Русија и Запад поново у стању рата.

Овог пута - "леденог" Сензационални десант научног брода "Академик Фјодоров" и атомског ледоломца "Русија" на Северни пол, из којих су се 2. августа на дно спустила два батискафа "Мир" да би тамо побили руску заставу, представљао је не кулминацију, већ само још једну етапу "арктичке офанзиве" Русије.

Та офанзива почела је маја ове године. Цим су то допустиле временске прилике и услови леда, на атомском ледоломцу у Источни Арктик кренула је научна експедиција чији су учесници током месец и по метар по метар истраживали и снимали океанско дно дуж копненог венца "Ломоносов" Ових дана је тај исти ледоломац "Русија" кренуо у нови поход. Он ће наставити да проучава континентално копно, поред осталог помоћу дистанционо управљајућих подводних апарата, а касније це штафету прихватити поларни истраживачи, који ће се искрцати на нову станицу "Северни пол - 35". Значај задатка који је постављен пред научницима тешко је оценити. Они треба да пруже убедљиве доказе да Северни пол припада Русији.

И не само он. Ради се о огромној океанској територији која чини троугао, а у чијој је основи обалска линија од границе са Норвешком на Западу до Беринговог залива на истоку. Ни мање ни висе него 1,2 милиона квадратних километара. Површина Италије, Немачке и Француске узетих заједно. Уопште узев, Русија је и раније, а и пре ње Совјетски Савез, увек сматрала ту територију својом. Још 20-их година прошлог столећа арктички "колач" је подељен на пет комада између СССР, САД, Канаде, Норвешке и Данске. Тако је било све до доношења Конвенције ОУН о поморском праву. Њоме су редуковане спољне границе поларних земаља до 200 миља економске зоне.

А преостали део територије океана проглашен је тековином читавог човечанства. Начињен је један једини изузетак: у складу са тим истим документом свака држава може повећати своје поморске границе за још 150 миља, ако докаже да је гравитирајуће океанско дно заправо наставак њеног дела копнене површине. Када је реч о Русији, ланац "Ломоносов" почиње од сибирске континенталне платформе.

Пре пет година Москва је то саопштила специјалној комисији ОУН, али њени аргументи тада нису били убедљиви. Кроз пар година покушај доказивања ће бити поновљен и за то се и спремају руски стручњаци. Цена питања је позната: према прелиминарним оценама, резерве нафте и гаса у "троуглу", који Русија намерава да себи "у књизи", процењују се на 100 милијарди тона сировина у нафтном еквиваленту. А то је од четвртине до трећине свих светских резерви! Зато, како се и очекивало, најновији "северни поход" Русије није изазвао нарочито усхићење код других претендената на арктички регион. А њих је у последње време било поприлично.

На пример, Данска, која је изјавила да Северни пол и све што је око њега, припада искључиво њој, јер се налази у непосредној близини Гренланда. Канада такође инсистира да ланац Ломоносова почиње на америчком континенту, док су Норвежани пожурили да ресе одавнашњи спор са Русијом око спорне зоне од 155 хиљада квадратних километара у Баренцевом мору.

Активизирале су се и Сједињене Државе. Још је у мају председник сенатског комитета за иностране послове Ричард Лугар захтевао хитно придруживање поморској конвенцији како Москва не би "приграбила себи" регионе богате нафтом и гасом. Американце је посебно иритирала последња акција Русије. Представник државног департмента САД Том Кејси је одмах изјавио да постављена под водом застава нема никакву правну тежину.

Додуше, са тим се мало ко спори. Као и са тиме да је поход на северну шапку планете имао вшсе политички, него научни значај. Руководилац експедиције - познати поларни истраживач и потпредседник доњег дома руског парламента Артур Чилингаров није крио своје намере: "Ми желимо доказати да је Русија велика поларна држава". Међутим, тешко је сложити се са покушајима Американаца, па и других претендената на арктичке нафтне и гасне сировине, да доведу у сумњу право Русије да претендује на свој део океанског дна. Њихову позицију је јасно формулисао британски The Times: "Свет треба да одбаци претензије Русије на заузимање подводних територија".

Роберт Милер, професор правног коледза Луиса и Кларка у свом чланку објављеном у Los Angeles Timesu тврди да су "дрске територијалне претензије Русије сродне "доктрини открића" коју су користили европски и амерички први истраживачи у XV - XX веку: "Ко дође први тај добија све". А експерт америчког Савета за спољну политику Скот Боргерсон позива да се разради "споразум о заједничком поседовању", сличан оном који је потписан крајем 50-их година о Антарктику.

Отвореније од свих других је на страницама Washington Timesa писао Ариел Коен из Фонда Heritage Faundation: "Ако Москва настави освајање ресурса Арктика у сарадњи и партнерству са САД и другим земљама, онда тај пројекат може постати пример продуктивне међународне сарадње". А сада, сматра он, западне државе треба да разраде заједничку стратегију деловања против Русије. "На карту је стављено превише, да би се све то подарило руском медведу".

У суштини, критичари Русије доводе у сумњу легитимитет Конвенције ОУН о поморском праву коју је ратификовала већина држава света. Амерички Инвестор,с Business Daily у свом редакцијском чланку и уопште назива ту конвенцију "поморским Минхеном". А сто се Американаца тиче, њихов став је јасан. У своје време она је одбила да потписује тај документ