАТО, Авганистан. А и војни расходи САД и Кине су неупоредиви – ту имамо резултат 10 : 0 у корист Вашингтона. У поређењу са Русијом рачун у корист САД још већи. Упоредите све те податке и поставите себи питање: какав војни потенцијал и које земље неком може представљати опасност?

Свако ће одговор лако наћи. Не би смо разматрали бесмислице до који су се спустали поједини текстописци пишући у цењеним централним листовима о томе да је на улицама Чељабинска (Чебаркуљ се налази у Чељабинској области”) у циљу лакше борбе против терориста било поткресано или уопште посечено дрвеће, да су заварена сва канализациона окна”, да су на путу до полигона били “офарбани у зелено или плаво све куће и ограде”, да су “старе куће и старе зграде за сваки случај обложене рекламним паноима” да на полигону није било тоалета… Све је то измишљено, били смо на лицу места. Има обојених ограда, али је већина опрана кишом и полусрушена, као И свуда у руским селима. Није било рекламних паноа баш нигде, а тоалета је било за сваког.

Но, оставимо то. Таква “журналистика” нема ама баш никакве везе са “Мирном мисијом-2007” и ШОС. А када је реч о озбиљнијим и конкретнијим стварима – на пример о поређењу ШОС и НАТО, која су упорно навођена како у домаћој и страној штампи – таква поређења су, најблаже речено, некоректна. Зашто? Па можда баш зато што је ШОС политичка и економска организација у којој војних структура и уопште нема – постоји Регионална антитерористичка структура са боравиштем у Ташкенту. Међутим, како смо већ наводили, војна и антитерористичка компонента су различите ствари. што се НАТО тице, то је ипак војно-политичка алијанса.

У њој сем Северноатлантског савета на сталној основи раде и стаб НАТО, комитет за војно планирање, група нуклеарног планирања, војни комитет, стратешка команда уједињених оружаних снага у Европи и аналогне регионалне команде, стварају се Мултилатералне здружене оперативно-тактичке групе и друге војне структуре. У ШОС ништа слично не постоји нити је предвиђено да се ствара. И што је најзначајније, Северноатланстска алијанса 1949 године предвиђа гаранције учешћа свих држава НАТО у заштити националних интереса сваке државе – чланице Алијансе.

У Повељи ШОС таквог пункта нема. И управо зато упоређивати ШОС са Организацијом Варшавског уговора није прилично. И уопште, НАТО проширује своје деловање на читаву планету, док ШОС делује само у оном региону у коме се налазе земље које добровољно улазе у ту организацију. То је та “мала”, али принципијелна разлика.