Министри, уговори и крађе

Поводом све учесталијих захтева да се уговор о концесији пута Хоргош-Пожега јавно објави јер се сумња о великим финсијским малверзацијама при потписивању тог уговора

А где је нестао уговор са Ју-ес-стилом?

Не, Влада Србије није никада ни гласала ни одлучила о томе да се уговор о концесији Хоргош-Пожега објави на владином сајту. Питао сам премијера, он ми је рекао да су консултације око тога у току. али ако Влада донесе такву одлуку, уговор ће истог часа бити на сајту. Ја не могу уговор да објавим јер не могу да платим евентуалну одштету која је велика. Влада може да га објави и да плати евентуалну одштету концесионару, каже у интервјуу за НИН министар за инфраструктуру Велимир Илић.

- Да ли знате да је уговор о продаји Сартида украден? Нема га нигде. Не постоји. Ја, као министар, имам неке обавезе да извршим према Ју-Ес-Стилу. Кад је Влада донела закључак да се те обавезе испуне, нема уговора у коме то пише. Обавеза је била да им направимо део пруге до пристаништа. Међутим, они сад прихватају да сами направе ту пругу, само да не покажу уговор. Уговора нема ни у архиви владе, нигде нема уговора. Зашто господин Ђелић, који је толико транспарентан, не објави, он је тад био министар, тај уговор на сајту. Тражили смо га, не постоји. Били смо у Ју-Ес-Стилу, они кажу да ни они немају. Нема нико. И сад Ју-Ес-Стил пристаје да ту пругу гради о свом трошку, то је 8,5 милиона евра, али да не тражимо уговор.

Ко је био владин правни саветник код конципирања и закључивања уговора о ковцесији за изградњу аутопута Хоргош-Пожега?
- Ми смо на међународном тендеру одабрали финансијског, правног и техничког саветника. То је била фирма Луис Бергер  из Вашингтона. Они су радили предлог уговора о концесији, тај уговор је добио сагласност законодавства Владе Републике Србије, Министарства за економске односе са иностранством, Министарства финансија и Министарства за капиталне инвестиције. То је било неопходно да би влада прихватила концесиони уговор и овластила мене као ресорног министра да га потпишем. Уговор о концесији је ауторско право фирме која га је радила. Има три-четири фирме које се баве концесијом, сви имају своје ауторско право и свој модел и ми тај уговор не можемо објавити без сагласности и те фирме и концесионара.

И ви сте тражили ту сагласност?
- Да, и они су одговорили да нису сагласни да се обелодани. Али сада ће Божидар Ђелић лично да комуницира са њима и да покуша да их убеди.

Поставља се питање да ли је уговорна клаузула о тајности у складу са нашим прописима. Шта на то каже правни саветник, да ли је водио рачуна да уговор буде сагласан и нашим прописима?
- Јесте. Наше законодавство је дало мишљење да нисмо дужни да објавимо без сагласности концесионара. Јер у клаузули уговора пише да ако се уговор презентира јавности и нанесе штета концесионару, ово што вешто ради Бојан Костреш, они могу да туже за одштету.

Сви министри су били за потписивање уговора са једним уздржаним гласом. Јер су неки навијали за француски Буик, и Буик је већ отворио овде представништво, али Буик је био скупљи од њих милијарду евра. Не можемо дати посао некоме ко је за милијарду евра скупљи

Пре него што је потписан, уговор је прошао кроз владу. Кад се гласало, да ли су сви министри били за потписивање уговора?
- Сви министри су били за потписивање уговора са једним уздржаним гласом. Јер су неки навијали за француски Буик, и Буик је већ отворио овде представништво, али Буик је био скупљи од њих милијарду евра. Не можемо дати посао некоме ко је за милијарду евра скупљи.

Како објашњавате то што колеге-министри из садашње владе нису јавно стали иза вас и овог посла, нисам чула да је икој авно изашао и рекао: овај посао је добар; и чини ли вам се да је анимозитет, који ви лично изазивате у делу медија, пренет и на концесију о којој је реч?
- Слушајте, не могу да ме бране министри који ништа не знају ни о уговору, ни о концесији, ни о концесионим законима, немају појма. Али цео посао је прошао регуларну процедуру. Скупштина Војводине се није жалила у поступку одлучивања, Извршно веће Војводине није имало никакву примедбу, посланици из Војводине нису у Народној скупштини имали никакве примедбе. Концесиони уговор се нигде у свету не објављује. Не постоји држава у свету која је објавила свој концесиони уговор. Могу у архиви владе одређене институције да га погледају.

Ипак, логично би било да председник Скупштине Војводине има право увида у тај уговор?
- После одлуке Скупштине Војводине. Ако Скупштина Војводине донесе одлуку да жели да њена експертска група прегледа уговор, што су у поступку одлучивања имали право и искористили га стављајући и неке примедбе које су у уговор уграђене, добиће уговор. Део је уграђен, а за део им је влада одговорила да није у складу са законом и одбачено је. Не знам детаље, нисам ја писао уговор.

Да прецизирам питање: чини ли вам се да неки министри у садашњој влади имају резерве према овом послу?
- Слушајте, министри из претходне владе сви су имали уговор у фази одлучивања и сви су га добили. Неки су га однели кући, неки су га оставили у својим кабинетима. Садашњи министри, ко год је тражио добио је примерак уговора. На пример, Божидар Ђелић је тражио и добио је. У архиви владе може сваки министар да оде и подигне уговор. Ја сам више пута на влади питао: има ли неко нешто против, да стави примедбу јавно, сви су ћутали.

Рекли сте да је цео уговор тајан.
- Није тајан, он је јаван, чим га читају министри, чим је он у архиви, није стављена тајна на њега, ја нисам ставио строго поверљиво. Ако вас интересује, ја вам могу дати уговор кад год хоћете да га гледате, 1.100 стра-на, ако вас интересује, никакав проблем то није.

Ако ја сад тражим да погледам уговор, ви ћете ми га дати?
- Одмах. Али не можете да га сликате, носите.

Значи, Бојан Костреш може доћи са екипом правника и цео дан га овде читати?
- Да, и Кострешу сам дао да га чита, али он је хтео да га носи, да га копира, да га умножи, да га објави на сајту, а то не може. Хоћете ви да га видите, ево сад ћу да га донесем, ево дајем вам га. Где је овај уговор овде. Код Ђелића? Зови га нека га донесе.

Да ли је концесионар већ почео да наплаћује путарину на делу пута Хоргош-Пожега који је завршен?
- Не, није. Он је прво са нама основао концесионо предузеће, па је морао да уплати гаранцију за цео посао, десетине милиона евра, ако одустане од посла да обештети Владу Републике Србије, и он је и то урадио. Сад је фаза да нађе банке које ће тај посао финансирати, мислим да за то има рок од 90 дана.

Је ли уговором прецизирано који је крајњи рок за почетак изградње дела пута Београд-Пожега?
- Јесте. То је негде крај ове године, мислим новембар-децембар. Тек кад почне са изградњом, а почиње се истовремено и од Хоргоша и од Београда, почеће са наплатом путарине. Не пре. Пошто се изградња пута Београд-Нови Сад, укључујући и мост код Бешке, финансирала из кредитних линија, концесионар се обавезао да се део путарине користи за отплату тих кредита, чији је гарант и била путарина. То буни Костреша, он то не зна, мисли да је то остало ван система. И плус део путарине се даје Путевима Србије за одржавање путева у Војводини. То је све прецизирано у уговору.

Ви сте при потписивању уговора рекли да ће концесионар давати гаранције фазно. Шта то значи?
- Имамо две врсте гаранције: једна је за укупан посао, а друга је по фазама. Ако не заврше укупан посао, они губе гаранцију коју су већ депоновали. Не знам колика је та гаранција, пише у уговору. Пошто је то велики посао, 1,6 милијарди евра, који ће трајати четири-пет година, кад би за цео посао одмах дали гаранцију то би концесију оптеретило за неколико стотина милиона евра. Зато смо се договорили да се дају и фазне гаранције, по деловима пута. У сваком моменту пресек радова се прерачунава са путарином, бројем возила и бројем година. Ако стање у земљи буде добро, куповна моћ становништва већа, па путарина може да расте, онда се број година концесије смањује; ако број возила расте, путарина може да се смањује.

Значи, ни у којој варијанти концесија не би могла да падне на терет буџета?
- Не, променљиве су само висина путарине и број година концесије. Ми ћемо у концесионом предузећу имати своје контролоре и пратићемо и број аутомобила. Висину путарине одређиваће наша држава. Њена ће се висина кретати у оквирима Европске уније.

Добро, кад ће бити завршен аутопут Београд-Нови Сад?
- Тај аутопут је завршен и предат. Али сада је донета одлука да се реконструише друга, стара трака, то је ван уговора о аутопуту. То ће бити готово за неколико месеци, два-три месеца. Наравно, остао је део Бешке и навоза на мост Бешку, то је део који има своју процедуру и то је посебна кредитна линија, остала је Новосадска петља, улазак у Нови Сад што није део аутопута, и Батајничка петља, која је најскупља и биће главно чвориште. Добановачка петља је завршена и уклопила се у систем. Ове петље нису биле део уговора о аутопуту. То ће бити завршено, док се мост код Бешке заврши.

У јавности постоје и неспоразуми око тога да ли је или није почела изградња моста код Бешке, коју је добила такође аустријска Алпине Мајредер са немачком фирмом Диллингер?
- Јесте, пре неколико месеци. Али ти су радови невидљиви, највећи су радови у самој реци, шипови, кесони, припрема конструкције. Мост има доста дуге навозе, један око 1.000 метара. Наша Мостоградња је подизвођач код Алпине".

Последњих сте месеци били врло активни око интереса Србије за луку Бар. Постоји ли нека детаљна анализа која доказује да је Србији, сад кад је Црна Гора друга држава, од већег економског интереса да се усмери на Бар, него на Солун или чак неку другу севернију луку?
- Цела стратегија развоја саобраћаја Србије подешена је ка луци Бар. Не можемо остати без луке. Рецимо, Црна Гора донесе одлуку да затвара луку, а ми читаву стратегију од Солуна пребацили према Бару.

Зато што нам се више исплати или зато што смо у време доношења стратегије били једна држава?
- То је и најкраћи пут. И нема разлога да се то мења јер је већ уложено у пругу, Србија је користила део складишног простора у луци Бар, српска предузећа тамо имају своје представнике. А ниједна северна лука није исплативија, увек је јужнија лука исплативија и то је евидентно. Са Јадрана пловити је знатно повољније него из Егејског мора. Зависи и куда иде роба, за коју државу.

Ваше настојање да Србију вежете за Бар, је ли оно економски или политички  мотивисано?
- И економски и политички. Ми велики део робе извозимо у земље које користе везу са Италијом. Доста робе преко Србије прелази за Италију, па је веома повољно преко Бара и Јадрана. Нећемо сад преко Солуна ићи за Италију. Па и Италија користи тај правац за транспорт сировина из Италије, од транзита Румунија-Италија убирамо јако много прихода.

Сад имате опет нову причу са фирмом одабраном за изградњу пословног простора у станици „Београд центар" у Прокопу. Као ресорни министар сматрате ли да је комисија која је одабрала фирму Тригранит стручно и одговорно радила свој посао?
- Да, стручно и одговорно. Проблем је град Београд. Демократска странка је била у опозицији и није давала одређене сагласности да крене тај пројекат, јер су обавезе према граду за инфраструктуру биле велике, негде 260-280 евра по квадрату. И то се не исплати, ако извођачки део кошта 300 евра. Уласком ДС у владу, град је вољнији да се о томе разговара. Та је инфраструктура већ изграђена, али град се позивао на законско право од још једном наплати оно што је већ изграђено до инфраструктуре. Тригранит остаје у послу, град Београд се још није изјаснио о обавезама.

И у прошлој влади сте били задужени за Јат и прошла влада је донела програм оздрављења Јата. Какви су резултати тог програма?
- Резултати су одлични. Што се нашег министарства тиче, ми смо наш програм остварили.

И сад је Јат у бољем стању него што је бно на почетку вашег програма?
- Да. Видите колико њих се интересује да га купи. Па, интересује се Аерофлот, интересују се Индијци

НЕЋУ ДА СЕ МЕЊАМ

Наш председник Републике је неки дан у Локарну добио награду за полнтичку културу, Народна скупштина мења пословник како би култури привела народне посланике, ви сте страшно заратили са делом медија. Па, ко треба да се мења: ви или медији?
- Не, ја нећу сигурно да се мењам. Ја не знам са ким сам заратио. То је један медиј, има ли још неки? Ја немам разговор са медијима који воде антисрпску политику, који воде једну убитачну антисрпску политику. Ја не желим њих да преваспитавам; једноставно, не морам са њима да комуницирам. Ја сам једини министар од Лазаревца до Македоније, од Дрине до Бугарске. Одређене регије имају по седам, осам, девет министара. А ја сам једини министар, уз Расима Љајића који је такође из тог дела, који долази са тог подручја, који живи и ради у том подручју.

Значи, једини министар из централне Србије?
- Не само из централне, него западне, јужне, источне, централне. целог Поморавља и Шумадије. Једини министар. Ја се борим за те регије, за тај свој народ. И водим једну велику битку са многима који кажу да нама не треба ни аутопут, да смо ми простаци, примитивци, малограђани. Ја се борим да то не буде тако и против оних медија који воде такву политику ја ћу се борити и даље. А неко нека преиспита откуд они. Они траже да све буде транспарентно. А ја сам од Б92 тражио само једно, да покажу уговор како су узели простор. Хајде да они буду мало транспарентни. Зашто тај уговор нису показали и зашто беже да га покажу? А траже од мене да објавим уговор о концесији. Како су они добили пословни простор? Да ли је њих неко корумпирао, ко им је то поклонио и раде за њега?

То ви мислите на министра Динкића?
- Па мислим, министар Динкић је то поклонио њима. Ево ако и ви кажете и ја сам чуо да им је поклонио, па хоћу да видим уговор. И како је могуће да се толика државна имовина поклони некоме, а наша јавна предузећа плаћају закуп? Ево, Путеви Србије плаћају закуп, одређене наше службе плаћају закуп који је и до 25 евра по квадрату. Како је могуће да неко државни простор да некоме?

Добро, јесте ли поставили то питање на влади?

- Како да не! И сви беже да одговоре, нико неће. То не мора да буде транспарентно.
 
Коментар

Потпис изнад закона

Да ли потпис једног суперминистра у техничкој влади може имати већу правну снагу од закона? По закону - не. У пракси - да. Бар када је реч о Велимиру Илићу и Уговору о концесији за аутопут Хоргош - Пожега. Потписивање тог уговора најављивано је у завршници предизборне кампање, али су се странци у задњи час предомислили. Потписи су стављени тек 30. марта. Мада је министар тврдио да је Уговор изузетно повољан за Србију, грађани већ четири месеца не могу да сазнају у чему је та повољност.

Војвођански званичници још пре потписивања тврдили су да ту нису чиста посла. Упозоравали су да се у исти лонац трпа и деоница кроз Војводину, која је давно завршена и отплаћена, и она која тек треба да се гради. По њиховом мишљењу, министар Илић поклонио је шпанско-аустријској фирми нешто што није његово. Испоставило се да је поклоњено још нешто: тајност. Финансијски део може да се објави само уз сагласност друге стране, објашњава потписник.

Јавности није познато да ли је, осим Илића, још неко видео тајанствени уговор. Да ли су га прегледали правници тадашњег министарства за капиталне инвестиције и бар неко из Владе? Или је Влада на невиђено овластила Илића да прихвати све захтеве? Да ли чланови владе, бивше и садашње, знају чиме је чашћена страна компанија? Лоше је, и кажњиво, ако знају и ћуте. Још горе је ако се тајна крије и од њих. Пошто министар Илић није правник, могуће је да су му подметнули на потпис нешто што није разумео. То би се могло наслутити из његовог накнадног објашњења да би у случају објављивања Уговора морао платити одштету. У време потписивања није помињао ни штету по државу ни одштету.

Страни партнер могао је тражити и да градитељи аутопута свакодневно добијају јагњетину и сладолед. Могао је тражити да се укине Устав и Закон о доступности информација. Или да се у Србији озакони бигамија. Влада није могла да прихвати такве захтеве, ако држи до Устава и закона. Ако је, преко Илића, обећала нешто чиме ће прекршити овдашње законе - странце то не занима. Имају уговор, имају потпис, имају начина да заштите права и повластице које су тиме стекли. Кршење закона, ако га је било, занима овдашњу јавност. Што су објашњења мутнија, занимање је све веће. Није посреди знатижеља, већ жеља да извршна власт подноси грађанима чисте рачуне.

Ако је Влада олако дала странцима нешто што не сме признати, постоји опасност да исто учини с Косовом: да прихвати независност Покрајине уз услов да то, на захтев странаца, остане државна тајна.