Ћилим Цвјетови сна
Све до дуге половине XX вијека, народ романијског краја је послове од којх је живио, као што је сјеча шуме, узгој стоке, кошевина, орање, копање, обављао ручно и уз помоћ примитивних алатки, али само једну врсту активности називао је ручни рад: то је стварање прелијепих рукотворина, какве су различите врсте веза, плетења, шивења и ткања. Ручни рад у романијским просторима по традицији је био женски посао, често врло сложен и тежак. Данас само најстарије жене знају шта је све било потребно да би се изаткао један ћилим.
Примјер једног ћилима са цвјетним узорком видите на фотографијама које стоје пред вама. Занимљиво је да овај ћилим никада није употријебљен ни као простирка, ни као зидни украс, ни као прекривач, иако је изаткан прије више од 40 година. Разлози томе стоје у судбини његове ткаље. А откала га је жена из околине Хан-Пијеска, себи „у руво“. Његове шаре чувају тајну о нади те жене, да ће се удати за вољеног младића, сјекача који је живио од тешког физичког рада, какав је суђен људима романијског краја.
То је читав радни процес, који почиње ручним стрижењем оваца. Острижена руна су се прво морала опрати, а након сушења слиједило је гребењање и чешљање вуне, односно њено обликовање у куђеље, јер ју је тако свијену било лакше опрести. Уколико се ткаљи журило, морала је затражити помоћ других жена, па би сазивала гребењаре, чешљаре и преље. Такав рад у народу је познат под именом моба, а то је једна врста посуђивања радне снаге, односно рада који није био плаћен новцем, већ опет радом. Гребењање, чешљање и предење вуне, уколико је имало облик мобе, није подразумијевало само рад, већ и неку врсту забаве уз рад. Ту су долазили и стари и млади, и мушкарци и жене; причало се, пјевало, збијале се шале; младићи су се удварали својим симпатијама, а ђевојке су се трудиле да се покажу у најбољем свјетлу, јер су биле под будним очима старијих људим који су, опет, мјеркали која од њих би им мола бити снаха. Не треба посебно истицати да је у таквој атмосфери мукотрпни рад био много лакши.
Кад би вуна била опредена и на матовилима премотана у тзв. кануре, ношена је на фарбање. Тај посао су обављали бојаџије, ријетке занатлије, каквих је било само по већим варошима. Дешавало се да су жене морале и коначити у чаршији да би однијеле пређу бојаџији. Завршна фаза тога процеса био је, у ствари, почетак једног новог посла, а то је ткање. Ткало се на древним становима, опет ручно, данима, неђељама, мјесецима.
Романијске „мустре“ су се вијековима преносиле с кољена на кољено, тако да је успостављена традиција одређених шара. Типичне за овај простор су геометријски правилне шаре, које својим преплетом и бојама, веома сличним природном колориту, подсјећају на густе смрчеве шуме, каквих на Романији има највише. Оне су тако складне и „угођене“, да се посматрачу чини да осјећа мирис смоле у врелим љетним данима. Постоје, међутим, и другачији примјери: то су цвјетни узорци, јарких и живих боја, који су често у оштрој супротности са тамном, понекад црном, подлогом. Ти „расцвјетали“ ћилими ђелују необично, јер романијска ткаља није имала прилику ни да види, а камо ли да узгаја тако живописне врсте цвијећа, јер се оне у планинским климатским условима не примају. Зато их је уткивала у своје рукотворине. А кад би једном, пресађено из њених снова, маштања и жеља, то цвијеће на неком ћилиму процвјетало, остајало је тамо заувијек.
Примјер једног ћилима са цвјетним узорком видите на фотографијама које стоје пред вама. Занимљиво је да овај ћилим никада није употријебљен ни као простирка, ни као зидни украс, ни као прекривач, иако је изаткан прије више од 40 година. Разлози томе стоје у судбини његове ткаље. А откала га је жена из околине Хан-Пијеска, себи „у руво“. Његове шаре чувају тајну о нади те жене, да ће се удати за вољеног младића, сјекача који је живио од тешког физичког рада, какав је суђен људима романијског краја. Њени родитељи су, међутим, имали другачије планове: жељели су да им се кћерка уд „ у град“, за каквог трговца или службеника, и да престане да „преврће земљу“. И нашли су јој таквог. Младић кога је вољела отишао је у Аустралију, а она је постала ханпјесачка госпођа. Али, њен ћилим никако није имао мјеста у новом животу који је отпочела у граду. Стајао је савијен, замотан у чисте чаршафе, заштићен од зуба времена сасушеним ораховим лишћем. Једном-двапут годишње би га износила напоље, провјетравала и тресла, а затим поново савијала и враћала на његово мјесто. Док би руже на њему „цвјетале“ тих некколико сати, оживљавале су њене успомене и давно сахрањени снови о срећној љубави: „Мој драгане, моја грудо леда, од срца се откинути не даш...“ И тако годинама.
Садашња власница би жељела да овај ћилим нађе мјесто у нечијем туђем животу, да га оплемени, уљепша и употпуни. Тако би жена која га је изаткала, а које више нема, ипак остварила своју причу о прелијепом цвијећу и љубави.
Уколико има оних који мисле да овој причи могу дати нови, другачији смисао, наводимо да се ћилим може и купити. Контакт се може остварити путем телефона: +387-65-220-802, или на е-пошту domacin@romanija.net.
- Извор
- romanija.net
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Руске снаге извршиле су комбиновани удар на објекте енергетске и војне инфраструктуре на територији под контролом кијевског режима.
Остале новости из рубрике »