Последњи генерални секретар

Осамдесети рођендан Михаил Горбачова представљао је догађај међународних размера. Међутим, док се на Западу делатност последњег генералног секретара КПСС углавном оцењује позитивно уз признавање његовог доприноса завршетку хладног рата, многи грађани Русије не могу да му опросте неуспех перестројке и распад СССР.

То није ни чудо – за Запад је Горбачов заиста јунак. Генерални секретар, који је пристао на уједињење Немачке. Човек, који није сметао да се изведу „плишане револуције“ у Источној Европи, што је довело до распада Варшавског споразума, који се одрекао озлоглашене „доктрине Брежњева“, која је у случају кризне ситуације предвиђала увођење тенкова на улице Будимпеште, Прага, Варшаве и Софије... Који се није држао за власт крајем 1991. године кад је наступио крај постојању Савеза. Који је потписао споразуме о разоружању, који су ликвидирали део нуклеарног потенцијала СССР и САД, који је био довољан да се планета уништи не на десетине, већ на стотине пута. У „предгорбачовљевим“ годинама на свету је нашироко био познат симболични сат, чије су казаљке показивале колико је времена остало до поноћи – односно до нуклеарног рата између супер држава. Још један завојац у трци у наоружању приближавао је на овом сату судбоносан исход, док је деловање у оквиру политике смањења напетости померало казаљке од цифре 12. Данас се на тај сат већ заборавило – претња нуклеарног рата, ако и није отишла у историју, спада у крајње мало вероватне случајности. И у томе, безусловно, постоји заслуга последњег совјетског генералног секретара – јединог лидера СССР, који је удостојен Нобелове награде за мир.

Однос према Горбачову и Русији повезан је, како с идеолошким неприхватањем, тако пре свега и с ефектом највећег разочарења. С идеологијом су ствари више-мање јасне – чврсти као камен марксисти-лењинисти не могу да опросте бившем генералном секретару не само распад СССР, већ и идејно одступање од јединог поузданог учења, с њихове тачке гледишта, „издају“ дела комунистичке партије. Међутим, потпуно је очигледно да је Горбачов претрпео сложену и за њега врло болну еволуцију – од искрене вере у комунизам до разочарења и тражења алтеративе у оквиру леве, социјал-демократске идеје.

Ствари су компликованије кад је у питању разочарење становништва. Кад је 1985. године на власт у земљи, у којој су се људи већ навикли на сахране неспособних за рад „првих лица“, дошао млад и енергичан лидер, који је био у стању да разговара с људима без цедуље, људи су поверовали да он може да промени њихов живот на боље. Нарочито, ако се има у виду да је Горбачов истакао популарне идеје – убрзања економског разбоја, оријентације државне политике на човека, гласности, која се с временом претворила у слободу говора. Међутим, Горбачовљева политика је наишла на сурову реалност – изгубљено време.

Мора се признати да је Горбачов искрено покушавао да поправи ситуацију. Он је извео војску из Авганистана – и већ због тога су му захвалне мајке војника, који нису погинули у бесконачном рату, чији су циљеви били несхватљиви апсолутној већини совјетских грађана. Ослободио је политичке затворенике и прогнанике (укључујући и најпознатијег међу њима – академика Сахарова), вратио је совјетско држављанство дисидентима, протераним из земље. Оштро је осудио Стаљинове злочине започевши процес рехабилитације људи, чија су имена деценијама практично била избрисана из званичне историје – укључујући економисте Кондратјева и Чајанова, политичаре Бухарина и Рикова.

У економској сфери Горбачов и његова влада су дали предузећима самосталост, покушавајући да стимулишу иницијативу радника – али у условима државне својине средстава за производњуова мера није могла да доведе до пораста производње рада. А принцип избора директора ишао је у прилог томе да радници не гласају толико за строге руководиоце, колико за оне који су обећали да ће им повећати плату. Још један леп пројекат – дозвољавање кооперативне делатности – довео је до појаве у земљи легалног приватног предузетништва („нелегали приватници“ су постојали и у совјетско време, иако су ризиковали сопствену слободу, а понекад и живот), али и до пораста криминала у економским односима, укључујући и корупцију. Ситуацију су погоршавале све веће тоталне несташице, кад је држава од девиза, којима је још увек могла да располаже, у иностранству хитно куповала робу како би спречила социјалне немире.

У међувремену се одвијала ерозија мултиетничке државе, избили су на површину болни проблеми, који су се раније заташкавали. Конфликт у Карабаху, растеривање митинга у Тбилисију, грчевити покушаји да се у саставу земље задрже прибалтичке републике – свуда је савезна власт губила контролу над ситуацијом. У земљи су се појавиле избеглице, испоставило се да су судбине хиљада и хиљада људи биле уништене за време оружаних сукоба. Покушаји да се отворе вентили тако што ће се одржати први конкурентски посланички избори 1989. године довели су до тога да је режим почео да губи остатке сакралности. Његов вођа је од свемоћног генералног секретара постао водећи на седницама Конгреса народних посланика, чији су многобројни учесници све активније критиковали Горбачова и комунистичку партију у целини. Са своје стране, Горбачов је уз помоћ политичких импровизација (на пример, увођења дужности председника СССР) покушао да сачува улогу арбитра између реформатора и конзерватора, али је постигао само то да се се од њега окренули како једни, тако и други. Први су у огромној већини прешли на страну руског лидера Бориса Јељцина, други су у августу 1991. године покушали да успоставе строг режим, жртвовавши Горбачова, који је изгубио популарност – али су својим пучем постигли само да се убрза распад земље, коју су покушали да спасу.

Разочарење у Горбачова је објашњиво – превелика очекивања су се претворила у оштро неприхватање резултата делатности лидера земље (није чудо што је покушај Горбачова да се врати у велику политику на председничким изборима 1996. године доживео неуспех). Премда се постепено однос руских грађана према Горбачовљевим временима мења – као, узгред буди речено, и према личности главног опонента Горбачова, Бориса Јељцина, који се већ традиционално сматра одговорним за спровођење непопуларне политике. Оштро емоционало одбацивање се повлачи пред уравнотеженијим суђењима – за потврду ове тезе погледаћемо сувопарне социолошке податке. Пре годину дана СЦИЈМ (Сверуски центар за испитивање јавног мњења) објавио је истраживње по којем људи постају блажи у оцени догађаја друге половине 80-их година. Док се до 2004. године већина наших суграђана (50-56%) придржавала мишљења о томе да је све требало оставити онако као што је било пре почетка перестројке, 2010. године ову позицију је делило само 41% испитаника, а 38% се са своје стране, није слагало с овом тезом. Без обзира на то што је релативна већина као и пре сматрала да је изгубила услед реформи, удео оваквих испитаника се у поређењу с 2000. годином знатно смањио (од 73-75% до 42%). Истовремено, има више оних који сматрају д су добили од реформи (од 11-15% до 24%).

Нови нараштај становника Русије не идеализује Горбачова, видећи његове слабости и грешке. Али он цени живот који би био немогућ без перестројке – могућност за слободно изражавање свог мишљења, за гледање филмова и слушање музике по свом избору, а не по жељи руководства, за могућност да се осећа делом јединствене људске заједнице, а не биполарног света, који у сваком тренутку може да експлодира због притиска озлоглашеног „црвеног дугмета“. Многи савремени руски грађани све то доживљавају као нешто што се само по себи разуме, као „природна права“ и ни из далека се сви од њих не сећају притом човека, који је грађанима наше земље омогућио слободе, на које смо се сад толико навикли.

Алексеј Макаркин, први потпредседник Центра за политичке технологије,