Балканизација Јужне Америке

Смена председника у Боливији, Еквадору и Венецуели  за Вашингтон је стратeшки задатак.  Овде, по наруџбини,  настају сепаратистичка расположења и појављују одговарајуће организације. У оптицају су сва средства, која  подривају темеље државе, и сепаратизам, поред  осталог - његова ефикасност као инструмента из традиционалног сета подривачких операција специјалних служби САД  одавно је потврђена.

Централни орган сепаратиста Латинске Америке формиран је 19. sептембра 2006. године у Гуајкили (Еквадор). Он је добио сасвим наивни назив: Међународна конфедерација за борбу и регионалну аутономију (Confilar). У форуму су учествовали представници Венецуеле, Боливије, Еквадора, Гватемале и Перуа.  Иницијатор форума у Гуајкили  - Венецуеланац Алберато Мансуети -   је и потпредседник Покрета „Сопствени курс“ („RumboPropio“) из Маракајба, престонице државе Сулија.  Теoријске Мансуетијеве разраде уграђене су у основу „идеологије „Confilar“,која маскира радикални сепаратизам паролама „цивилизоване аутономије“, која, тобоже, не дводи у сумњу ауторитет централне власти. Али то није ништа више до демонстрација лојалности. По замисли  Мансуетија и његових сарадника, аутономија би требало да стекне таква овлашћења и права,  да фактички излази испод државне контроле.  Главни разлог за тако ригидну позицију јесте неприхватање социјалистичких оријентира,  којих се руководе председници – „популисти“ – Уго Чавес, Рафаел Кореа и Ево Моралес.

Мансуети  је максимално отворен: „Наша борба је идеолошког карактера. Ми смо противници социјализма и залажемо се за либерални капитализам. То је формула економског успеха народа, коју су историјски доказале земље, које се данас одликују својим богатством.  Најбриљантнији пример  су „дракони“ Југо-Источне Азије“. Аутономаши изјављују:  држава нас пљачка, економски и финансијско успешни  региони су донатори неперспективних провинција и градова.  Њихов паразитизам се одражава на квалитет живота нашег становништва. Паразитски систем под изговором изградње социјализма ждере плодове наше ефикасне  производне делатности.  То се може уништити једино помоћу аутономне управе, за коју је неопходно створити законодавне норме, које  одговарају нашим интересима. Зато, доле социјализам! Време је  повратка идеалима класичног капиталистичког либерализма!

Аутономно управљањeу пропаганди тих теоретичара, заправо је режим потпуне политичке и економске слободе. Државно мешање биће сведено на минимум: питања безбедности, одржавања законитости, развоја инфраструктуре.  Квалитет живота у аутономијама значајно ће се побољшати. Биће гарантовано првокласно образовање и медицинско опслуживање.  Радних места ће бити кудикамо више. Корупција ће јењавати. Пензије ће бити реалне и омогућавати достојан начин живота. Најсиромашнији ће добијати купоне за намирнице, биће им бесплатно образовање, лекарска помоћ итд.

Слична обећања издашно је давао Хајме Небот, Алкалд Гуајкила, непомирљиви критичар „популизма“ председника Корее. Њега су  подржали политичари у богатој провинцији Манаби, на обали Тихог океана.  Управо у тој зони, у граду Манта, је десет година функционисала база ВВС САД. Борба против наркотрафика – тако су за широку публику означавани њени задаци, а у суштини је база коришћена за контролу земаља региона.

Борећи се за председничку фотељу, Кореа је обећао да неће продужити уговор о  даљем опстајању те базе. И као последицу, добио је активизацију сепаратиста. Специјалне службе САД су на све начине подстрекавале непријатеље Корее у провинцији Манаби да се „боре за независност“: уколико  не успе договор о бази ВВС са централном владом, онда су шансе за договор са сепаратистима кудикамо веће.

Међутим, таква се рачуница изјаловила. Кореа је постао председник и није променио своје мишљење у погледу америчког присуства у земљи.  У септембру 2008. године око 70 процената грађана указало је подршку новом Уставу, који гарантује изградњу новог друштва, утемељеног на принципима солидарности, правичности и свеопштег благостања.  Никакавих уступака неолиберализму. Независна спољна политика.  Супростављање империјалистичким  претензијама САД. Борба за латиноамеричку интеграцију. Био је то јасан сигнал:  Еквадорци подржавајуз председника и залажу се за целовитост земље. Алкалд Небота је био принуђен  да  амортизује  своју сепаратистичку активност. У Гуајкили је он, додуше, победио, али  сасвим тесно.

Паралелно са еквадорским догађајима  организовани су и сепаратистички сценарији у Боливији и Венецуели. Координација деловања текла је по линији специјалних служби САД. У мају 2007. године у боливијској провинцији Санта-Крус одржан је референдум. Становништво је гласало за широку аутономију од централне власти. А  као заједнички стимуланс послужило је обећање лидера локалних сепаратиста да ће прерасподелити приходе од нафте и гаса у корист становништва провинције.  У јуну су слични референдуми одржани у департментима Бени и Пандо. Председник Боливије Ево Моралес није признао легитимитет референдума из разлога што на референдум нису изашли многи бирачи, и што су резултати фалсификовани.  Уз то, Национални изборни суд није дао дозволу ни за његово спровођење.  Присталице Моралеса су референдум означили као „сепаратистичку побуну либералне опозиције“, као „превентивну операцију непријатеља социјализма против новог устава земље“ и „директни пут у балканизацију Латинске Америке“.

У септембру 2007. године у Санта-Крусу је одржан други форум Confilar. Разуме се, он је изразио солидарност са боливијским „аутономашима“. Сепаратистичке тенденције у Боливији опстале су на тачки кључања у 2008. и почетку 2009. године. Међутим, група плаћеника-терориста, коју су ликвидирали боливијски специјалци – а група је  у земљу стигла са „службеним путним налогом“ ЦИА из  Хрватске, Мађарске, Румуније и Ирске, отрезнила је  главе многих грађана у четири „побуњена“ департмента – Санта Крусу, Тарихи, Бени и Пандо. Разоткривене су везе руководства Санта-Круса са амбасадом САД, канали за дотурање оружја, а са одузетих компјутера скинут је хронограм  планова дестабилизације Боливије, укључујући и организацију убиства председника Моралеса.  Неки терористи и њихови покровитељи су ухапшени, део је побегао у Сједњене Државе. И сада они путем Интернета оптужују боливијске власти за „фалсификовање чињеница“ и „монтираност судских процеса“, али то није ништа више до покушај да се прикрије учешће америчке амбасаде у  широкој завери.

Као и у Еквадору, у Боливији је у одговор на подривачку делатност ЦИА и сепаратиста уследио Основни закон.  Он је ступио на снагу фебруара 2009. године. По први пут у историји Боливија је добила Устав, који је народ одобрио гласањем и у коме су по први пут коренити народи означени као правни субјект. Одреднице Устава потврђују руководећу улогу државе у економији, аутономију на нивоу провинција,  региона и  индијанских општина.  Основни закон забрањује размештање у земљи иностраних војних база, приватизацију налазишта  нафте и гаса. Опозиција је прихватила Устав стиснутих зуба.  По њеном мишљењу, он  не уједињује Боливијце, већ разједињава, јер „легализује поделу грађана на прву и другу категорију“. У грађане прве категорије спадају Индијанци  који су по први пут у 500-годишњој историји земље добили једнака права са белим становништвом.  Конфронтациони набој политичких структура  десничара у источним департментима и даље је присутан, па се и у Боливији  могу очекивати рецидиви дестабилизације.

У Венецуели, у држави Сулија,  напорима ЦИА, Војне обавештајне службе САД и Агенције за борбу против наркотика, створен је, ако употребимо војну лексику, моћни сепаратистички мостобран. Дуги низ година државом је руководио  Мануел Росалес, политички опонент   Уга Чавеса. На председничким изборима 2006. године он се надметао са боливаријанским лидером и изгубио.  У редовне посете Росалесу долазили су амбасадори САД Шапиро и Браунфилд. Сусрете сличне врсте Чавез је доживљавао као провокацију. Нарочито, ако су Американци  у Маракајбу третирали толико неприхватљиве за Каракас теме, као што је закључивање билатералних споразума између САД и Сулије, иако то ни на који начин није излазило из оквира компетенција државе.  Браунфилд је јавно истицао,  да Сулију третира као „независну републику“ и стимулисао је локалну елиту на активну борбу за „праву аутономију“.

Росалесова партија „Ново време“ (UnNuevoTiempo), уздржава се од отворених сепаратистичких изјава, иако  одговарајући организаторски  рад обавља  у потаји. Дуго времена Росалес је комбиновао подривачку делатност са корупционашком. Најзад, против њега је покренуто неколико поступака, чија је озбиљност инспирисала губернатора на бегство. Он је нашао политичко уточиште у Перуу, али снаге, које теже «разводу» државе Сулије са венецуеланском државом,  настављају да  раде. Сада се на оштрици сепаратистичке завере налази партија «RumboPropio», која је настала уз знање Росалеса. Њене филијале створене су и у другим пограничним државама.

У руководству партије су Нестор Суарес, који позива на «потпуну аутономију Сулије» и «непризнавање лоших  социјалистичких закона» Чавесове владе. «Ми  треба да  изаберемо нашу сопствену владу» - инсистира он.  Њега следи још један члан руководства «RumboPropio», - Хулио Портиљо, бивши Чавесов амбасадор у Доминиканској републици, који је у данима  преврата у априлу 2002. године изјавио да  раскида са «диктатуром».  Лоше је срачунао, поспешио. Чавес се вратио у председнички дворац, а Портиљо је морао под хитно да се прекрсти у «регионалног патриоту». Отуда,по свој прилици, и његов сепаратистички радикализам, позиви  да се међу становницима Сулије спроведе референдум о «независности». Портиљо је такође био један од иницијатора стварања «Демократског фронта «Становници Сулије за устав». Повод за то  била је експропријација напуштеног земљишта јужно од језера Маракајбо ради његове предаје сељачким кооперативима. «Портиљо је  потезе владе  оценио као «Отворени Чавесов рат против приватне својине» и позвао на протесте против «тиранина». Финансијску подршку сепаратисти Сулије добијају не само од ЦИА, него и од локалних банкара, поред осталог и од «BancoOccidentaldeDescuento».

Ситуацију у Сулији продубљује постојање стотина хиљада Колумбијаца.  Многи од њих су се пребацили у мирнију Венецуелу, спасавајући се од унутрашњег рата.  Део тих људи укључен је у полувојне групе ултрадесничарске струје, непријатељски расположене према боливаријанском режиму, па их сепаратисти и стратези ЦИА третирају као могућу «ударну снагу» за остварење «суверенизације» Сулије.

По оцени експерата, «сепаратистичка осовина» Гуајкила – Санта-Крус – Сулија ће се и даље користити за диверзије против «популиста» и регионалног интеграционог процеса. Сепаратисти могу добродоћи и у случају, ако Вашингтон заузме курс у правцу балканизације Јужне Америке. Што више  буде хаоса, тим ће једноставније бити аргументовати потребу за директно мешање у послове региона, па и оно оружано. Јужна команда САД спремна је да то учини по првој наредни. Одговарајући план – «План Балбоа» - разрађен је још пре једну деценију.

Нил Никандров,