Пентагон на Дедињу

БЕОГРАД - Продајом Маршалата и пратећег војног комплекса на Топчидеру, који се простире на огромна 4,2 хектара између Железничке болнице и Белог двора, за тричавих 15 милиона евра Србија је САД омогућила изградњу нове, велелепне амбасаде. Али, и потенцијално подизање правог мини-Пентагона у најелитнијем делу Београда, чије ће техничке могућности наткрилити цело Балканско полуострво.

Има, наиме, индиција да ће Влада САД на потезу од Драјзерове улице па скоро све до Топчидерске реке, осим зграде амбасаде подићи и пратеће објекте, у којима ће бити стациониран и стални контингент маринаца!

"То нико нормалан не би продао"

Колики је значај Маршалат имао за историју све три Југославије и Србије и њихову безбедност све до бомбардовања 1999. године, кад је делимично разорен, сведоче изјаве бивших генерала, у стилу: "Нико нормалан такав објекат не би продао ниједној страној земљи, ма како се она звала! Ни Америци, ни братској Русији"! И за време НАТО бомбардовања, упркос томе што је Маршалат био погођен са три ракете, цео комплекс је "остао у функцији".
- Сећам се да је први пут, и то под тачком разно, негде средином 2001. године на Колегијуму Генералштаба споменута могућа продаја Маршалата Америма - присећа се један од чланова ондашњег најужег војног врха СРЈ. - Готово нико није укапирао значај свега, па сам скоро повикао: "Значи, хоће Пентагон на Дедињу?!" Колеге, које су већ кренуле из сале, застале су, док се начелник ГШ Небојша Павковић обрецнуо на мене. Само, ипак су се сви вратили назад. Три сата је потом трајала расправа у којој су скоро сви присутни били листом против чак и разговора о продаји једног таквог комплекса Американцима! Или било коме другом! Тада се на томе и завршило.

Увидом у каснија дешавања у врху СРЈ и Србије, стиче се утисак да су Американци интезивно "притискали" челнике у Београду тражећи искључиво Топчидер за локацију свог будућег резиденцијалног комплекса. Савезна влада је, наводно, још 2001. године дала начелну сагласност, али, и поред честих разговора, српска влада јој није отварала врата. Ни за време премијера Ђинђића, а није то урадио ни кабинет Зорана Живковића. Међутим, пре две године је ипак пређен Рубикон.
- Не знам детаље из уговора о продаји, јер су они из Владе све то радили. А, у мојим рукама је био само списак објеката у оквиру комплекса који је продат - био је кратак бивши министар одбране генерал Зоран Станковић.

Ко су то "они"? Да ли знате конкретно ко је тај посао водио по овлашћењу Владе Србије?
- Све је пребачено на Дирекцију за имовину, док је преговоре с Американцима водио Мирољуб Лабус, а сам уговор о продаји потписао је тадашњи министар за економске односе с иностранством Милан Париводић.
- Је л' има нешто спорно у том уговору, кад се за њега интересујете? - биле су прве речи Париводића.

Војска није питана

Можда у тој купопродаји ништа није формално-правно спорно, иако су Маршалат и цео комплекс продати за само 15 милиона евра, док су неке наше стручне процене тврдиле да је њихова права вредност бар дупло већа, али, зар је баш та стратешка локација смела да се било када прода било којој земљи?
- Ма, немојте, молим вас... Ја заиста не могу да коментаришем сам уговор, који морате да потражите код других служби, али, ако су могли Немци да дозволе Американцима да праве своју амбасаду на 10 метара од своје Тријумфалне капије, онда стварно не схватам зашто ми нешто слично не бисмо могли да урадимо?! То је одлучено на седници Владе Србије у лето 2005. године, док сам ја само био "замољен" да то завршим. У ствари, све је било само питање примене закона. Нашао сам законски основ у Закону из 1981. године, по којем се дозвољава продаја земљишта страним државама за изградњу дипломатско-конзуларних представништава - каже Париводић.
И поред вишедневних покушаја, нисмо успели да о овом уговору поразговарамо са било киме из Републичке дирекције за имовину, која је водила цео посао. Да продаја земљишта на Топчидеру, које је деценијама било војна забрањена зона, није била нимало наиван посао, потврдио нам је и бивши начелник Генералштаба ВСЦГ, пензионисани генерал Бранко Крга:

- Сад, кад су Маршалат и околни комплекс продати, мало је излишно било шта о томе говорити, али ми смо својевремено дали стручно мишљење Влади Србије о значају Маршалата и других војних објеката, међу којима је и команда Гардијске бригаде, која је сада потиснута ка Топчидерској реци. Направили смо и "анализу обезбеђења простора око новог власника". Није у питању само зграда амбасаде него и "пратећи садржаји"! Али, ваљда је Влада све то узела у обзир. Надам се да није само ценила значај добрих односа са САД.
Јесте ли онда ви, односно тадашњи војни врх, дали сагласност за продају таквог за Србију важног простора?
- Понављам, ми нисмо о томе одлучивали, нисмо се о томе чак ни изјашњавали већ смо само дали поменуту стручну анализу. Други су одлучивали.
Остаје питање да ли ће Србија имати замену за улогу коју је у протеклих пола века играо Маршалат. У супротном, амерички агенти ће бити у фантастичној прилици да без проблема прислушкују Војску Србије. А, они који су сматрали да су Маршалат и плато "идеални командни пункт Балкана", вероватно ће извести закључак да је све дошло на своје место. Да је све у рукама реалног команданта целог Балкана.

СЛОБИН И ФРАЊИН ЦРВЕНИ ТЕЛЕФОН

Зграда Маршалата је изграђена 1948. године и од тада је у њој војни кабинет председника државе с комплетним тајним војним командним центром веза и чувеним "црвеним телефоном" којим су за време минулих ратова одржавали контакте Слободан Милошевић и Фрањо Туђман!
- На том "централном командном пункту", с везама над и под земљом, завиделе су нам и светске суперсиле. Он је био главни мост војних веза за овај део Балкана. Отуда је несхватљиво да се један такав објекат прода, а да се и не зна да ли је Србија направила алтернативни командни центар веза, или нам ни то више није потребно - кажу наши саговорници из војних кругова.

Скупља дара...

Уговором је децидно прецизирано да продавац преузима трошак комплетног чишћења продатог земљишта, што значи - свега на земљи и под земљом. Зли језици тврде да ће ти трошкови знатно умањити ионако јефтину продају комплекса за само 15 милиона долара, који ће се исплаћивати суксцесивно, у више транши, све до коначног уласка у посед нових власника.