Политички сужањ демократске Европе

7. и 8. марта Међународни трибунал за бившу Југославију разматра ургенцију професора Војислава Шешеља за његово ослобађање, пошто је постало јасно да Трибунал 8 година није могао да докаже кривицу лидера Српске радикалне странке. Ако суд буде нашао за сходно да настави расправу, суђење ће се наставити излагањем одбране.

Војислав Шешељ донео је одлуку да добровољно дође у Хаг и да изађе пред правосуђе, неколико дана касније представљена му је оптужница Карле дел Понте – 24. фебруара 2003. године. Он се није крио, није се цењкао, био је уверен у своју невиност, зато није журио да докаже своју правду суду, у чију праведност није верио. Тим пре што је оптужба била измишљена и недоказана, јер Војислав Шешељ није учествовао у ратовима, није био руководилац државе или војник. Он је само био на челу опозиционе странке. У књизи бивши тужилац Међународног трибунала Карла дел Понте објашњава зашто су Војислава Шешеља тако журно стрпали у затвор. По њеним речима, тадашњи премијер Југославије Зоран Ђинђић за време једног од састанака замолио је: Поводом Војислава Шешеља имамо само један захтев: узмите Шешеља и више нам га не враћајте. Зато је Трибуналу било потребно 5 година да покуша да исфабрикује општужницу, нађе лажне сведоке и оне који ће пристати да иступају на страни оптужбе.

Скрећемо пажњу на то да се прво појавио захтев за хапшењем, а тек касније Трибунал је почео да скупља доказе кривице Војислава Шешеља, што већ представља нонсенс у правном систему. Оптужница је мењана пет пута. Планирано је да се на суђење позове 144 сведока, али успели су да нађу само 69 и неколико експерата. Изазива озбиљну критику правника и невиђено одуговлачење суђења од осам година. За то време (2920 дана) одржана су свега 42 заседања, од којих је већина била посвећена административним питањима. 2007. године био је саслушан један сведок, 2008. године 61, а 2009. свега 9. Из тога се види да се после 2008. године процес практично није развијао, а лидер СРС и даље се налази у Шевинингенском затвору у Хагу.

Србија очекује да ће Војислава Шешеља ослободити, јер тужилашптво је завршило представљање својих доказа, саслушање сведока и експерата. Треба поменути крајње занимљиву чињеницу: од 69 сведока тужилаштва у 40 случајева је доказано да су они давали лажна сведочења. Тринаест сведока директно у судници изјавило је да сведоче под притиком тужилаштва. Ови сводоци су саопштавали о претњама да ће се против њих покренути постпуци у случају одбијања лажног сведочења против Шешеља. Они су саопштавали о томе да су постојале претње њиховим породицама, психолошки терор, вишесатна ислеђивања без прекида. Говорили су и о обећањима тижилаца да ће у случају пристанка на сарадњу променити индентитет сведока и да ће их послати у САД и друге западне земље. Двојицу сведока судије су избациле из суднице, пошто су схватиле да је од њих немогуће добити нешто смислено.

Пошто иза Војислава Шешеља нема никавих злочина, њега оптужују за радикалну идеологију, политичке погледе, национализам, пароле и... књиге. Између осталог, Војислав Шешељ је у затвору написао неколико дебелих књига, поред осталог о свом суђењу, зато ће будући историчари, правници и политиколози управо по њима проучавати криминалну делатност Трибунала.

За 8 година затвора стало су кршена права Војислава Шешеља – право на праведно и законито суђење у разумном року, право на одбрану, право на информисање о свим аспектима оптужнице, као и право на комуницирање са породицом, правним саветницима, право на лечење. За своја права правних Војислав Шешељ борио се на све могуће начине. 10. новембра 2006. године објавио је штрајк глађу који је трајао 28 дана, како би му допустили да се сам брани на суђењу. У марту 2007. Војислав Шешељ је затражио да се покрене случај против тужилаца Карле дел Понте, Даниела Саксона и Х. Јуртц-Ретцлафа на основу чињенице приморавања 34 сведока на лажно сведочење. Војислав Шешељ такође оптужује трибунал за непоштовање судског поступка у разумном року. Да бар некако притегне активног затвореника и прикаже своју функционалност, Трибунал је неколико пута изрицао пресуду Војиславу Шешељу за „непоштовање суда“.

За 8 година заточеништва Војислав Шешељ је озбиљно изгубио здравље. Руски лекари стално су му нудили своју помоћ, али одобрење од стране Трибунала нису добили. Болови у срцу, висок притисак, аритмија – спољашњи су знаци озбиљних обољења. Ипак лекар затвора Међународног трибунала, „доктор“ Фалке, чувен по својој улози у убиству Слободана Милошевића, учинио је све да подаци о стању Војислава Шешеља не излазе ван зидова затвора. Тајно су били именовани лекари за испитивање болесника, а медицински закључци о његовом здравственом стању се држе као строго поверљиви. У октобру Војислав Шешељ пристаје на операцију на срцу (за време и после операције није радио апарат ЕКГ), чији резултат пацијент и његова породица не знају до данас. Лекарско посматрање после операције Шешељу у затвору није омогућено.

19. фебруара у Београду је одржан србско-руски форум у знак подршке Војиславу Шешељу. Русију су представљале све наше парламентаране странке.

Москва је формирала медицинску комисију од познатих руских лекара, спремну да оцени здравствено стање Војслава Шешеља, али дозволу Трибунала до данас није добила. У СБ предствник Русије више пута је подсећао на неправедан однос Трибунала према Војиславу Шешељу. Посланик Државне думе К. Затулин упутио је посланички захтев министру иностраних послова РФ у којем је замолио да се одговори на који начин МИП намерава да тражи хитан завршетак рада Међународног трибунала за бившу Југославију и има ли наде у активизацију напора МИП како би се спречио трагични исход и постигло прекидање суђења Војиславу Шешељу? У децембру 2010. у Москви је био формиран Друштвени комитет за одбрану Војислава Шешеља, у чији састав су ушли познати политичари, друштвени посленици, научници. Комитет је спреман да постигне ослобађање Војислава Шешеља из затвора. Данас људи многих земаља, међу њима и руски грађани, потписују петицију за ослобађање Војислава Шешеља.

Сада се не сме допустити да Трибунал буде затворен без озбиљне анализе његове делатности за све време постојања. Сазрела је неопходост да се издвоји и уопшти необјективна методика делатности судија и тужилаштва, а затим да се добијени материјал представи свим компетентним европским и светским органима и да се тражи не само да се затвори Међународни трибунал, већ и да независна експертска комисија да оцену његове делатности и да ослободи све неправедно осуђене.